Готово је устаљено у историји европске књижевности мишљење како је Бајрон (1788—1824) имао кључан утицај на целокупно романтичарско песничко стваралаштво. Ипак у појединим националним књижевностима, међу којима су и многе словенске књижевности (међу њима и српска) постојао је снажан отпор бајроновским утицајима. Дух бајроновске поезије у српској књижевности имао је достојног песничког носиоца тек крајем 19. и почетком 20. века, у стваралаштву Лазе Костића, кога историчар књижевности Драгиша Живковић означава за најеминентнијег ствараоца бајроновског типа код Срба.
 |
| Лаза Костић, фотографија. |
| Извођач: Јована Николић. >>> |
У француској књижевности (Иго, Мисе, Ламартин, Готје) Бајроново песничко стваралаштво је брзо задобило велики значај док се у немачкој и руској књижевности бајронистичким песницима супростављао читав низ писаца (у Русији су носиоци тог отпора били славенофили и класицисти). Бајронов утицај у српској књижевности прве половине 19. века био је врло слаб, пре свега јер његова дела нису била преведена, а када је и спомињан то је чињено више из разлога књижевног помодарства него што је стварно познаван и књижевно интерпретиран. Српски романтизам, како истиче Драгиша Живковић, имао је особени развој. Он се прво развијао под утицајем немачке постромантичарске књижевности (бидермајерска књижевност) да би романтичарске карактеристике до изражаја дошле тек у другој половини века са стваралаштвом Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Костића и Војислава Илића. Спомени Бајрона и његовог песништва у ово доба су врло ретки а често их прате и негативне квалификације. Само је Петар Демелић у Летопису Матице српске у 19. веку објављивао преводе Бајронове поезије (1831. и 1838). У првим белешкама о Пушкину и Бајрону у Летопису (1828) истиче се њихов иморалитет док у једном чланку о Бајроновим имитаторима у Русији Милош Светић (Србска новина А. Арнота, 1838, бр. 80) износи читав низ погрда о овим песницима (Погледајте одступници од здравог разума, жертвоносци преузвишене мудрости […] како је опасно носити се трагом Бајрона).
Словачки идеолог панславизма Људевит Штур (1815—1856) је био најоштрији критичар бајроновске чулности, песимизма, иморалности и других карактеристика Бајроновог песништва. Штур је између осталог утицао и на српске омладинце који су се школовали у Пожуну. Предвођени Светозаром Милетићем они су објавили у Српском народном листу Теодора Павловића 1848. (број 6 од 15. фебруара) Ограду од Песама Бранка Радичевића. Они су у Радичевићевој збирци коју им је посветио критиковали пре свих песму Пут а истицали су да Бранко Радичевић није решио задатак песника славјанског, који на песме своје ударити мора печат духа и живота славјанскога, у ког је тканици основна жица: моралност. Иако се Бајрон нигде изричито не спомиње то што је критика настала под Штуровим утицајем између осталог указује да је њена мета била бајроновска чулност, једна од кључних карактеристика европског романтизма. Штур је бајронизм називао естетском колером и истицао да за разлику од Бајрона словенски песник треба да служи уздизању човека ка идеалима и да буде народни светионик. У јеку омладинског покрета, шездесетих и седамдесетих година 19. века, критикује се са словенских и националних позиција запостављање народне поезије и прихватање туђих узора при чему се Бајрон опет спомиње у негативном контексту. У то доба долази и до првог знатнијег продора Бајронових утицаја, пре свега оних песама где он слави слободарску и прометејску побуну против угњетавања. Како у књизи Омладина и њена књижевност (1905) запажа Јован Скерлић око 1870. године почео је читав крсташки рат не само против поезије тога доба већ против поезије уопште. Пад интересовања за поезију неумитно је водио и паду интересовања за Бајрона.
