Британски спортисти су рекли НЕ

Олимпијске игре су највећи спортски догађај на свету са специфичном симболиком — у старој Грчкој, сва непријатељства би престајала док су трајала спортска такмичења. Међутим, у модерном добу, Олимпијске игре су више пута биле употребљене у политичке сврхе, од којих су можда најекстремнији примери Олимпијске игре у Берлину 1936. када је Хитлер одбио да пружи руку Џесију Овенсу, или трагичан покољ израелских спортиста у Минхену 1972. године. Међутим, у том мору примера политичких злоупотреба, постоје и светли примери када су спортисти били изнад политике и одлучно су одбили да се ставе у њену службу. Један од таквих примера били су и британски спортисти на Олимпијским играма у Москви 1980. године.


Лого летњих олимпијских игара у Москви 1980.
Лого летњих олимпијских игара у Москви 1980.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Велика Британија је одувек здушно подржавала Олимпијски покрет и била је редован учесник модерних Олимпијских игара од њиховог оснивања 1896.године. Међутим, 1980. године британска влада је први и једини пут покушала да утиче на одлуке својих спортиста и учинила је све да спречи британски олимпијски тим да оде у Москву 1980. године.

Разлози за овакав став владе Маргарет Тачер лежали су у Хладном рату и руској инвазији на Авганистан која се одиграла крајем претходне, 1979. године. Велике западне силе, на челу са САД и њеним тадашњим председником Џимијем Картером, сложиле су се да војна интервенција није долазила у обзир, али да одговор на овај совјетски потез мора бити јасан и чврст. Одлучено је да се протест изрази путем бојкота летњих Олимпијских игара које су биле предвиђене да се одрже у главном граду СССР-а, Москви, 1980. године. Многе земље су одмах стале уз САД и објавиле свој бојкот Игара. Маргарет Тачер је такође имала жарку жељу да следи њихов пример, али је код куће наишла на неочекиван жесток отпор како јавности, тако и самих олимпијаца.

Прва идеја је била да се Игре изместе из Москве и преместе на неко друго место. С тим циљем, писала је Британској олимпијској асоцијацији која је била одговорна за организовање и финансирање британског олимпијског тима, и тражила подршку за ову идеју. Међутим, председавајући Олимпијске асоцијације, сер Денис Фолоуз, одлучно је одбио да подржи идеју истакавши да спорт мора бити неутралан, а националне спортске организације морају бити независне у доношењу одлука без било каквог мешања политичара. Такође је приговорио Гвозденој дами што је баш спорт био изабран као жртвено јагње у борби против совјетске спољне политике, док други механизми, као нпр. војна интервенција, нису ни узети у озбиљно разматрање. Међутим, идеја измештања Олимпијских игара из Москве била је осуђена на пропаст, јер ни Међународни олимпијски комитет није био вољан да се покори политичким притисцима.

Пошто ова идеја није успела, Картер и његова администрација су се онда покренули снажну кампању убеђивања других земаља да се придруже бојкоту. У Великој Британији, Тачерова није одустајала, али је променила тактику: министарства су учинила све да отежају Олимпијској асоцијацији сакупљање средстава за финансирање пута британских олимпијаца. Чак је било запрећено да ће се укинути посебни допусти припадницима британских оружаних снага који би представљали УК у Москви. Пошто је била предвиђена и расправа у Парламенту о предлогу владе да Британија не треба да учествује у ОИ у Москви, одлагали су њен датум до задњег часа с намером да изврше притисак на учеснике. Међутим, иако је владин предлог о неучествовању Британије у Москви добио 345 гласова за, наспрам 147 против, јавности је било јасно да овај резултат никако не представља стварно стање. Око 30 посланика конзервативаца се уздржало од гласања, што је био јасан знак да влада није наступала сложно и једногласно, а у јавности су биле организоване многобројне јавне дебате у којима је око две трећине јавног мњења стало уз спортисте и Олимпијску асоцијацију. Недељу дана касније, Денис Фолоуз је објавио да је 15 националних спортских удружења, укључујући највећа, као атлетско и пливачко, одлучило да иде у Москву, док су остали још увек разматрали ситуацију.

До почетка априла 1980, било је јасно да ће велики део британског олимпијског тима учествовати у Играма, али Гвоздена леди још увек није признајала пораз. Пошто су покушаји да одлазак спортиста у Москву спречи институционалним путем пропали, министарства су почела са индивидуалним убеђивањима спортиста и спортских организација. Извесног успеха су имали: хокеј, стрељаштво, једрење и јахање остали су без британских представника на Олимпијским играма те године. Међутим, многи спортисти су били згрожени методама којима се Влада служила. Алан Велс, атлетичар који је однео злато у Москви, сећа се емотивног уцењивања које је над њим вршила Влада. У једном од многобројних владиних писама која су тих дана стигла на његову адресу, била је и слика мртвог авганистанског детета.

Јавност је све више прелазила на страну спортиста, а за многе је кључни фактор била информација да је британски извоз у СССР у првом семестру 1980. године порастао за чак 63%. Овај податак многи су протумачили као свесно жртвовање спорта дневно-политичким циљевима, док су трговина и пословање неометано наставили свој посао као да се ништа није десило.

Иако је 60 земаља бојкотовало Олимпијске игре у Москви, оне су одржане без већих сметњи. Британски тим је, и поред нечувених политичких притисака, на крају био највећи тим из Западне Европе, а медаље које су однели Данкан Гудхју, Себастијан Коу, Стив Овет, Дејли Томпсон и Алан Велс биле су невиђени шамар за Маргарет Тачер и њену владу. Додуше, иако је Британска олимпијска асоцијација ипак учинила уступак и неслагање са совјетском интервенцијом изразила тако што су британски такмичари наступали под олимпијском заставом (као независни такмичари), јавност је тријумфе ових спортиста тумачила као британски успех.

Овај бојкот је резултирао новим бојкотом, овај пут совјетских спортиста и спортиста већине земаља Источног блока, Олимпијских игара одржаних у Лос Анђелесу 1984. године. Такође је допринео интензивирању хладноратовског сукоба и старих непријатељстава након периода приближавања два политичка блока. Велика Британија је такође сносила последице поступака своје владе: кандидатуре које су осамдесетих и деведесетих година поднели градови Бирмингем и Манчестер нису наишле на неко веће интерсовање. Морало је проћи пуних 30 година пре него што је један британски град постао домаћин Олимпијских игара — Лондон 2012. године.

Литература

Kevin Jefferys, Going to the Games, BBC History Magazine 2012. Vol. 13; Issue 8 (Kindle Edition).

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported