Мартолози

Мартолози су били посебан војни ред у Османском царству састављен од хришћана, који је од 15. до 18. века био обавезан да врши војну службу у замену за привилегован статус. У прво време, мартолози су у пограничним крајевима Османског царства били задужени да чувају утврђења и уједно врше упаде на непријатељску територију. Од средине 16. века коришћени су више у унутрашњости Османског царства као нека врста полицијске службе ангажоване на одржавању унутрашњег реда и мира. Са кризом царства током 17. и 18. века мартолози су постали непоуздана институција тако да је султан 1721. године укинуо овај ред. Ипак, и поред тога, мартолози се и током 19. века помињу у појединим деловима Балкана.

Корени институције

Институцију мартолоза Османлије су највероватније преузели од Византије у време освајања ромејских земаља током 14. и 15. века. Турска реч мартолоз вероватно потиче од грчке речи арматолос којом се означавао просто наоружан човек или чувар. Међутим, о византијским арматолима знамо јако мало. Турски извори с краја 15. века спомињу да су турска племена током освајања Мале Азије у 13. и 14. веку тамо затекла византијске арматоле. Установу арматола путем освајања византијских крајева вероватно су прихватили и Срби током 14. века. Дурсун—бег, савременик турског освајања Српске деспотовине и Краљевине Босне, забележио је да су османске војсковође у овим походима користили локалне мартолозе као водиче.

Када је почетком 15. века Османско царство достигло знатан територијални обим и почело да представља прави конгломерат различитих народа, појавила се потреба да се и локално хришћанско становништво у европским деловима царства искористи као ослонац. Самим тим, турске власти су прихватале затечене војничке и полувојничке организације, прво ради јачања османских војних снага, а у 16. и 17. веку ради изграђивања система служби унутрашње безбедности. Током владавине Мурата II (1421—1451) мартолози су као војни ред уклопљени у османски државни систем, негде између 1421. и 1438. године.

Распрострањеност, друштвено и етничко порекло

Крајем 15. и у првој половини 16. века века мартолоска војна организација била је распрострањена на широком пограничном појасу од Видина у северозападној Бугарској, преко северне Србије и Босне, па све до Далмације. Такође их је било и на Пелопонезу, где су се турски поседи граничили са млетачким. Након освајања Баната 1552. године, мартолоски војни ред је организован на читавом новоосвојеном подручју од Ердеља на истоку, до Коморана, Блатног језера и уског појаса хрватских крајева на западу, и Словачке на северу. До средине 17. века мартолози су се појавили и у свим европским провинцијама турског царства, али, док су на граници имали стриктно војну улогу, у унутрашњости царства су вршили полицијску службу у пашалуцима, санџацима и кадилуцима, као и разне друге послове за рачун османских власти.

У друштвеном погледу, мартолози 15. и 16. века потицали су из редова ситног баштинског племства, док су у каснијим временима регрутовани из редова влаха (сточара). Такође, у случају освајања угарских крајева повлашћене градске посаде или погранични одреди који би прелазили у турску службу добијали су статус мартолоза.

У Србији, Босни и Херцеговини, као и у Срему, одреде мартолоза чинило је локално становништво. Након освајања Угарске 1541. српске земље под турском влашћу су изгубиле свој претходни стратешки значај тако да је део војних посада градова пресељен у градове Славоније, Угарске у ужем смислу, и Баната. Самим тим, мартолози у унутрашњости Угарске и у румунским земљама потицали су из јужнословенских крајева.Турски војни платни регистар посаде Пеште из 1557. године бележи да су тамошњи мартолози били пореклом из Видинског, Смедеревског, Зворничког, Сремског, Босанског, Херцеговачког и још неких других санџака.

Организација, инсигније и наоружање

Мартолози су били организовани као и остали редови турске војске. Најмању јединицу представљао је буљук или ода које је чинило 10 до 15 мартолоза и којима је командовао буљукбаша или одабаша. Стотинак мартолоза били су организовани у јуз или сатнију којом је командовао јузбаша или сермија. Међутим, мартолози су најчешће били окупљени у одред који се називао џемат за који није било регулисано колико га тачно људи чини. У џемату је могло бити неколико људи или чак неколико стотина мартолоза. Примера ради, 1516. џемат мартолоза у граду Соко чинило је свега десет ратника, док је у исто време смедеревски џемат чинило чак 400 војника. Од 16. века заповедник џемата мартолоза носио је титулу аге, а од 18. века ага џемата мартолоза имао је и штаб од 3-4 члана. Свим мартолозима у једном санџаку врховни командант је био локални санџак бег, а уколико су служили у речној или поморској ратној флоти, мартолозима је заповедао надлежни капудан.

Мартолози су углавном служили као пешадија, мада их је било, веома ретко и коњаника. У Осијеку је 1541. пописана војна посада од 541 мартолоза при чему су 148 војника били коњаници, док су остали били пешадија. Мартолози из Видина, Илока и Београда служили су као шајкаши у турској речној флоти, док су познати и мартолози из јадранског приморја који су служили у морнарици.

О изгледу униформе мартолоза ништа се не зна поуздано сем да су носили дуге црвене калпаке. Пошто је турска војска била строго униформисана то је морало важити и за мартолозе. Сваки џемат имао је и свог барјактара, али о изгледу барјака не знамо ништа поуздано.

Мартолози су у почетку били наоружани хладним оружјем и то сабљама, копљима и штитовима. Понекад су носили и панцирне кошуље. Судећи по османским изворима из друге пословине 17. века, у то време су већ увелико користили ватрено оружје.

Мартолози као пограничне трупе

У време османских освајања у 15. и 16. веку задатак мартолоза био је да да чувају одређене пунктове, да обезбеђују границу и врше извиђачке или пљачкашке упаде на непријатељску територију. Исто тако, учествовали су и у војним походима против Угарске, Венеције и Аустрије. По дефтерима из друге половине 15. века мартолози су чинили војне посаде Видина, Голупца, Смедерева, Ресаве и Зворника. Након освајања Угарске, одреди мартолоза чували су Сланкамен, Илок, Осијек, Пешту, Калочу, Печуј, Темишвар и друге градове.

Дужина војне службе мартолоза није била унапред одређена. Колико се данас може установити захваљујући регистрима мартолоза у већим утврђењима, њихова служба је трајала од 10 до 20 година. Сама дужина је зависила како од потреба османске државе, тако и од личних интереса и способности самих мартолоза.

Поред одређених друштвених привилегија, о којима ће тек бити речи, мартолози су били плаћани новцем и пленом. Висина редовне плате је зависила од истурености и значаја положаја на коме се мартолоз налазио. У периоду између 1541. и 1543, дневна плата мартолоза у Голупцу износила је 2 акче, у Смедереву и Београду 3, а у Пешти и Острогону 5 акчи. Заповедници мартолоза добијали су и тимаре, обично недалеко од места у којима су ти официри службовали, како би се чвршће везали за граничну службу.

Знатне приходе мартолози су стицали пљачком непријатељских територија. Заплењена роба, стока, ратни заробљеници и робље су продавани. У Смедеревском санџаку мартолози су били дужни да свом врховном заповеднику, санџак бегу исплаћују 30.000 акчи годишње на име петине стеченог плена. Касније су морали плаћати и 50.000 акчи када је процена њиховог плена порасла. Као и сва остала турска војска, мартолози су се могли надати да ће им по ступању на власт нови султан исплатити ванредни дар у новцу који се звао бакшиш.

Друштвени положај

О друштвеном положају мартолоза тј. њиховим правима и обавезама боље смо обавештени за период од средине 17. века када је ред мартолоза постао значајан фактор у одржавању унутрашњег реда и мира унутар Османског царства. Мартолози су у то време представљали затворену друштвену категорију пошто се статус наслеђивао унутар породице, са оца на сина или између браће. Служба је била наследна али онај који је претендовао да је наследи морао је да своје право поткрепи бератом тј. указом о наименовању свог претходника. О идентитету претендента, као и о његовом сродству са покојником требало је и да посведоче поуздани тимарници.

Мартолоза је по селима унутар царства било највише до 3 куће. Мартолози нису плаћали ни харач, ни остале диванске намете, били су ослобођени и од давања данка у крви. Нису били обавезни ни да примају државне функционере на храну и ноћење. Ипак, када су склапали брак морали су да плаћају свадбарину. На Балкану мартолози су могли имати и наследне земљишне поседе (баштине) које су обрађивали. У том случају у Босанском и Зворничком санџаку морали су да плаћају извесне дажбине, док су Сремском, Сегединском и Смедеревском санџаку били потпуно лишени плаћања намета. Ипак, ако су узимали у најам део земље коју је као тимарник контролисао спахија морали су да житом плаћају ушур.

Све повластице мартолоза уживали су и њихови синови и браћа уколико су живели у истом домаћинству са носиоцем мартолоских права. Таква правила су на Балкану стимулисала развој и очување патријахалне заједнице.

Мартолози као полицијска служба

**Ахмед III** (1703--1730), султан који је укинуо ред мартолоза. Османска минијатура која се чува у Топкапи сарају у Истанбулу (Inv. A 3109, Fol 22v).
Ахмед III (1703—1730), султан који је укинуо ред мартолоза. Османска минијатура која се чува у Топкапи сарају у Истанбулу (Inv. A 3109, Fol 22v).

Од друге половине 16. века расте значај мартолоског реда као дела система служби унутрашње безбедности. Треба подвући да су у унутрашњости Османског царства мартолози били изразито неравномерно распоређени. У крајевима са знатнијом бројношћу муслиманског становништва, рецимо у Босанском и Зворничком санџаку, мартолоза готово да није било.

Да би се у неком санџаку или кадилуку успоставила мартолоска служба било је неопходно да локалне власти упуте молбу беглербегу (паши) или самом султану. Посебним ферманом султан би затим одобрио стварање мартолоског реда, а потом би локалне власти изабрале погодне личности. Поред синова и браће мартолоза у обзир су долазили и појединци спахијског порекла или дербенџије, други тип хришћанског војног реда који је обично чувао кланце, раскрснице и мостове. Уз препоруку локалних власти кандидат би слао молбу султану који би му затим слао берат. По добијању берата кандидата би локалне власти уписивале у дефтер као мартолоза. У 17. и 18. веку, у периодима слабе централне власти, локалне власти су на себе преузимале сва овлашћења у процедури оснивања и постављања мартолоза.

Мартолоска служба имала је трајан карактер, али су мартолози вршили дужности на рок од 6 до 12 месеци. Вођа мартолоза, мартолозбаша, склапао је са локалним властима уговор на одређени рок који је по истеку обично обнављан. Дружина мартолоза обавезивала би се да ће чувати насеља и руднике, прометне путеве и да ће сузбијати хајдучију. Поред тога, у селима у којима су живели, мартолози су требали да асистирају локалним властима приликом спровођења пописа или прикупљања пореза. Уколико би раја бежала са земље, мартолози би је враћали. Ако ипак нису могли да врате одбеглу рају, мартолози су морали да обезбеде да земља не запусти тако што би насељавали влахе (сточаре) и тако помагали у њиховом претварању у седелачко зависно становништво. Такође, мартолози су могли бити позвани да у току неког војног похода обављају помоћне војне службе тако што би прикупљали храну и обезбеђивали комору.

Мартолози су плаћани из средстава које су као ванредни намет уводиле локалне власти. Намет се звао мартолоска акча или мартолоснина и за њено прикупљање био је задужен мартолозбаша.

Гашење мартолоског реда

У 17. веку престали су велики освајачки походи османских Турака, док су са друге стране расходи централних власти, све бројније администрације и неефикасних јаничара расли. Хришћанско становништво је пало под удар османских власти која их је претварало у рају и искоришћавало на различите начине. Пошто су привилегије мартолоза такође дошле под удар власти, мартолози су почели да се одмећу, да пљачкају трговце и путнике на друмовима и убирају намете на своју руку. Покушаји отпуштања мартолоса обично су се завршавали оружаним побунама које је Порта морала силом да сузбија. Поред тога, све оштрија подела на владајуће муслимане и подчињене хришћане све више је заоштравала однос турских власти и хришћанских мартолоса који неретко беже на аустријску и млетачку територију. Муслимани у ратовима са хришћанским силама почели су да мартолосе сматрају за непоуздан фактор. Већ од почетка 17. века се почело са прећутним оправданим потискивањем хришћана из мартолоског реда и њиховом заменом домаћим муслиманима. Најзад, ферман из 1692. забранио је примање хришћана у мартолоску службу. Крајем 17. века Порта покушала је да надомести овај вакуум прихватањем у мартолозе читавих арбанаских дружина, али се ово решење показало толико неповољним да је већ 1704. забрањено примање Арбанаса у мартолошки ред. Услед немогућности да се унутрашњи ред обезбеди у Румелији у јесен 1721. султан Ахмед III (1703—1730) је ферманом укинуо установу мартолоза. Међутим, иако је званично укинут мартолоски ред, мартолози се све до дубоко у 19. век помињу у грчким крајевима, у Босни и Македонији.

Литература

  • М. Васић, Мартолоси у југословенским земљама под турском влашћу, Сарајево 1967.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported