Историјска библиотека

Историјска библиотека је енциклопедија на српском језику у којој можете наћи
занимљиве текстове из области политичке историје и историје књижевности.Такође имамо библиотеку занимљивих документараца са Би Би Сија, Хистори ченела, Дисковерија и сл. на енглеском језику.

Historical Library is an encyclopedia in Serbian language in which you can find interesting texts
about different subjects from political history and history of literature. We also offer the variety of BBC, History Channel, Discovery Channel etc. documentaries in English language.

Број чланака:
101

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији, Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства, да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине…

Даље… ~ Уреди

Архива… ~ Уреди

Ко тиранину иде, његов је роб, ма се и чинило да је слободан.

Софокле (око 496—406. пре н. е.), атински писац трагедија

Коњи Светога Марка

Четири позлаћена коња од бакра, која се данас налазе у унутрашњости цркве Светога Марка у Венецији, су од 1204. до почетка 80тих година 20. века красили кров цркви због чега се обично називају Коњи Светога Марка.

Група од четири коња има дугу и немирну прошлост. По данашњим анализама материјала и начина на који су фигуре израђене, коњи су настали негде између 2. и 4. века наше ере. По византијској традицији из 8. века, четири коња су донесена на цариградски хиподром са острва Хиоса у време Теодосија II. Могуће је да их је цар поклонио хиподрому након земљотреса који је 447. погодио источноримску престоницу. Коњи су красили лук испод кога се налазила стартна позиција за трке четворопрега. Захваљујући интерним деловима статуа који представљају коњску опрему може се само претпоставити да су коњи некада били део посебне композиције која је укључивала и четворопрег и возача, можда богињу победе Викторију. Како год било, четворопрег је уклоњен пре краја 12. века.

После Четвртог крсташког похода који се завршио освајањем и пљачком византијске престонице Константинопоља 1204. године, коњи су пребачени у Венецију и постављени на саборну цркву Светога Марка као украс и трофеј, споменик млетачке моћи. Са тог места су Коњи Светога Марка уклоњени у периоду између 1797. и 1815. када их је Наполеон пренео у Париз и поставио на тријумфалну капију подигнуту у част његових победа. Почетком девете деценије 20. века Коњи Светога Марка су, услед опасности од оштећења које им доноси загађење, пребачени у унутрашњост цркве док се на крову налази њихова верна реплика.

Коњи на Цркви светог Марка у Венецији

Зашто су становници Александрије подигли споменик Диоклецијановом коњу?

Око 296. или 297. године у Александрији се побунио Аурелије Ахил против римског цара Диоклецијана, који је већ 298. године отишао у Египат и лично угушио устанак. Сав разјарен дужином побуне и степеном издаје Александринаца, наредио је да се погубе сви који су били активно умешани у побуну, запретивши да се сеча неће зауставити све док крв не стигне до колена његовог коња. У том моменту, Диоклецијанов коњ је из непознатих разлога клецнуо и пао на колена, а Диоклецијан је схватио то као божански знак, те је наредио обуставу погубљења. Александринци су касније подигли Диоклецијановом коњу споменик у знак захвалности.

Друге анегдоте… ~ Уреди

Да је бугарски кан Крум (803—814) направио пехар од лобање пораженог византијског цара Нићифора I.

Да је српска породица Соколовића Османском царству дала укупно два велика везира, пет везира и десет беглербегова.

Да је нормандијски војвода Роберт заложио читаво своје војводство код рођеног брата, енглеског краља Вилијaма II Риђег (1087—1100) како би прикупио довољно средстава да крене у Први крсташки поход.

Да је краљевски пар Србије, Александар Обреновић и Драга Машин, током 1900, када се веровало да је краљица трудна, из читаве земље примио велики број дарова намењених новорођенчету, укључујући и 43 колевке.

Да је Гибралтар добио име по Тарику, берберском вођи првих муслиманских снага које су извршиле инвазију на Иберијско полуострво. Сама реч Гибралтар потиче од арапског Chabal Táriq, што буквално значи Тариково брдо.

Друге занимљивости… ~ Уреди