Жупљанин је у средњовековној Србији био становник жупе. По совм положају правима и обавезама он је представљао посебну категорију у односу на становника града.
Жупљани у законским одредбама
Мало је сачуваних података о жупљанима и њиховој друштвеној улози. Познато је да су одабрнаи међу њима учествовали у судским процесима у вези са међама црквених и приватних поседа. Дванаест жупљана, изабраних међу старим становницима села сведочили су у споровима око градских међа а одлуку је доносио краљев пристав. У Душановом законику одређено је да жупљанин може да се жали суду против грађанина пред мешовитим црквено-световним судом. Закон о рудницима деспота Стефана штитио је жупске прозвођаче и продавце вина. Жупљанин је прем аодредби овог закона могао да продаје вино на рударском тргу ако би користио одговарајућу меру коју би одредили бојбода, кнез и пургари. Закон је ограничавао право грађана на продају што је ишло у корист жупљана.
Литература
- Стојан Новаковић, Село, Београд 1965 (треће издање са објашњењима и допунама Симе Ћирковића), 221-235.