Ногајев суд

У грађанском рату око бугарског престола између 1277. и 1280. у коме су учествовали бивши свињар и наводни светитељ Ивајло, византијски кандидат Иван Асен III и бољар куманског порекла Георгије Тертер, коначну реч је имао татарски поглавар Ногај.


Бугарска у другој половини 13. века. Црвенкаста нијанса означава територије које је контролисао Ивајло на почетку узурпације против Константина Тиха.
Бугарска у другој половини 13. века. Црвенкаста нијанса означава територије које је контролисао Ивајло на почетку узурпације против Константина Тиха.

У другој половини 13. века некада моћно Друго бугарско царство упало је у тешку кризу на коју су, с једне стране, утицали феудална раздробљеност државе и сталне борбе око престола, а с друге стране, снажан притисак који су споља вршили Татари.

Бугарски цар Константин Тих (1257—1277) је после пада са коња 1264. или 1265. остао паралисан од појаса надоле, док су, на византијске подстреке, учестали упади Татара из Златне хорде. За бугарског цара, који је морао да плаћа данак татарском кану Мангу Тимуру несрећа је била у томе што је и самом татарском кану претила опасност од моћног војсковође Ногаја. Осамостаљени Ногај је пак склопио савез са византијским царем Михаилом VIII Палеологом (1259—1282), који му је послао своју ванбрачну ћерку Еуфросину, и током осме деценије 13. века је појачао притисак на Бугарску. Мангу Тимур није могао да контролише Ногаја, као што ни Константин Тих није могао са успехом да организује отпор. На крају, на северној граници Бугарског царства појавило се неколико претендената на престо који су се претходно истакли у борби са Татарима. Најуспешнији је био извесни мистик Ивајло, бивши свињар, који је међу бројним Бугарима дочекан као спасилац кога је сам Бог послао. Крајем 1277. Константин Тих је убијен у борби са све бројнијим Ивајловим следбеницима. Ивајло је затим проглашен за цара (1278—1279), али је престоницу Трново задржала Тихова непопуларна удовица, Византинка Марија, сестричина Михаила VIII , која је владала у име малолетног сина Михаила. У међувремену, из Цариграда је Михаило VIII Палеолог покушао да искористи неприлике у Бугарској и да за новог цара номинује свог кандидата, бугарског принца Ивана Асена III, потомка споредне гране династије Асена, који је дотада живео међу Византинцима. Иван Асен III је био ожењен царевом ћерком Ирином и почетком 1278. појавио се у Бугарској на челу војске коју му је таст ставио на располагање. У том тренутку Ивајло је опседао Трново и царица Марија, која је свог ујака Михаила VIII сматрала за јеретика због његове унионистичке политике, упутила је претенденту брачну понуду. Тако се византијска принцеза и бугарска царица-удовица, како би се одупрла интервенцији ујака, удала се за бившег свињара Ивајла. Ивајло се тиме учврстио у Трнову, али је истовремено изгубио подршку оних који су га држали за месију, или чак друштвеног реформатора.

Ивајлова привремена победа није донела стабилност Бугарској. Татарски упади нису престајали, Иван Асен III је у јесен 1278. опсео Трново, а Ногај му је, као византијском кандидату, послао помоћне одреде. Ивајло је, како би се борио са Татарима, у јесен 1278. тајно напустио Трново, а почетком наредне године почеле су да круже гласине о његовој погибији. Грађани Трнова су тако у фебруару 1279. отворили градске капије Ивану Асену III који је трудну царицу Марију послао у Једрене, одакле је Михаило VIII пратио дешавања. Иван Асен III (1279) је тако признат за цара у Трнову, Марија заточена у Једрену, а татарски одреди су за свој рачун и даље пустошили Бугарску.

Међутим, Ивајло се није предавао и у Силистрији је издржао тромесечну опсаду, да би затим покренуо велику војску на свог противкандидата. Сада је Иван Асен био опседнут у Трнову, а Ивајло је у току лета 1279. потукао две византијске војске које су биле послате да ослободе бугарску престоницу опсаде. На крају, Иван Асен III је крајем 1279. побегао из опседнутог града и преко Месембрије, луке на Црном мору, нашао уточиште у Константинопољу. Али, тиме драматичне смене на бугарском престолу нису окончане пошто је група трновских бољара крајем године изабрала за цара Георгија I Тертера (1279—1292), великаша куманског порекла.

На крају, Ивајло је побегао преко Дунава да потражи помоћ од Ногаја. Пошто византијски двор није прихватао Тертера као легитимног владара Бугарске, Иван Асен III је такође упућен Ногају са богатим даровима. Ногај је на свом двору примио и Ивајла и Ивана Асена, прихватио је њихове дарове, али је одбијао да се јасније изјасни или обавеже по питању прилика у Бугарској. Оба претендента су морала месецима да чекају на Ногајеву коначну одлуку. На крају, једне вечери Ивајло и Иван Асен су позвани на Ногајеву гозбу. После дужег теревенчења, Ногај је био пијан, али одлучан да реши читав случај једном за свагда. По његовом наређењу Ивајло и његов пратилац, татарски војсковођа Касим-бег, одмах су довучени са својих места и заклани пред очима престрашеног Ивана Асена. По византијском историчару Георгију Пахимеру, Ивајла је Ногај убио као „непријатеља његовог оца“ тј. таста Михаила VIII Палеолога. Иста се судбина спремала и Ивану Асену али је њега поново спасла византијска „веза“. Наиме, на залагање Ногајеве супруге Еуфросине, незаконите ћерке Михаила VIII, на смрт преплашени Иван Асен је отпуштен са татарског двора.

На крају, Ногај се показао као непоуздан савезник и за саме Византинце, а Татари су чак 1285. опљачкали византијске територије у Македонији и Тракији. Ипак, за живота Михаила VIII Палеолога савез је опстао, као и византијско непријатељство према Георгију Тертеру. Иако је његова владавина била дуготрајнија, Бугарска је била исувише слаба да озбиљније запрети својим суседима тако да је Михаилов наследник, Андроник II Палеолог (1282—1328), признао 1284. Тертера за цара Бугарске и доделио му деспотску титулу. Што се Ивана Асена тиче, он се по повратку од Ногаја скрасио тамо где су његове авантуре и почеле, у византијској престоници Константинопољу. Као византијски аристократа основао је знамениту племићку породицу чији су се чланови истакли као провинцијски намесници и војсковође у 14. и 15. веку. Значајне су биле и жене из ове породице, пре свих Асенова унука Ирина, супруга Јована VI Кантакузина.

Литература

Р. Радић. Страх у позној Византији, 1180-1453, Том I, Београд 2000, стр. 239.
J. V. A. Fine Jr, The Late Medieval Balkans, Ann Arbor 1987, стр. 195-199.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported