Минијатура на којиј је приказана опсада Цариграда 1204. године, налази се у венецијанснком рукопису из око 1330. године у коме је исписано Вилардуеново дело. |
Жофроа де Вилардуен (фр. Geoffroi de Villehardouin, умро пре 1218. године) је био француски велможа, маршал Шампање и учесник у Трећем, а затим и Четвртом крсташком рату (1202—1204). После успостављања Латинског царства Вилардуен је именован за маршала Романије.1 На старофранцуском је после 1209. саставио историју Четвртог крсташког похода под називом О освајању Константинопоља (De la Conquête de Constantinople) у којој је описао догађаје од првог окупљања крсташа 1198. до погибије солунског краља Бонифација Монфератског 1207. године.
Биографија
Порекло и рана каријера
Жофроа Вилардуен је рођен негде између 1150. и 1154. године. Његов отац Вилен је био племић из Шампање чији су се поседи налазили у јужном делу те покрајине, делимично у околини града Троа. Жофроа је био другорођени Виленов син, али је ипак успео да 1185. постане маршал Шампање. Претпоставља се да су га за овај високи положај препоручили порекло, брачне везе и, најпосле, лични квалитети. Као маршал, Вилардуен је морао да одржава ред и мир у име грофа Шампање и да замењује суверена у административним и војним пословима. Познат је, додуше, само један важан догађај у коме је Вилардуен вршио своју дужност и то приликом преговора грофа од Шампање и његових племића са француским краљем. Претпоставља се да је током овог периода Вилардуен био у прилици да упозна бројне великаше с којима је касније учествовао у крсташким ратовима. Учествовао је у Трећем крсташком рату 1190. и муслимани су га заробили током опсаде Акре. До 1194. Вилардуен се вратио у Француску и постао поверљива особа шампањских грофова.
Припреме за Четврти крсташки поход
Вилардуен је био присутан у шампањском замку Екри када је млади гроф Теобалд III приредио турнир у новембру 1199. године. Захваљујући проповедима Фулка из Нејија, Теобалд и његов рођак Луј од Блоа су се јавно заклели да ће кренути у нови крсташки рат и о томе су обавестили папу Иноћентија III. Том приликом крст су узели и Вилардуен и његов истоимени синовац, као и многобројни други окупљени племићи. Припрема крсташког похода није била лак задатак, и Теобалд од Шампање, Луј од Блоа и Балдуин од Фландрије и Еноа су изабрали по двојицу угледних емисара којима су затим поверили организацију превоза крсташа на Исток. Један од Теобалдових опуномоћеника био је управо Вилардуен. Шесторица емисара су затим одлучила да оду у Венецију, и у априлу 1201. обрели су се пред дуждом Енриком Дандолом. После преговора, крсташки емисари су пристали на услове Млечана који су тражили 85.000 сребрних марака најамнине за њихове бродове.
Након тога, шампањски посланици су отпутовали право кући, али су са добрим вестима о успеху своје мисије затекли тешко болесног грофа Теобалда. Када је Теобалд преминуо, Вилардуен је био на челу оних који су тражили новог вођу крсташког похода. На сабору у Соасону, пошто су француски великаши били невољни да поведу крсташе, Жофроа де Вилардуен је, по сопственим речима, за вођу предложио Бонифација, маркиза од Монферата, који је, након нешто расправа, прихваћен за новог предводника будућег похода. У августу 1201. Бонифације је стигао у Соасон где се прихватио повереног му задатка.
Током лета 1202. нејединствени крсташи су кренули различитим путевима на Исток. Осипање крсташа је угрозило испуњење финансијског дела уговора склопљеног претходне године са Млечанима, тако да су предузете мере како би се што већи број велможа и ритера упутио у Венецију. Хуго, гроф од Сен Пола, и Вилардуен су стога упућени у Ломбардију где су у Павији затекли грофа Луја од Блоа и његове људе које су убедили да оду у Венецију. У догађајима који су уследили, а које су крсташе одвеле у походе против хришћана, прво кроз заузимање угарског Задра за рачун Венеције (новембар 1202), а затим под зидине Цариграда (јун 1203), Вилардуен није имао важнију улогу.
Крсташи у Константинопољу
После скретања крсташког похода против Задра, вође крсташа су, уз посредовање немачког краља Филипа Швапског (1198—1208), прихватили да крену на Цариград не би ли обезбедили византијски престо Филиповом шураку Алексију (IV), сину збаченог цара Исака II Анђела (1185—1195). Пред ромејском престоницом, Константинопољем, млетачка флота и крсташка војска се обрела 24. јуна 1203, а цар Алексије III Анђео (1195—1203), кога су Франци2 сматрали за узурпатора, одлучио се за отпор. Крсташи су се затим утаборили недалеко од Цариграда и поделили су своју војску на седам група по регионалној припадности. Ратницима из Шампање, који су се налазили у позадини, заповедао је Метју од Монмарсија, а Вилардуен се налазио уз њега. Након што су Млечани 17. јула заузели један део приморских зидина, Алексије III је тајно побегао из Цариграда, док су дворани из тамнице извукли ослепљеног Исака II и вратили га на царски трон. Исак је тада послао своје гласнике сину и Латинима, а крсташи су узвратили делегацијом коју су чинили Монмарси, Вилардуен и двојица Млечана. Стари цар је свечано примио западњачке поклисаре у велелепној палати Влахерни, а затим су Исаку II у уском кругу саговорника испостављени захтеви крсташа. Сам Вилардуен је упознао цара са издашним обећањима царевића Алексија,3 које је Исак II на крају прихватио и потврдио заклетвом и златопечатном повељом. Царевић је затим у пратњи својих западњачких савезника свечано ушао у престоницу где је 1. августа крунисан у Светој Софији за очевог савладара као Алексије IV.
Крунисање Алексија IV је било врхунац слоге Византинаца и Латина. Као владар, Алексије IV Анђео није могао да овлада ни Тракијом, где се у Мосинопољу утврдио његов избегли стриц Алексије III, а камоли да испуни силна обећања која је дао као претендент. Већ у новембру 1203. Алексије IV је обуставио исплате новца крсташима који су му почетком 1204. упутили високо посланство које су чинили Конон од Бетена, Милон ле Бребан де Провен и Вилардуен уз још тројицу поверљивих саветника млетачког дужда. Посланици су поново примљени у Влахерни, где су у свечаној сали Алексије IV и Исак II седели на два паралелна трона окружени бројним дворанима тако да је читав скуп, према Вилардуеновим речима, деловао као двор неког моћног владара. Конон од Бетена се обратио царевима тражећи испуњење свих обећања и претећи отпочињањем непријатељстава у случају одбијања. Византинци су били запањени отвореношћу и дрским тоном поруке и крсташки посланици су били суочени са бесним повицима дворана и љутитим погледима цара и осталих присутних. Плашећи се за своје животе емисари су напустили палату и неометано се вратили у логор Латина. Након неуспеха мисије у којој је Вилардуен учествовао отпочела су отворена непријатељства између Алексија IV и његових бивших заштитника.
У међувремену, антилатинска струја, коју је предводио протовестијар Алексије Дука Мурзуфл, сковала је заверу против Анђела, свргнула и убила Алексија IV и поново утамничила слепог Исака II који је убрзо након тога умро. За цара је крунисан Алексије V Дука Мурзуфл (1204) који је одмах организовао неуспешну заседу за један одред крсташа. Сада су се крсташке велможе и Млечани сложили да заузму Цариград за свој рачун и поставе за цара једног од њих. Цариград је тако освојен, Алексије V је претходно побегао, а за цара тзв. Латинског царства изабран је гроф од Фландрије и Еноа, Балдуин.
Маршал Романије
Након крунисања Балдуина за латинског цара преостало је да нови франачки господари успоставе власт на византијским територијама. Међутим, врло брзо су се појавиле трзавице између цара Балдуина и Бонифација Монфератског, његовог противкандидата из времена избора цара. Бонифације је, уместо обећаних територија у Малој Азији, затражио Солун и околину, на шта је Балдуин у почетку пристао, али је касније решио да лично крене у заузимање Солуна.4 Тиме је дошло до отвореног раскида међу њима и Бонифације је почео да осваја градове Тракије, који су, теоријски, требали да припадну цару, док је Балдуин заузео Солун и неколико важних градова Македоније. Када је Бонифације опсео Балдуионов Хадријанопољ (Једрене) млетачки дужд и барони смештени у Цариграду су монфератском маркизу упутили Вилардуена. Вилардуен је гордо записао како је за ту дипломатску мисију изабран као особа од највећег утицаја на Бонифација Монфератског. После дужих преговора, Бонифације Монфератски је пристао на примирје и арбитражу четворице угледника: дужда Дандола, Луја од Блоа, Конона од Бетена и Вилардуена. Затим се монфератски маркиз повукао у Дидимотику, а цару Балдуину су цариградски посредници упутили писмо са новим вестима. Балдуин је на крају пристао на посредовање, а Вилардуен је поново ишао Бонифацију Монфератском кога је приволео да дође у Константинопољ и оконча сукоб са царем. Латински цар је препустио Солун и околину Бонифацију у замену за Дидимотику. У Дидимотику је као намесник послат Жофроа де Вилардуен који је требало да преда град царевим људима тек када преко гласника или писма буде обавештен да је Бонифације преузео власт у Солуну. Најзад, како је велики сукоб превазиђен, Вилардуен је у јесен 1204. произведен у маршала Романије и додељен му је у феуд — трачки град Макри на обали Егејског мора.
После латинског освајања Цариграда, Византинци су наставили да пружају отпор из Епира и Никеје, али је за крсташе у почетку много опаснији противник био бугарски цар Калојан (1197—1207). Грчко становништво се побунило у Дидимотици и Једрену и предало ова два значајна града Калојану. Балдуин је тада послао невелику војну експедицију у Тракију под командом Вилардуена и Манасјеа де Л’Ила. Експедиција се утаборила у граду Никици, недалеко од Једрена, где је сачекала долазак нешто бројније Балдуинове војске која је кренула да поврати Једрене. Долазак Латина под Једрене само је убрзао долазак Калојана који је са собом водио помоћне одреде Кумана и Влаха. У два сукоба са Куманима 14. априла 1205. крсташи су били потпуно потучени, Луј од Блоа је са бројним великашима убијен у бици, док је Балдуин Фландријски одведен у ропство. Вилардуен је током битке био задужен да чува крсташки логор и да мотри на једну од градских капија Једрена. Када је вест о великој погибији стигла, маршал је напустио опсаду града и организовао преосталу војску како би прихватио преживеле који су бежали са бојног поља. Ноћ су Латини дочекали у бојном поретку одбијајући Калојанове стрелце, да би се под окриљем ноћи повукли из околине Једрене заједно са дуждем и његовим Млечанима. Зауставили су се тек три дана касније у приморском граду Родосто (данас Текирдаг у Турској). Убрзо је у Родосто стигао Хенрик, Балдуинов брат, који је допловио са својим људима из Мале Азије где је боравио у Адрамиту. Хенрика су дужд и Вилардуен признали за свог господара и регента Латинског царства, а затим су се Франци копненим путем некако домогли Цариграда.
Уследили су дуги месеци тешких борби за опстанак латинских поседа против рушилачких похода бугарског цара. У лето 1206. становништво Дидимотике и Једрена, заплашено Калојановим пречесто суровим мерама, позвало је у помоћ Латине. Хенрик је затим предузео ризичан поход у Тракију са малобројном војском у којој су били и Вилардуен, Конон од Бетена и Милон ле Бребан де Провен. Калојан је затим, на изненађење Латина, одустао од опсаде Дидимотике и повукао се у Бугарску, док је Хенрик свечано ушао у Једрене праћен византијском литургијом у знак захвалности. Сада је Хенрик Фландријски предузео одважан поход преко непријатељске територије све до околине Филипопоља (данас Пловдив) где су Бугари већ тринаест месеци држали под опсадом Ренијеа де Трита у утврђењу Стенимака (данас Асеновград у Бугарској). Вилардуену је поверена претходница коју су чинили Туркополи и стрелци на коњима. Реније де Трит и његови људи су с неверицом и олакшањем дочекали Вилардуена. Убрзо су Латини евакуисали Стенимаку и вратили су се у Цариград. Реније је иначе потврдио вести о смрти цара Балдуина у бугарском ропству, тако да је на Благовести 1206. године за новог цара крунисан покојников брат Хенрик (1206—1216).
Уследио је нови период борби за одржање латинских државица, овога пута на два фронта пошто је сада Франке почео да притиска са истока никејски цар Теодор I Ласкарис (1205—1222). Како би везе између Хенрика и Бонифација биле што јаче, Хенрик је пристао да се ожени Бонифацијевом ћерком Агнесом. Агнеса је почетком 1207. стигла из Италије у Солун одакле ју је отац послао морским путем у Енос где су је дочекали Вилардуен и Милон ле Бребан као цареви изасланици. Хенрикова невеста је затим допраћена у Цариград где се у фебруару удала за цара. У пролеће 1207. Вилардуен је пратио Хенрика у поморским походима којима је требало ослободити малоазијске градове Кизик и Кибот. Иако је поморска експедиција у почетку била успешна, брзо се показало да Хенрик није у стању да води рат на два ратишта истовремено — са Бугарима у Тракији и Никејцима у Малој Азији. У околини Никомедије Хенрик је у лето 1207. склопио двогодишње примирје са Теодором Ласкарисом по цену предаје Кизика никејском цару.
Вилардуен је био присутан и приликом првог и јединог сусрета Хенрика и Бонифација у Ипсали, на доњем току Марице у августу 1207. године. Ту је солунски краљ још једном театрално признао цара Хенрика за свог господара и двојица франачких владара су се договорила да у октобру заједнички предузму поход против Калојана. Вилардуену је Бонифације Монфератски понудио да по својој вољи изабере као посед Мосинопољ или Сер. Пошто се определио за Мосинопољ, Вилардуен је постао Бонифацијев вазал под условом да истовремено остане и Хенриков вазал. Бонифације се затим вратио у Солун, али је већ у септембру 1207. погинуо у једном мањем сукобу са Бугарима. Кратким описом Бонифацијеве погибије Жофроа Вилардуен је завршио своју историју Четвртог крсташког рата.
О Вилардуеновој даљој каријери имамо само спорадичне вести, добрим делом захваљујући Хенриковом дворском историчару и Вилардуеновом настављачу, Анрију из Валенсјена. У марту 1208. маршал Романије је даровао манастире у Француској у којима су, као монахиње, живеле његове сестре и ћерке. И даље је обављао важне задатке за цара Хенрика. Заповедао је латинском претходницом током успешног похода у мају 1208. против новог бугарског цара Борила (1207—1218), а у децембру исте године поверена му је управа над Цариградом у време када је Хенрик, као сизерен Бонифацијевог малолетног сина Димитрија, отпутовао у Солун и угушио побуну тамошњих Ломбарђана. Од догађаја из децембра 1208. Вилардуен се више не спомиње у делу свог настављача. Сматра се да се повукао у Ахајску кнежевину којом је од 1209. владао његов истоимени синовац, Жофроа I Вилардуен (1209—1225/1231). Вилардуен се помиње у два правна акта из 1210. и 1212, а затим тек у даровници из јуна 1218. коју је његов син издао једном манастиру у коме се и Вилардуен и његова жена помињу као покојни. Још четири сличне даровнице сачуване су из 1218. и 1219. године што сугерише да је преминуо недуго пре.
Вилардуенове поседе у Француској наследио је маршалов син Ерард (умро 1226) који се већ 1213. спомиње као лорд од Вилардуена. Синовац Жофроа I основао је побочну линију породице Вилардуен која је све до 1278. године владала Ахајом, најдуговечнијом од крсташких држава на Егејском мору. Као што је споменуто, Анри из Валенсјена је наставио Вилардуеново дело својом Историјом цара Хенрика од Константинопоља.
О освајању Константинопоља
После 1209. Вилардуен се посветио писању свог јединог историографског дела — О освајању Константинопоља. Циљ му је био да хронолошким редом опише догађаје којима је лично присуствовао тако да је обухватио догађаје од проповедања Фулка из Неја (1198) до погибије Бонифација Монфератског 4. септембра 1207. године. Није извесно да ли је Вилардуен уопште био писмен, али је, у случају да је био аналфабета, дело свакако писано по његовом диктату. Освајање Константинопоља, уз истоимено дело Вилардуеновог савременика Робера од Кларија, представља прво прозно дело писано на старофранцуском, пошто су западноевропски историчари ранијих епоха превасходно користили латински језик. Осим личних сећања и запажања, Вилардуен је у изради свог дела вероватно користио и разна документа (писма, споразуме, спискове и сл.) које су му, као маршалу Романије, могла бити доступна.
Вилардуеново дело је критиковано у историографији у погледу његове веродостојности и пристрасности. Ипак, већина примедби се лако може побити. У погледу скретања крсташког рата Вилардуену се приговарало да није расветлио закулисне игре које су довеле до освајања Задра, а потом покрета у правцу Цариграда. Али, ако се узме да су у тим дипломатским преговорима већу улогу имали Млечани, а затим и Филип Швапски, тешко је видети како су француски великаши могли бити детаљније обавештени. Поред тога, Вилардуен је критички писао и о француским вођама, додуше углавном око догађаја после 1204. године. Према Византинцима, које назива Грцима, био је доследно пристрасан приказујући их као људе достојне презира због кукавичлука и несталности у поштовању заклетви. С друге стране, како је Вилардуен сматрао кукавичлук и непоштовање заклетве најтежим гресима, такође је поименце забележио и имена крсташких вођа који су, по његовом мишљењу, показивали исте те особине. Критиковао је и крсташке бароне због похлепе и суровости у управљању новоосвојеним земљама што је довело побуне Византинаца у Тракији и фаталног уплива бугарског цара Калојана.
Хришћанског Бога је Вилардуен посматрао као главног покретача догађаја, који награђује или кажњава своје следбенике у складу са њиховим поступцима. Исходи битака и опсада зависили су, по Вилардуену, од побожности велможа, њихових дела при чему су похлепа, издајство и себичност брзо доносили пораз и пропаст. Сам Вилардуен био је присталица јединства крсташких вођа, компромиса и пажљивих војних и дипломатских подухвата. Као историчар, саставио је једноставно, трезвено и луцидно дело, без пикторескних описа и литерарних излета у имагинарно. Вилардуеново дело је вредно и због богатства вести о историјској географији, топографији и споменицима византијског Константинопоља, као и о приликама у Тракији, Македонији и другим деловима Балкана почетком 13. века. Данас се, и поред појединачних мана, сматра најкомплетнијим западноевропским извором о Четвртом крсташком рату и његовим последицама.
Напомене
Литература
- Joinville & Villehaurdouin, Chronicles of the Crusades, Translated with an introduction by M. R. B. Shaw, Penguin Books, London 1963.
- The Crusades, An Encyclopedia, уред. A. V. Murray, Santa Barbara 2006, стр. 507, 1231.
- S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, The Kingdom of Acre and the Later Crusades, Cambridge 1951, стр. 107-131.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, стр. 2169.