Гргур Турски
 |
| Гргур Турски, детаљ споменика у Лувру, Француска |
| Георгије Флорентије Гргур |
| Датум рођења | 30. новембар 538. |
| Место рођења | Клермон, Оверњ |
| Датум смрти | 17. новембар 593. или 594. |
| Место смрти | Тур, Аустразија |
| Слави га | католичка црква |
| Слави се | 17. новембар |
Гргур Турски (Клермон, Оверњ, 30. новембар 538. — 17. новембар 593. или 594. Тур) је био бискуп града Тура и историчар. Његова Историја Франака је веома важан извор за проучавање како франачке историје из периода Меровинга, тако и појединих делова историје Визиготске Хиспаније.
Живот
Георгије Флорентије Гргур (лат. Georgius Florentius Gregorius) је рођен 30. новембра у Клермону у провинцији Оверњ. Име Георгије је добио по деди, а Флорентије по оцу, док је Гргур било име његовог прадеде с мајчине стране, бискупа Лангреа. Гргур је припадао веома угледној галоримској породици чији су многи чланови заузимали високе црквене положаје. У време Гргуровог рођења Оверњ је припадао Аустразији којом је тада владао Теудеберт I. Многи чланови Гргурове породице су били свештена лица — бискупи Арла, Турла и Лиона, док је мајчина породица држала Лангре.
Гргур је врло рано остао без оца, који је умро око 540. године. Његова мајка, Арментарија, отишла је у Бургундију, док је Гргур одрастао у Клермон Ферану где су се за његово образовање побринули његови рођаци, бискуп Галије и његов наследник, Авит. Такође је посетио и Еуфронија, турског бискупа и рођака његове мајке, кога ће касније наследити на бискупском месту. Образовао се углавном на религиозним делима и писцима, мада је читао и класична дела као на пример, Енеида или Катилинина завера.
Гргур се вероватно заредио око 563. године, а 573. године, кад је умро Еуфроније, аустразијски краљ, Зигеберт га је поставио на место бискупа у Туру. У то доба сукоби између синова Хлотара I су се већ били распламсали и Гргур ће бити сведок политичких превирања у франачким земљама с краја шестог века. Сукоби и свађе тројице браће (Зигеберт, Хилперих и Гунтрам) као и њихових супруги (Брунхилда и Фредегунда) и наследника (Хилдеберт II, Хлотар II, Теудеберт II и Теудерих II) чине један од битних делова Гргурове Историје.
Гргур Турски је писао на вулгарном латинском језику не поштујући граматичка правила и прилично неотесаним стилом. Чак се и сам жалио у својим делима на своје слабо познавање граматичких и синтаксичких правила, међутим, он је знао латински у оној мери у којој га је познавао сваки учени човек његовог времена. Сматра се да је он намерно писао лошим латинским како би допро до што ширег круга публике.
Дела
Гргур је почео да пише кад је постао бискуп. Хагиографија му је био омиљена књижевна врста. Како сам наводи, написао је десет књига о историји, седам о чудима, једну о животима светих отаца; коментари о псалмима и једну књигу о црквеној литургији (Decem libros historiarum, septem miraculorum, unum de vita patrum scripsi; in psalterii tractatu librum unum commentatus sum; de cursibus etiam ecclesiasticis unum librum condidi).
Седам књига чуда се састоји од О слави мученика (De gloria martyrum), О врлинама св. Јулијана (De virtutibus sancti Juliani), четири књиге О чудима св. Мартина (Miracula sancti Martini), и О слави исповедника (De gloria confessorum). Ова последња говори о исповедницима који су дловали у градовима Туру и Клермону.
Живот светих отаца (Vitae patrum) садржи биографије 20 галских бискупа, опата и испосника.
Коментари о псалмима су изгубљени — сачувани су само наслови поглавља.
Трактат De cursibus ecclesiasticis, откривен 1853, представља упутство за одређивање времена ноћне службе према положају звезда.
Гргур Турски је такође оставио један превод са грчког, Житије св. Андреје и превод са сиријског, Историју о седам спавача из Ефеса.
Историја Франака
Најзначајније дело Гргура Турског је свакако Десет књига историје (лат. Decem Libri Historiarum) , познатије као Историја Франака (лат. Historia Francorum). Подељена је на три дела. Први део чине прве четири књиге иобухватају период од настанка света до Зигебертове смрти 575. и базирају се на делима људи који су живели пре Гргуровог доба — дела св. Јеронима и Оросија, неким историјама које су данас изгубљене, житијама светаца и оралној или епској традицији забележеној на латинском или германским језицима. Пета и шеста књига представљају други део Историја који се завршава Хилпериховом смржу 584. године и обрађује догађаје којима је он сам био очевидац. Трећи део чине књиге седма и осма које обрађују период од 584. до 591. и написане су у облику дневника.
Последњих шест књига су од велике историографске важности за историју Франака јер представљају сведочанство очевица тих догађаја. Гргур је врло често боравио на двору, а Тур је био град на раскршћу путева којим су често пролазили ходочасници на путу ка светилишту св. Мартина, као и путника који су путовали са севера на југ франачких земаља или су долазили из визиготске Хиспаније у Галију и обрнуто. С друге стране, његова оданост ка аустразијским владарима учинила је да је често неправедно критичан према владарима Неустрије, Хилпериху и Фредегунди. Као правоверни хришћанин, нема лепе речи за Визиготе који су исповедали аријанство и оправдава злочине оних краљева који су штитили цркву, као на пример Хлодовеха или Хлотара I. Али, иако су његови историјски судови веома дискутабилни, Гргур Турски није додао ни један једини измишљени догађај, тако да његови погрешни судови могу исправити информацијама које се налазе у његовом приповедању. И поред многих недостатака, његово дело му је донело надимак варварског Херодота.
Библиографија
Извори
- Historia Francorum (извор на латинском)
- History of the Franks: Books I-X (извор на енглеском)