Садржај
|
Table of Contents
|
Март 2008
Новчић с ликом царице Ирине
Царица Ирина, супруга Лава IV Хазара (769—780) и мајка Константина VI у чије име је владала као регент (780—790), а затим и самостално као прва жена у византијској историји (797—802). Сазвала је Седми васељенски сабор у Никеји 787. године на коме је обновљено поштовање икона и окончан први период иконоборства, те се због тога Ирина поштује као светица у православном хришћанству. Када је Константин VI постао пунолетан, није желела да се одрекне престола, те је сковала заверу против њега, оптужила га за бигамију, свргнула с престола и наредила да се ослепи. Након поновног преузећа престола, присвојила је мушку титулу цара — василевс (βασιλεύς). Била је последњи представник Исавријанске (Сиријске) династије.
Литература
1. Irene, emperatriz de Bizancio. Anécdotas de Edad Media. Historia y Vida, стр. 45
Април 2008
Приказ борбе гладијатора
Гладијатори су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладијус“ (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.
Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштвa.
Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.
Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, законом цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.
На слици се види део рељефа са приказима борби гладијатора. У горњем делу се види борба између секутора и ретаријуса. Ретаријус је на земљи, а на шлајфни између два приказа стоји натпис IMPROBUM, што отприлике значи фаул, недозвољени ударац. У доњем приказу се види само секутор.
Литература
1. Elliot, J. Gladiadores: La muerte como espectáculo. Historia y Vida.Nº452, str. 64-73
Мај 2008
Филипото & Жирарде: Погубљење Брунхилде
Брунхилда од Аустразије је била краљица франачке Аустразије и визиготска принцеза (Толедо, 543. — Ренев, 613), кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Удала се за франачког краља Аустразије, Зигеберта I, сина франачког краља, Хлотара I. Учествовала је у сукобима и ратовима против Неустрије, изазваним убиством њене сестре, Галсвинте, жене Хилпериха I, неустријског краља. Била је регент Аустразије и Бургундије. Иако с почетка њене владавине позната као либерална владарка и велики политичар, Брунхилда је касније постала синоним суровости и шкртости.
Литература
* Гргур Турски. Историја Франака (извор)
Јуни 2008
Трепанација, илустрација из 1525
Трепанација је отклањање дела кости лобање без повреде крвних судова, можданих опни и мозга који се налазе испод кости лобање.
Трепанација је један од најстаријих хируршких захвата на свету. Била је примењивана још у каменом добу. Најстарије нађене лобање над којима је извршена трепанација датирају из 3000 године пре н. е. и нађене су у дунавском басену, а вршене су из здравствених разлога јер се веровало да помажу у лечењу мигрена, епилепсије и менталних болести.
Успех којим су вршене трепанације у каменом добу је запањујући, иако се дуго одбацивала та претпоставка, јер су хирурзи 18. и 19. века одбацивали ову процедуру због скоро стопостотног процента смртности (Шредер, 1957).
Трепанација је вршена у свим цивилизацијама током историје и у свим деловима света — Кина, Инке, стари Египћани који су ту вештину вероватно преузели од Грка, Рим, Византија…
Слика представља дрворез Питера Тревериса, илустрацију за Handywarke of surgeri Хијеронимуса фон Брауншвајга из 1525. године.
Литература
- Водич кроз трепанацију извор
Јули 2008
Битка код Никопоља
Битка код Никопоља је део последњег крсташког похода који су Хришћани повели против Османског царства. Трупе неколико католичких земаља сукобило се 25. септембра 1396. са османском војском коју је предводио султан Бајазит. Османлије су однеле одлучујућу победу.
Папа Бонифације IX је позвао 1394. године на крсташки рат. Неки од најистакнутијих дворова Европе тога времена су се одазвали овом позиву, међу њима и бургундске војводе. Претпостовља се да су крсташи сакупили 20-25 хиљада људи.
Прва крсташка препрека било је Никопоље које је било тешко освојиво с обзиром да крсташи нису имали опсадних справа на располагању. Бајазит је чим је чуо за ова дешавања дигао опсаду Цариграда и упутио се ка Никопољу. Ту је заједно са својим вазалом Стефаном Лазаревићем стигао 24. септембра. Наредног дана дошло је до битке која је у почетку текла повољно по крсташе да би потом Турци однели велику победу.
Литература
- David Nicolle, Nicopolis 1396: The Last Crusade, Campaign Series, Osprey Publishing, London, 1999.
Вратићу се!
Ове речи изговирио је амерички генерал Даглас Макртур када је 1941. био принуђен да се повуче са Филипина услед јапанске инвазије на ова острва. На Филипинима су америчко-филипинске снаге доживеле тежак пораз од Јапанаца 1941/42. године и том приликом је заробљено чак 100.000 америчких и филипинских војника.
У даљем току рата ситуација на пацифичком ратишту је све више ишла у корист америчке војске и морнарице. Враћање Филипина било је од великог стратешког значаја, али и лични значај за генерала Макартура који је сматрао да је морална обавеза САД да што пре ослободе ову земљу.
У бици у заливу Лејте поморске снаге САД однеле су победу, па је 20. октобра 1944. године отпочело искрцавање, тако да је генерал Макартур заиста и испунио своје обећање.
На слици: Генерал Макартур и његов штаб се искрцавају на палжу Боно, на острву Лејте, 20. октобра 1944. године.
Литература
…..
Август 2008
Коњи светог Марка
Четири позлаћена коња од бакра, која се данас налазе у унутрашњости цркве Светога Марка у Венецији, су од 1204. до почетка 80тих година 20. века красили кров цркви због чега се обично називају Коњи Светога Марка.
Група од четири коња има дугу и немирну прошлост. По данашњим анализама материјала и начина на који су фигуре израђене, коњи су настали негде између 2. и 4. века наше ере. По византијској традицији из 8. века, четири коња су донесена на цариградски хиподром са острва Хиоса у време Теодосија II. Могуће је да их је цар поклонио хиподрому након земљотреса који је 447. погодио источноримску престоницу. Коњи су красили лук испод кога се налазила стартна позиција за трке четворопрега. Захваљујући интерним деловима статуа који представљају коњску опрему може се само претпоставити да су коњи некада били део посебне композиције која је укључивала и четворопрег и возача, можда богињу победе Викторију. Како год било, четворопрег је уклоњен пре краја 12. века.
После Четвртог крсташког похода који се завршио освајањем и пљачком византијске престонице Константинопоља 1204. године, коњи су пребачени у Венецију и постављени на саборну цркву Светога Марка као украс и трофеј, споменик млетачке моћи. Са тог места су Коњи Светога Марка уклоњени у периоду између 1797. и 1815. када их је Наполеон пренео у Париз и поставио на тријумфалну капију подигнуту у част његових победа. Почетком девете деценије 20. века Коњи Светога Марка су, услед опасности од оштећења које им доноси загађење, пребачени у унутрашњост цркве док се на крову налази њихова верна реплика.
Литература
- Bassett, S. The Urban Image of Late Antique Constantinople, Cambridge 2004, стр. 222 — 224.
Септембар 2008
Наслов
ТЕКСТ
Литература
Октобар 2008
Наслов
ТЕКСТ
Литература
Новембар 2008
Наслов
ТЕКСТ
Литература
Децембар 2008
Наслов
ТЕКСТ
Литература