|
Препоручујемо… Карло V, цар Светог римског царства ~ Ђауме I од Арагона ~ Деколонизација Африке ~ Мигел Сервантес ~ Западно римско царство ~ Муслиманско освајање Иберијског полуострва ~ Дон Кихот ~ Алмогавери ~ Опсада Београда (1456) ~ Велизар ~ Петар Велики ~ Симонида ~ Визиготи ~ Царица Теодора ~ Пад Београда (1521) ~ Андроник I Комнин ~ Константин IV ~ Стефан Душан |
Архива… 2008 2009 2010 … |
Март 2008
Карло V Хабзбуршки, такође Карло I од Шпаније (24. фебруар 1500. Гент, Фландрија — 21. септембар 1558. манастир Јусте, Шпанија) био је један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург. Огромно подручје које је добио у наследство, била је последица уједињавања династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама. Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране, од којих је наследио Холандију, Аустрију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона (династија Трастамара), од којих је наследио кастиљански и арагонски престо, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у то доба звале америчке колоније).
Карло V је био последњи немачки цар који је гајио средњовековни сан о универзалној монархији. Овој његовој амбицији су се супротставили француски владари Франсоа I и Анри II, продор Османског царства у централну Европу, али и верски потреси који су погодили Европу, 1517, са појавом Реформације. Уморан и обесхрабрен, одрекао се својих владарских прерогатива (1555—1556) и повукао у манастир…
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Април 2008
Ђауме I од Арагона (катал. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón; Монпеље, 2. фебруар 1208. — Валенсија, 27. јул 1276) познат још и као Ђауме Освајач (катал. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), био је краљ Арагона и Валенсије (1239—1276), Мајорке (1229—1276), гроф Барселоне и каталонски принц (1213—1276) и господар Монпељеа (1219—1276) и других феуда у Окситанији. Хронике и анали га описују као пример неукротивог ратника, краља и војника. Био је такође и један од најдуговечнијих владара у историји — умро је у 68. години живота — као и владар са најдужим стажом у читавој историји Шпаније — био је монарх Круне Арагона током пуне 63 године. Сахрањен је у манастиру Поблет, у Тарагони (Каталонија, Шпанија).
За Ђаумеово рођење везана је једна веома необична анегдота. Његови родитељи, Пере Католички и Марија од Монпељеа никад се нису слагали — Пере, човек који је волео жене и био склон љубавним авантурама, једва да је и виђао своју побожну жену. Краљ је покушао и да поништи тај брак, али папа Иноћентије III то није дозволио.
С обзиром на такву ситуацију, на двору је постојао страх да ће престо остати без наследника, те су арагонски племићи сковали план како да дођу до наследника — једне ноћи су на превару одвели краља Переа у замак Латес и рекли му да га тамо чека нова љубавница, која је у ствари била доња Марија.
Када се Ђауме родио, краљица је наредила да се запали 12 истих свећа, по једна за сваког апостола. Дете је требало да добије име по оном апостолу чија би се свећа последња угасила. Пошто је последња била свећа апостола Јакова, дечак је добио име Ђауме (на каталонском, Јаков је Ђауме).
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Мај 2008
Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.
Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.
Када су колонијалне силе превазишле шок победе и разарања након 1945. године, оне су благонаклоно гледале на афричке колоније због њихове подршке у рату и доприноса савезничкој победи. Желеле су и даље да рачунају на сталну лојалност, као и на афричка природна богаства у Хладном рату који су управо предузимале против Совјетског Савеза и његових савезника. Европско јавно мнење било је увелико против колонијализма…
Даље… ~ Препоручујемо… ~ Уреди
Јуни 2008
Опсада Београда 1456. (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је Угарска краљевина. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.
Велику турску силу нису дочекале сједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Значајан догађај током опсаде је разбијање турске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели а сутрадан је уследило турско повлачење.
Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.
Даље… ~ Препоручујемо… ~ Уреди
Јули 2008
Визиготи су били једна од две главне гране источногерманског народа, Гота, пореклом из Скандинавије. У 4. веку постали су савезници Римског царства и обавезали се да ће бранити границе царства на Дунаву. Године 375. најезда Хуна их је натерала да траже уточиште код цара Валенса који им је допустио да се населе у Тракији. Међутим, лоше поступање царских намесника довело је више пута до сукоба између Визигота и римске војске. Године 378. у бици код Хадријанопоља Визиготи су однели убедљиву победу а погинуо је и сам цар Валенс. Године 410. године Визиготи су освојили и опљачкали Рим. Визиготи су склопили споразум са Римљанима и у замену за земљу и храну, организовали низ похода против Алана, Свева и Вандала. Заузврат им је 419. године дозвољено да се населе у Галији — Аквитанији и делу Нарбонске Галије, где су основали прву визиготску државу са седиштем у Тулузу. После слома Западног римског царства основали су Визиготско краљевство у Хиспанији. Оно ће пропасти почетком 8. века под налетом муслимана.
Даље… ~ Препоручујемо… ~ Уреди
Август 2008
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији, Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства, да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Септембар 2008
Муслиманско освајање Иберијског полуострва, које је отпочело 711. године, представља изузетно важан догађај како у историји Шпаније и Португала, земаља које се данас налазе на Иберијском полуострву, тако и Европе уопште. Освајање се одиграло муњевито — у року од само 7 година (711—718), у неколико међусобно неповезаних похода, са не више од 25.000 војника и релативно малим бројем отворених битки, муслимани су успели да овладају готово целим полуострвом осим планинских крајева на северозападу који, по свој прилици, захваљујући својој неприступачности и оскудности, нису били довољно привлачни за освајање. Почев од 719. године кренули су на Пиринеје и упали у Септиманију, с намером да се даље шире на рачун франачких територија, када је коначно њихово напредовање било заустављено 732. године у чувеној бици код Поатјеа, у којој је хришћанске снаге предводио франачки мајордом, Карло Мартел.
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Октобар 2008
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Новембар 2008
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди
Децембар 2008
Препоручујемо… ~ Даље… ~ Уреди