Четири портрета Стефана Немање

Велики жупан Стефан Немања (1166/1168—1196) је у текстовима византијских писаца приказан са више пажње него иједан ранији српски владар из династија Властимировића и Вукановића. О Немањи су писали Јован Кинам, Никита Хонијат, Константин Манасије и Евстатије Солунски. Сви су они Немању приказивали као непријатеља Византије, па је тако Немањин лик у њиховим списима потпуно супротан од оног каквог су га у својим списима описали његови синови Стефан и Сава као и каснији српски књижевник Доментијан. Интересантно је да су српски и византијски писци користећи се сличним књижевним елементима могли да постигну сасвим различите ефекте у приказивању Немање. Наглашавање различитих догађаја и супростављене основне тенденције код српских и византијских писаца биле су и још увек јесу узрок бројних полемика савремених историчара око различитих питања из времена Немањине владавине.


Ктиторски портрет великог жупана Стефана Немање у Богородичиној цркви у Студеници, око 1568. године. Фреска се налази на западном зиду травеја у наосу цркве.
Ктиторски портрет великог жупана Стефана Немање у Богородичиној цркви у Студеници, око 1568. године. Фреска се налази на западном зиду травеја у наосу цркве.

Извођач: Јован Ивковић. >>>

Особине које истичу византијски писци су пре свега кукавичлук и превртљивост. Описујући Немањин устанак против византијског цара Манојла Комнина из 1172. године Јован Кинам наводи како се Немања одмах повукао са бојног поља, а када није успео да посланицом умилостиви цара појавио се пред њим откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи са њим како жели. Потрешен призором пораженог непријатеља Манојло му је указао милост. И Никита Хонијат описује један српско-византијски сукоб, додуше онај из 1168. године и ту Немањине претензије означава као незасите жеље па је цар морао да одговори војним походом на чијем челу се налазио Манојлов војсковођа Теодор Падијат. Како је овај подухват претрпео неуспех који Хонијат не спомиње цар је морао да предузме још један поход који је лично предводио. Описујући овај други поход Хонијат поново истиче Немањин кукавичлук јер се од њега (цара) бојао како ни дивље звери цара животиња. Хонијат је у једној беседи прославио победу цара Исака II Анђела у бици на Морави из 1190. године. Ту је Немања приказан као кривоклетник који се кривоклетством […] свакодневно, као вином и јелом богато гостио. Превртљивост и кукавичлук су две особине које Немањи придодају Кинам и Хонијат.

Византијски ретор, Константин Манасије бира унеколико другачије епитете када описује Немањин однос према византијским царевима. Он је Немањи посветио прилично простора у једном панегирику упућеном цару Манојлу Комнину. У овом спису Манасије се показао као изузетно вешт ретор, који са лакоћом комбинује књижевне мотиве наслеђене из античке књижевности са хришћанском традицијом настојећи да у што већој мери прослави византијског василевса. Као објашњење зашто се Немања одмеће од цара, Манасије истиче наводно Немањино наивно уверење, заправо пословицу преузету из дела Диогена Лаертија, стари мајмун се не хвата у мрежу. Манасије Немањи придодаје велики број животињских епитета: звер, шкорпион, змијски превртљивац, оштрозуби вепар, мајмун, лисица (додуше ова два последња епитета посредно). И српски писци, попут Доментијана, користе поређења са животињама да би истакли неке Немањине особине, само што је њихов избор погодних представника животињског света потпуно другачији: за Доментијана, Немања је орао и богогласни славуј јеванђелских учења. Евстатије Солунски, професор на патријаршијској школи а потом и архиепископ Солуна, у једном панегирику упућеном цару Манојлу такође спомиње Немању, много умереније и блаже него Константин Манасије. Прво што Евстатије истиче није Немањина политичка превртљивост већ физичка снага (пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује, него узрастом веома висок и изгледом наочит) а затим пажљиво описује Манојлову тријумфалну поворку у којој је као бунтовни а поражени владар учествовао и Немања. Немања, извештава Евстатије Солунски, пажљиво је разгледао слике које су приказивале његову побуну а које су насликане да послуже као декор Манојловог тријумфа. Чак је наводно упутио и неколико опаски сликару кога прекорева што га у свим призорима није приказао као роба и што свуда уз његово име није додао и реч роб. Иначе описи уметничких дела (екфрасе) у византијској реторици су изузетно ретки па је ово место у пенегирику Евстатија Солунског привлачило велику пажњу истраживача византијске уметности.

Сваки византијски писац који је писао о Немањи чинио је то са становишта које је унапред било одређено књижевним конвенцијама, односно врстом дела које је стварао. Кинам извештава кратко и језгровито, Никита Хонијат је опширнији и радо истиче своју књишку ученост, код Константина Манасије одељци о Немањи су најопширнији али у највећој мери подвргнути конвенцијама реторског жанра па се његов опис више може сматрати као типски приказ царевог непријатеља него као аутентичан приказ једне историјске личности. Иако ретор по жанру у коме је стварао, Евстатије Солунски је дао најнепристраснији лик Стефана Немање од свих византијских писаца, јер га није утопио у реторске фигуре којима је прослављао царев тријумф већ је истицањем сликовитих појединости успео да наслика један специфичан литерарни портрет. И поред свих својих недостатака списи византијских писаца представљају прворазредан извор о владавини Стефана Немање и као такви представљају предмет дуготрајног изучавања.

Литература

Александар В. Поповић, Четири портрета Стефана Немање у византијској књижевности XII века, Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Београд 2000, 121—129.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported