Јован VI Кантакузин | Јануар 2012. |
Јован VI Кантакузин (грч. Ίωάννης Καντακουζηνός, рођен 1295/6, умро 15. јуна 1383) био је византијски великаш, најближи сарадник Андроника III Палеолога, византијски цар од 1347. до 1354. године, верски полемичар и писац мемоара. На власт је дошао после тешког грађанског рата (1341—1347) а са престола га је збацио његов зет и савладар Јован V Палеолог, син његовог претходника, Андроника III. Био је први византијски владар који је своју ћерку удао за владара друге вероисповести. По паду са власти постао је монах али је и даље имао јак утицај у држави. Породица Кантакузин је припадала војној аристократији и њен први познати члан био је генерал василевса Алексија I Комнина (1081—1118). >>> |
Српска војска у Бизерти | Јануар 2012. |
Српска војска у Бизерти подразумева делове српске војске из Првог светског рата који су боравили у француској бази у Бизерти у Тунису. Након повлачења српске војске кроз Албанију 1915. године поједини контигенти су упућени у Бизерту, као и у друге француске базе у северној Африци док је највећи део евакуисан на острво Крф. Српске трупе и малобројни цивили су у мањем или већем броју током целог рата боравили у Бизерти. >>> |
Рихард Вагнер | Фебруар 2012. |
Вилхелм Рихард Вагнер је био немачки композитор, песник, есејиста и музички теоретичар. Вагнер је личност од пресудног значаја за историју музике; као један од највећих стваралаца на подручју опере (или музичке драме, како је волео да зове своје сопствене), у својим делима је поставио основу озбиљне музике 20. века, нарочито у Тристану и Изолди, где се обилно користи хроматизмом и где можемо наћи корен атоналности. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима поставио је теоретску основу свеукупне уметности (нем. Gesamtkunstwerk), теорије по којој је музичка драма. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима поставио је теоретску основу свеукупне уметности (нем. Gesamtkunstwerk), теорије по којој је музичка драма најсавршенији облик уметничког израза. >>> |
Средњовековни српски владар | Фебруар 2012. |
Средњовековна српска држава и династија биле су организоване по угледу на западни феудализам као и на суседну Византију, међутим, такође су задржале неке особености словенског наслеђа из раног периода. Владар се сматрао "Богом дан" и као такав очекивао је апсолутну послушност својих поданика, међутим, такође је као такав имао и обавезу да се брине о добру својих поданика, државе и цркве. Српски владари су носили најразличитије титуле, почев од аутохтоних које су донели са собом — кнеза и жупана, до титула преузетих по угледу на западноевропске земље и Византију — краља, цара и деспота. >>> |
Карло V Хабзбуршки | Март 2012. |
Карло V Хабзбуршки је био шпански краљ и немачки цар, један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург. Огромно подручје које је добио у наследство, била је последица уједињавања династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама. Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране, од којих је наследио Холандију, Аустрију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона (династија Трастамара), од којих је наследио кастиљански и арагонски престо, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у то доба звале шпанске америчке колоније). >>> |
Сулејман I Величанствени | Март 2012. |
Сулејман I Величанствени је био десети султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био је човек вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због велике реформе закона у муслиманској традицији је остао упамћен као Кануни (Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин. Наследио је царство у успону које је током своје владавине проширио на три континента, борећи се против Хабзбурговаца на Западу и против Месопотамије на Истоку. Када је ступио на престо, један савременик га је описао као питомо јагње које је дошло на место крволочног лава, међутим, током своје дугогодишње владавине Сулејман ће успети не само да очува велико царство које је наследио од свог оца, него да му дода нове територије… >>> |
Опсада Београда (1456) | Април 2012. |
Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је Угарска краљевина. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурађа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници. Велику турску силу нису дочекале сједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ… >>> |
Пад Београда (1521) | Април 2012. |
Пад Београда 1521. године је догађај који је уследио као последица трећег великог турског напада на ово угарско утврђење у османско-угарским сукобима у доба највећег ширења Османског царства на запад. Османски султан, Сулејман Величанствени (у муслиманској традицији запамћен као Кануни односно Законодавац), одлучио је да први циљеви његових војних похода буду Родос и Београд, места која није успео да освоји његов предак Мехмед II Освајач (1451—1481). Сулејман је покренуо своју војску половином маја 1521. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са савске стране. Да би ово извела, османска војска је прво морала да заузме Срем, што је на крају и учињено. >>> |
Остракизам | Мај 2012. |
Остракизам (срп. осуда цреповим судом) је био политички процес којим је у Атини у 5. веку пре н. е. атински грађанин, под сумњом да тежи да се наметне за тиранина или на неки други начин подрије државу, могао бити протеран из полиса на десет година. Сваке године током шесте пританије пред народну скупштину (еклесију) изношено је питање грађанима да ли желе да се те године одржи остракизам. >>> |
Мавро Орбин | Мај 2012. |
Мавро Орбин је био дубровачки историчар, писац и бенедиктински монах. Као младић ступио је у бенедиктински ред у самостану на Мљету у коме је касније био и опат. Највећи део живота провео је у родном Дубровнику, иако је једно време био опат у Стону и Бачу, а такође је боравио и краће време и у Италији. Године 1601. издао је у Пезару у Италији своје најпознатије и једино историјско дело, Краљевство Словена (италијански Il regno degli Slavi). У овом делу настојао је да прикаже целокупну историју Словена али се највише бавио Јужним Словенима. Дело је посветио свом мецени, дубровачком племићу Марину Бобаљевићу. Током писања дела користио се различитим изворима, литературом и архивском грађом, а приметан је и утицај народне традиције. Иако је Орбин користио изворе на некритички и компилаторски начин, његово дело је имало велики утицај на историјску свест о средњовековној Србији… >>> |
Стара српска књижевност | Јул 2012. |
Стара српска књижевност обухвата дела српске оригиналне и преводилачке књижевности настала у периоду од почетака српске писмености у 9. веку до преовлађивања барока у српској књижевности у 17. веку. Развој српске књижевности почео је у 10. веку углавном преводилачким радом са грчког језика преко кога су прихваћени различити сакрални текстови хришћанске вере. Самостално стваралаштво у српској књижевности почиње књижевним стваралаштвом светог Саве, да би се у каснијим вековима формирала под различитим књижевним и ванкњижевним утицајима (литургијска реформа с почетка 14. века, исихастичка духовност, Косовска битка и слично). Српска књижевност се уклапала у византијску поетику што значи да је од ње преузела систем жанрова и идеологију књижевног делања… >>> |
Стефан Душан | Јул 2012. |
Стефан Урош IV Душан је био српски средњовековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки. На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. >>> |
Леовигилд | Август 2012. |
Леовигилд је био визиготски краљ у Хиспанији између 569. и 586. године. До 572. године владао је заједно са својим братом, Лиувом I. Леовиглд је визиготско краљевство обновио и поново га учинио снажним и независним након катастрофалног стања у ком га је оставио Атанагилд. Леовигилд је такође био и последњи аријански визиготски краљ. Његов наследник, Рекаред, на Трећем сабору у Толеду прогласиће правоверно хришћанство за званичну религију. Примарни и најважнији извор за период Леовигилдове владавине је дело готског никејскохришћанског хроничара, опата Јована из Биклара, веома ученог човека из Сантарема у Лузитанији који је пред крај свог живота постао епископ Ђироне. >>> |
Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића | Август 2012. |
Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића обухвата критике које је Вук Стефановић Караџић објавио о делима Милована Видаковића као и Видаковићеве одговоре на њих и његову критику Вуковог рада. Ова полемика представљала је важан догађај у историји српске књижевности јер је промењен манир писменог општења међу писцима, истакнута су нека Вукова начела у вези са језиком и књижевношћу док је Видаковићево дело под утицајем критике било делимично скрајнуто са главног тока српске књижевности. Историчари и теоретичари књижевности су на различите начине тумачили ову полемику разумевајући је као једну етапу у Вуковој борби за реформу српског књижевног језика, сукоб различитих поетика или културолошко размимоилажење. >>> |
Дон Кихот | Септембар 2012. |
Дон Кихот или Дон Кихоте (шп. Don Quijote) Мигела де Сервантеса, једно је од ремек-дела шпанске и светске књижевности, највише објављивана и најпревођенија књига на свету после Библије. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих, икад објављених дела фикције, као и најважнијим делом шпанског Златног века (шп. Siglo de Oro). Први део је објављен 1605. године под пуним насловом Велеумни племић Дон Кихот од Манче (шп. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha). Други део, под називом Други део велеумног племића Дон Кихота од Манче (шп. Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha), објављен је 1615. године. Први део је објављен у Мадриду о трошку Франсиска де Роблеса (шп. Francisco de Robles), штампан у штампарији Хуана де ла Куесте (шп. Juan de la Cuesta), крајем 1604. године. >>> |
Димитрије Давидовић | Септембар 2012. |
Димитрије Давидовић je био српски новинар, публициста, политичар и дипломата. Заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник. Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. >>> |
Петар Велики | Октобар 2012. |
Петар I Романов је био први руски цар који је владао од 7. маја 1682. па све до своје смрти 1725. На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици. Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у једну од водећих европских сила тог времена. >>> |
Парсифал | Октобар 2012. |
Парсифал (немачки Parsifal) је опера немачког композитора Рихарда Вагнера. Вагнер ју је дефинисао као Bühnenweihfestspiel - представу за освећење позорнице. Првобитно је била намењена за извођења искључиво у његовој оперској кући у Бајројту крај Минхена. Била је то његова последња опера, премијерно изведена 26. јула 1882. Дириговао је Херман Леви, Вагнеров пријатељ јеврејског порекла. Парсифал је заснован на средњовековној легенди о витезу округлог стола Парсифалу. О њему су писали велики средњовековни песници Кретјен де Троа и Волфрам фон Ешенбах (Вагнер је као извор користио Ешенбахово дело, које је прочитао још 1845). Парсифал је био отац још једног легендарног витеза, Лоенгрина, кога је Вагнер изабрао за протагонисту своје раније опере. >>> |
Српско војно племство у Војној граници 18. века | Новембар 2012. |
Српско војно племство у Војној граници 18. века је било српско племство у Хабзбуршкој монархији чији су преци биле граничарске официрске породице којима је Хабзбуршка монархија додељивала племићке титуле због заслуга њихових појединих чланова у ратовима. Племство српске средњовековне државе је у појединим случајевима напуштало своје области пред турским нападима али оно углавном није представљало зачетак српског племства у Хабзбуршкој монархији. Зачетак српског племства у Хабзбуршкој монархији може се везати за другу половину 16. века, мада су то били појединачни случајеви. Период од Великог Бечког рата до Револуције 1848. године, сматра се почетком стварања српског грађанског друштва у Монархији. Српско племство је јачало и преузимало водећу културну, а нешто касније и политичку улогу. >>> |
Ираклије | Новембар 2012. |
Ираклије је био византијски цар који је владао од 610. до 641. године. На власт је дошао тако што је збацио с престола свог претходника Фоку. Ираклијеву владавину карактеришу пре свега велике борбе које је Византија морала да издржи и на истоку, у азијским, и на западу, у европским провинцијама. Иако се Аварски каганат распао након неуспешне опсаде Цариграда 626. године, словенска племена су незадрживо населила Балканско полуострво које је на тај начин дефинитивно отргнуто од византијске врховне власти. >>> |
Ана Савојска | Децембар 2012. |
Ана (Ђована) Савојска (рођена око 1306, умрла око 1365) била је савојска грофица и друга супруга византијског цара Андроника III Палеолога. У периоду после супругове смрти, од 1341. до 1347. била је један од регената који су владали у корист њеног малолетног сина Јована V Палеолога. Период овог намесништва поклопио се са катастрофалним грађанским ратом који су регенти морали да воде против претендента Јована Кантакузина. После победе Јована VI Кантакузина, Ана је 1351. упућена у Солун где је остала све до своје смрти управљајући градом као својим поседом. Рођена је око 1306. као ћерка савојског грофа Амадеа V Великог (1285—1323) и Марије од Брабанта. У Савоји је провела детињство, а у октобру 1323. остала је без оца кога је наследио њен полубрат Едoардо (1323—1329). Као девојка боравила је у Паризу где је учествовала у дефилеу удавача пред француским краљем Шарлом IV. >>> |
Деколонизација Африке | Децембар 2012. |
Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава. Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент… >>> |