ИСБИ:Анегдоте

Архива
2008
2009

Март 2008

Ко је успео да превари Хитлера?

Новчић Андроника III
Новчић Андроника III

Каталонац Ђоан Пужол (кат. Joan Pujol), алијас Гарбо, био је двоструки агент који је радио за Британце и за Немце у току Другог светског рата.

У пролеће 1944. године, својим извештајима успео је да убеди Хитлера да ће се савезници искрцати касније и на плажама Калеа, а не у Нормандији, што је умногоме помогло успеху савезничких трупа и окончању Другог светског рата.

Занимљиво је да је Пужол био прва особа којој су били додељени највиши ордени обеју страна — Гвоздени крст и Орден Британске империје.


Литература
  • Historia y Vida. 161 preguntas con historia. Mundo Revistas, S. L., стр. 16

Април 2008

Да је Андроник III патио од маларије пуних 20 година?

Новчић Андроника III
Новчић Андроника III

Андроник III Палеолог, византијски цар (1328—1341) имао је великих и честих проблема са здрављем, које иначе није много ни пазио, јер се није држао лекарских савета што му је дошло главе 15. јуна 1341. године, када је, након жестоког напада болова и вишеструких губитака свести, умро. Један грчки историчар и лекар, проучавајући списе Нићифора Григоре и Јована Кантакузина, дошао је до закључка да је Андроник III у ствари пуних 20 година боловао од маларије, а да је кома у коју је пао пред смрт највероватније била церебрална манифестација хроничне маларије.


Литература
  • Радић, Р. Допринос византијских лекара средњовековној медицини (Неколико примера), стр. 74 (извор)

Мај 2008

Колико је жена имао краљ Милутин?

Краљ Милутин, фреска из манастира Студеница
Краљ Милутин, фреска из манастира Студеница

Краљ Стефан Урош II Милутин је према историјским изворима имао пет жена, мада се историчари још увек нису сложили ни око броја ни око њиховог редоследа. Прва Милутинова жена је била Српкиња Јелена племенитог рода која је осликана заједно са Милутином на фрескама манастира Ђурђеви ступови 1282. године. Друга жена је била кћерка севастократора Тесалије, Јована Анђела, међутим она се не појављује у историјским изворима те њено постојање као Милутинове жене није доказано. Трећа би била мађарска принцеза, Јелисавета, рођена сестра Драгутинове жене, Кателине и угарског краља, Ладислава IV. Јелисавета је била калуђерица у манастиру на Маритином острву крај Будима, те се и сама српска црква противила овом браку, не само што је била калуђерица, него што му је била и прија, али Милутин се ипак оженио њоме. Четврта жена краља Милутина била је Бугарка Ана Тертер, кћерка бугарског цара, Георгија I. Милутин се њоме оженио у знак склапања савеза са Бугарским царством против Византије с којом је тад био у рату. Пета Милутинова жена је била византијска принцеза, Симонида, кћерка Андроника II, од које је био старији преко 40 година. Милутин је заправо, првобитно тражио руку Андроникове сестре, Евдокије, али како је ова категорички одбила брак са српским краљем, Андроник је онда понудио Милутину своју петогодишњу кћерку, Симониду, јер му је био неопходан мир са Србима. Овом браку су се противили како Срби, тако и Византинци, међутим, на крају је до брака ипак дошло, под посебним условима — Милутин је добио у мираз византијске земље које је у претходним ратовима са Византијом освојио, а Византинци су добили од Милутина таоце — бившу Милутинову жену, Ану Тертер и четовођу Копаницу.


Литература
  • Богдан Секендек. Мање познато, али занимљиво. Колекција од четири књиге "Људи и догађаји који су мењали свет", Заслон, Шабац, 2003, стр. 16-20

Јуни 2008

Када је обављена прва операција раздвајања сијамских близанаца?

Илустрација из 1499. године, Јакоб Лохер (1471—1528)
Илустрација из 1499. године, Јакоб Лохер (1471—1528)

Средином 10. века у Цариграду су се појавила два дечака, сијамски близанци, пореклом из Јерменије. Након одређеног времена проведеног у византијској престоници, пошто су изазивали опште згражање међу становништвом, и према средњовековним схватањима, представљали су лош знак, били су протерани из града, међутим, негде око 945, у доба владавине Константина VII Порфирогенита, опет су се појавили у Цариграду. Цариградски лекари су онда решили да их раздвоје, јер је један од њих у међувремену умро. Извршили су хируршки захват који данашњи стручњаци сматрају задовољавајућом, иако је други близанац после три дана умро, с обзиром на тежину задатка и средстaва и знања којимa су у то доба располагали. Од тада, па све до 17. века, када је познати лекар Кениг успео да хируршким путем успешно одвоји два сијамска близанца, историја не познаје више ни један сличај покушај.


Литература
  • Радић, Р. Допринос византијских лекара средњовековној медицини (Неколико примера), стр. 72 (извор)

Јули 2008

Да је Милош Обреновић постао отац у 75. години живота?

Милош Обреновић
Милош Обреновић

Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и књаз српски у два наврата (1815—1839. и 1858—1860), постао је отац кад је имао 75. година! Његова љубавница Марија, извесна Рускиња, родила му је сина 1857. године коме је наденула име Милан. Милош је веома волео Милана који је живео у Букурешту са својом мајком. Године 1858. Милош је позван опет у Србију да заузме кнежевско место, а Милан је следеће године умро. Марија је онда отишла у Србију где је неговала остарелог Милоша све до његове смрти 1560. године.


Литература
  • Радош Љушић. Љубави српских владара и политичара. Ниш, 2000, стр. 80

Август 2008

Зашто су становници Александрије подигли споменик Диоклецијановом коњу?

Диоклецијанова глава, можда из царске палате у Никомедији
Диоклецијанова глава, можда из царске палате у Никомедији

Око 296. или 297. године у Александрији се побунио Аурелије Ахил против римског цара Диоклецијана, који је већ 298. године отишао у Египат и лично угушио устанак. Сав разјарен дужином побуне и степеном издаје Александринаца, наредио је да се погубе сви који су били активно умешани у побуну, запретивши да се сеча неће зауставити све док крв не стигне до колена његовог коња. У том моменту, Диоклецијанов коњ је из непознатих разлога клецнуо и пао на колена, а Диоклецијан је схватио то као божански знак, те је наредио обуставу погубљења. Александринци су касније подигли Диоклецијановом коњу споменик у знак захвалности.


Литература
  • S. Williams, Diocletrian and the Roman Recovery. Routledge, London-NY 1985, стр. 82.

Септембар 2008

Да је Радомир Путник пред Први светски рат умало допао заробљеништва у Аустроугарској?

Радомир Путник
Радомир Путник

У лето 1914. године војвода Радомир Путник налазио се на лечењу у бањи Глајхенберг. Када је српској влади уручен аустријски ултиматум она је одмах позвала Путника да се врати у земљу. После низа непријатности са властима и могућности да буде задржан као ратни заробљеник Путнику је ипак дозвољено да се врати у Србију. Живко Павловић сматра да су за ово заслужне дипломатије сила савезница док је аустроугарски генерал Алфред Краус у својој књизи "Из теорије и праксе у ратној вештини" пренео речи начелника главног генералштаба Конрада: "Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској."


Литература
  • С. Скоко, Војвода Радомир Путник II, Београд 1984.

Октобар 2008

Како је вођа Викинга Ролон положио заклетву верности франачком краљу Карлу Глупом ?

Карло III Глупи
Карло III Глупи

Током 9. века територије под влашћу Каролинга често су нападали северњачки пљачкаши Викинзи или Нормани (Северњаци). У Западној Франачкој, данашњој Француској, Нормани су почетком 10. века заузели приобалне крајеве око ушћа Сене. Да би спречио даље упаде Нормана реком Сеном у унутрашњост све до Париза, краљ Западне Франачке Карло Глупи (893—923) решио је да покуша да придобије северњаке насељене на територији његове краљевине. На тај начин, Карло се надао да ће Нормани кад буду били у његовој служби, бранити франачке територије од налета њихових саплеменика.

Споразум између франачког краља и норманског вође Ролона склопљен је у Сенклеру на Епту 911. године. Карло Глупи је тиме озваничио норманска освајања, док је Ролон постао један од његових војвода који му је сада дуговао вазалну заклетву и верну службу. Међутим, у средњовековној традицији најбоље је остао запамћен начин на који је Ролон положио вазалну заклетву. По обичају, вазал је требало да клекне на једно колено и пољуби свог сениора у стопало. Да би испунио и овај услов, викиншки вођа је јурнуо на франачког краља, оборио га на земљу, а затим му подигао ногу коју је требало да пољуби. Након оваквог обреда иницијације, Ролон је постао први војвода области која је касније, захваљујући својим становницима Норманима, добила име Нормандија.


Литература
  • Ж. Калмет. Феудално друштво. Сарајево 1964, стр. 163

Новембар 2008

Да је Санчо I од Леона изгубио престо зато што је био дебео?

Санчо I од Леона (955—958 и 960—965) био је 958. године збачен с престола између осталог и зато што је био толико дебео да није могао да узјаше коња и јаше раме уз раме са својим поданицима. Потражио је помоћ своје бабе и краљице Наваре, Тоде Азнарес, која је опет затражила од свог рођака, кордопског калифе Абдерамана III, да јој уступи свог личног лекара, Јеврејина Хаздаја бен Шапрута, како би овај помогао несрећном Санчу да ослаби и поврати ауторитет и престо. Санчова дијета је скупо коштала његову бабу — морала је да преда кордопском калифи нека утврђења у Кастиљи, поред других понижавајућих захтева. Док је Санчо у Кордоби губио килограме уз помоћ вегетаријанске дијете, Тода је издејствовала склапање савеза између Наваре и леонских племића верних Санчу, сакупила војску која је 959. године потукла Санчове противнике и вратила га на леонски престо.


Литература
  • Gabriel Jackson. Introducción a la España medieval. Alianza Editorial, 2008 (ISBN: 978-84-206-6197-1)

Децембар 2008

Како је Диоклецијану проречено да ће постати цар?

Диоклецијанова биста
Диоклецијанова биста

Нешто пре 270, када је Диоклецијан је као обичан војник служио у Галији у близини данашњег града Тонгре (налази се у данашњој источној Белгији), локачна свештеница му је замерила тврдичлук, на шта је Диоклецијан њој одговорио да ће постати великодушнији кад буде постао цар, што је у том моменту било немогуће. Свештеница му је тада рекла да се не шали с тиме јер му је суђено да постане цар кад буде убио вепра (лат. aper). Од тада, Диоклецијану ово пророчанство није избијало из главе и у лову је увек гледао да он буде тај који ће задати последњи ударац вепру. Међутим, цареви су се ређали — Аурелијан, Проб, Тацит, Кар — тако да се Диоклецијан вајкао како он само лови вепрове док се други сладе месом. Најзад, 284. године, Диоклецијан је убио преторијанског префекта по имену Апер, који је био оптужен за убиство цара Нумеријана и потом постао цар, рекавши: "Најзад дочеках мог судбоносног вепра (то јест, Апера).


Литература
  • Scriptore Historiae Augustae, Carus, XIV-XV.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported