Жупа представља тертироријалну јединицу различите величине, добро настањену и култивисану географску целину коју представља котлинску или долинску формацију заштићену висинским рељефом по ободу. Жупе (или жупаније) су такође назив за административне јединице у појединим државама (Краљевина Угарска, модерна Хрватска).
Етимологија
Термин жупа постоји код Западних и Јужних Словена, а на основу различитих језичких изведеница закључује се да је некад постојао и код Руса.
Сматра се да је порекло термина везано за индоевропску основу *gheu-, *ghu-, преко прасловенског *geupa- са основним значењем брањеног и заклоњеног заједничког пребивалишта. Ово првобитно значење сачувало се у српском језику до данас. Као општи појам у српском језику означава предео погодан за земљорадњу, висовима заштићен од временских неприлика и наглих климатских промена.
Како је подручје које су населили Срби на Балканском полуострву претежно планинско, а речне долине и котлине га деле на велики број изолованих предела, жупама су називане и одређене географске целине.
Средњовековна Србија
Називи
У српским изворима жупа, као општи појам, помиње се почев од 13. века (први пут у повељи Стефана Немање Дубровчанима из 1205. године). Од овог времена познат је и већи број посебних жупа захваљујући подацима Жичке повеље из 1220. године. Највећи број имена жупа је словенског или предбалканског порекла. Називане су по речним долинама (Белица, Лугомир, Пнућа, Морава, Расина, Љубовиђа) а некад су се делиле на Горњу и Доњу у зависности од тока реке и нагоба тла (Лепеница, Убар, Полог), по изразитим одликама рељефа (Црна стена, Горска жупа), градским и утврђеним центрима 8Призренска, Брсковска, Звечан, Призренска, Брвеник), именима области (Попово, Конавли, Требиње, Левач).
Правни положај и управа
Једну жупу у средњовековној Србији сачињавали су сва села и људи који су живели у оквиру те жупе. Територијалне границе жупа биле су означаване различитим белезима и природним знамењима.
Пред средњовековним српским законодавством жупа је представљала не само географску већ и друштвену целину односно становници жупе, жупљани, су посебна друштвена група у односу на градско становништво и влашко становништво по катунима. Становништво жупа је претежно било седелачко, ратарско. Жупа је тако представљала посебно правно тело са одређеним колективним правима и обавезама.
Основно заједничко право жупног становништва било је право на заједничко коришћење паше. Жупски пашњаци биле су тачно одређене парцеле земљишта, колективно власништво. Становници једне жупе могли су напасати стоку само на пашњацима сопствене жупе. И када би села поједине жупе била подељена између више власника сви становници су задржавали ово колективно право.
Основна колективна обавеза становника жупе (који се у изворима називају људи жупски) била је приплата или оброк тј. обезбеђивање смештаја и исхране за владара и његову пратњу. Још једна колективна обавеза била је и приселица која је подразумевала надокнаду штете коју би путници претрпели на територији одређене жупе. Ипак, Душанов законик укида приселицу као колективну обавезу становништва жупе и надокнаду штету преноси са жупе на појединца. Највећи део одредаба Душановог законика који се односи на жупу регулише колективну кривичну одговорност у случају пљачки трговаца, разбојништво, крађу стоке и слично. Значајна колективна обавеза жупског становништва било је и обезбеђивање путева. Средином 14. века у жупама где је било више власника села страже на путевима су одређивали представници државне власти, кефалије и цареве судије. Заједничке обавезе грађана и жупљана биле су зидање и одржавање града, дочекивање и испраћај владара и посланика.
Локалну власт у жупи (око 1300) године чинили су жупски кнез и жупски судија. Они су се старали о убирању пореза и извршавању других жупских обавеза.
Српски владар могао је властелину да поклони нека села у жупи или читаву жупу. За инвеституру (увођење у посед) жупе плаћало се службинику приставу преносна такса издава. Издава је износила три перпера за свако село у жупи а за баштинску хрисовуљу коју је у име владара састављао логотет по 30 перпера од сваког села и за писање дијаку шест перпера. Власт властелина у жупи била је организована по узору на владарев двор, што значи да је властелин имао своје управне службенике који су се називали владалци.
Град и жупа
Жупско становништво је имало према 127. члану Душановог законика обавезу да заједно са градским становништвом обавља поправке градских бедема. У ранијој српској историографији се претпостављало на основу овог податка да су градови предтављали управна места жупа али се сада углавном прихвата мишљење да је сеоско становништво ту обавезу пре свега имало према градовима у којима би се склањало у случају ратних сукоба. Поједини значајнији градови су се наметали као управна средишта у појединим периодима па је онда име града потискивало старије име жупе (Звечан, Брвеник уместо жупе Ибар). Такође је забележен низ жупа у којима није било градова (Лепеница, Љубовиђа, Грбаљ, Лугомир) али исто тако и низ градова који се нису везивали ни за једну жупу (Ниш, Островица, Голубац). Свакако је постојала узајамна условљеност градског и сеоског подручја пре свега зато што је село обезбеђивало храну за град.
Крај жупског система
У време српсек деспотовине спроведена је централизација државне управе ради лакше одбране земље. Као основне територијално-управне јединице уведене су власти у које су претворене и поједине жупе (Борач, Лепеница). У турским изворима 15. века термин жупа се замењује општим изразом вилајет а појеидне области и жупе уклопљене су заједно са влашким катуним, градовима и трговима у нахије турског управног војног и порексог система.
Погледајте и…
Литература
- Жупа (Г. Томовић, 195—197) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18 (1971), 165-188.
- D. Dragojlović, La župa chez les Slaves balkaniques au moyen age, Balcanica 2 (1971) 85—115.
- С. Ћирковић, Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 340—348.
- М. Благојевић, Град и жупа — међе градског друштва, Социјална структура српских градских насеља (XII—XVIII век), Смедерево-Београд 1992, 67—84.