И поред све одбојности према Бајроновој поезији, и посебно његовом животу, у српској књижевности је несумњиво јачао интерес за Бајроново песништво. Две су кључне карактеристике Бајроновог песништва које су у српској књижевности наишле на плодно тле: песимистичко доживљавање човекове судбине и прометејска побуна против свих врста поробљавања, посебно националног. Драгиша Живковић напомиње да је тешко пратити утицај неког страног песника у појединим националним књижевностима искључиво бележењем броја и каквоће превода његових и дела и критичких написа о њима већ је боље пажњу усмерити ка контакту страних песника са оригиналним песничким текстом, односно трагати за сазвучјем које постоји између два талентована песника. Такво сазвучје, како Живковић даље запажа, постојало је између Бајрона и Лазе Костића. Лаза Костић (1841—1910) спадао је у ретко образоване песнике српског романтизма. У његовим песмама приметан је одјек десетина најистакнутијих песничких стваралаца од Хомера, Софокла и Еурипида преко Петрарке и Дантеа до Бајрона, Хајнеа, Гетеа и Шилера. Костић је читао Бајрона на оригиналу али се такође упознавао са овим песником преко рецепције Бајрона у немачкој књижевности, пре свега код Гетеа и Хајнеа.
За Хајнеа (1797—1856) се може рећи да је био најуспелији пропагатор Бајронове поезије у немачкој књижевности. Преко Хајнеа до Лазе Костића су допирали и Бајронови утицаји. Како Костић сам бележи шездесетих година су он и Змај били ватрени хајнеовци: Хајне је заиста у нашој младости био неки идеал и Змајови и мени. То се морало опазити и на нашем певању[…] Наше је хајнејство тада било у цвату. У песми Спомен на Руварца до изражаја је дошла романтичарска иронија прожета инвентивним парадоксима проистекла из идеја које дубоко прожимају Бајронову поезију. Бајронова иронија која иде готово до сарказма пронашла је пут до Костићеве Песме поводом смрти Војислава Илића:
Тако ти треба! Жељан си неба
похито тако, веле прерано
а ниси чеко, мирно, смерано,
бројећи овде часове горке,
да лепо сазреш, ко грозд за чворке;
ил док те снага не прође мушка,
да с гране паднеш ко гњила крушка,
па да те дерлад ногама ћушка!
каква красота, каква дивота!
Ал' ти се ''прерано'' лиши живота!
Бајроновско је и Костићев отпор и неспоразуми са средином, друштвеним, националном и књижевном. То осећање све више је нарастало при крају Костићевог живота. У књижевном смислу овај сукоб са околином најбоље одсликава Књига о Змају написана и објављена 1902. године. Костићев песимизам ублажавала је тежња његовог песништва ка измирењу супротности а младалачки национални полет индуковао је његову везу са народном поезијом. Ипак, са годинама је Костићева иронија постајала све горча а незадовољство друштвеним окружењем све приметније. Инспирисан овим осећањима Костић је испевао неколико песама са мотивом титанизма (Прометеј, Јадрански Прометеј, Еј, ропски свете, Разговор са увученом српском заставом у мађистрату новосадском). Много директнија је Костићева везе са Бајроном у његовим романтичним песмама Ђурђеви ступови, Прељубница и Самсон и Далила). Слика космичког судара у Костићевим песмама Моја звезда или Santa Maria della Salute пандан је Бајроновој Тами, Самсон и Далила Бајроновим Јеврејским мелодијама а слика Међу јавом и мед сном саткана је од инвентивних метафора попут Бајронове песме О једном разбијеном срцу од аметиста. Између двојице песника било је много сличности како у песничком сензибилитету и животној ситуацији (обојица су били несхваћени, па и одбачени од своје средине, обојица су за мотивима свога песништва трагали у егзотичним крајевима и романтичним песничким причама, обијица су се својим песништвом супростављали угњетавању) тако и у техници стиха и строфе (Спенсерова строфа, станце, јампски стихови). За Лазу Костића се тако може рећи да је најталентованији и најоригиналнији бајрониста српске књижевности који је певањем о светском болу и романтичарској иронији умногоме обогатио песнички израз српске поезије.
Литература
Драгиша Живковић, Лаза Костић и Бајрон. Отпори и рецемција Бајрона у српској књижевности XIX века у књизи Токови српске књижевности: од класицизма и бидермајера до експресионизма, Нови Сад 1991, стр. 99—111.