Зосим из Константинопоља (грч. Ζόσιμος, рођен у другој половини 5. века, умро почетком 6. века) био је источноримски (византијски) великодостојник, један од последњих паганских историчара и први који је писао након пада Западног римског царства 476. године. На грчком је саставио Нову историју у којој је из паганске перспективе приказао римску историју од владавине првог римског цара Октавијана Августа (30. пре н. е. — 14. н. е.) до 409. године, односно догађаја који су непосредно претходили визиготској пљачки Рима.
О Зосимовом животу имамо свега неколико података захваљујући белешкама које је у 9. веку сачинио велики библиофил и љубитељ антике, цариградски патријарх Фотије. Зосим је по овим белешкама био правни заступник царске благајне (лат. advocatus fisci) и достојанственик (лат. comes). Иако је од краја 4. века паганима законски било забрањено да врше високе функције, Зосимов случај ипак показује да су у пракси поменути закони заобилажени. Фотије такође бележи да је Зосим био познат и по свом милитантном облику паганства и да је главни извор за његову Нову историју био такође ватрени паганин Еунапије из Сарда.
Нешто после 500. године, Зосим је на грчком саставио своју Нову историју у шест књига. На почетку дела, аутор је записао да му је узор Полибије из Мегалопоља који је у својој Историји приказао период од педесет и три године (220—167. год. пре н. е.) током којих су Римљани постали господари Средоземља. Међутим, Зосимова идеја водиља била је да прикаже обрнут процес, тј. како је Римско царство, захваљујући сопственим грешкама, у подједнако дугачком периоду изгубило надмоћ на Медитерану.
Зосим ипак није био ни велики мислилац ни историограф. Нова историја представља много дужи период: историју Царства од његовог првог цара Августа до догађаја који су непосредно довели до визиготске пљачке Рима 410. године. Прва књига сумарно приказује историју Царства у прва три века, друга, трећа и четврта описују историју 4. века, а последње две доба Теодосијевих наследника (395—410). У овако широкој нарацији Зосим се прилично удаљио од почетне идеје. Ако узмемо да се дело завршава 410. годином, можемо претпоставити да је аутор сматрао смрт последњег паганског цара Јулијана Отпадника 363. као преломни тренутак након кога је почело незадрживо пропадање Царства. Два главна узрока опадања Зосим је видео у напуштању древних паганских култова и обичаја (нпр. у неодржавању Секуларних игара 313. године) зарад нове хришћанске вере и прихватање све већег броја варвара на положаје највиших великодостојника и војсковођа Римског царства. Као савременик пада Западног римског царства, Зосим је за такав епилог неумерено кривио хришћанске цареве Константина и Теодосија. Његов став према Вандалу Стилихону, врховном заповеднику војске Западног царства у време цара Хонорија, открива трапав начин на који је буквално преписивао своје изворе.
Два главна извора која је Зосим користио били су хеленски историографи и пагани, већ поменути и Фотију познати Еунапије из Сарда и Олимпиодор из Тебе у Египту, на ког сам Зосим алудира. Еунапије је саставио Историју после Дексипа у којој је обухватио догађаје од 270. до 414. године, а Олимпиодорово историографско дело обухвата период од 407. до 425. године. Еунапије је прекомерно грдио Стилихона, док га је Олимпиодор дискретно хвалио. Механички преписујући своје изворе, Зосим је у састављању Пете књиге, у опису догађаја из 407, неосетно прешао из једне у другу крајност у погледу оцене Стилихонове улоге.
Пошто је Еунапијево дело данас изгубљено, а Олимпиодорово сачувано само у фрагментима, дело компилатора Зосима добило је на историографској вредности. Нова историја је прворазредан извор за период од 395. до 410. године, али такође допуњује празнине у осталим изворима који приказују позноримску историју 3. и 4. века.
Зосимова Историја стигла је до нас у само једном једином средњовековном препису који је изгледа настао у цариградском манастиру Студион, а доцније је чуван у Ватиканској библиотеци.
Литература
- Ridley, R. T, Zosimus, New History, Sydney 1982, стр. xi - xv.