 Аутор: Радован Самарџић Једног дана, пролазећи равнодушно између Черкескиња и Ђурђијанки, девојака чија је лепота у Цариграду сматрана класичном, султан се изненада зауставио пред једним тананим и љупким ликом. Спустио је поглед на лице које се према њему дизало, лице без истинске лепоте, али осмехнуто заводљивом живахношћу. Два модра ока, осенчена дугим трепавицама, одговорила су му не само враголасто него и готово дрско. И он, који је видео толико погледа испуњених страшћу, патњом и понизношћу, подлегао је, одједном, ономе што се смејало у очима девојке коју су у харему назвали Хурем („весела“). Султан се за тренутак колебао. Покушао је да задржи поглед на рујном злату коса једне Млечанке, али је то било узалуд. Марамицу, лаку као паучина, оставио је на нежном рамену оне коју ће цео свет ускоро звати Рокселаном… |
Сулејман и Рокселана