Живопис (ређе животопис) је термин којим се углавном означава црквено зидно сликарство.
Порекло и значење живописа
Обичај осликавања цркава потиче из римске уметности као и из појединих источњачких култура. Најранији хришћански оци су заступали идеју да су ликовне представе потребне у религијској пракси (приказивање старозаветних и новозаветних личности, као и хришћаснких симбола). Приликом формирања ране хришћанске уметности долазило је до стапања паганских и хришћанских елемената. Од времена цара Константина почињу да се формирају иконографски облици који су били заступљени и у каснијем периоду.
Хришћанско сликарство је увек било у функцији култа без обзира на бројне локалне разлике. Разлике су се временом смањивале, а иконографска правила су се образовала на црквеним саборима. И пре великог раскола у хришћанству 1054. године на Западу и Истоку су другачије гледали на функције ликовних представа у хришћанству. На Западу је оно пре свега имало педагошку функцију — служило је да би неписмени могли са зидова цркава да разумеју и прихвате различите религијске поруке. За разлику од овог става, у Византији је слика схватана као икона и увек је била у вези са основним догмама хришћанске вере. За хришћане у византијском културном подручју уметност је увек била у функцији догме па самим тим и део култа. Од 11. века византијски живопис је дефинитивно утврђен иконографијом, а распоред тема је био подређен богослужењу. То значи да је распоред ликовних представа зависио од места обављања појединих обреда у цркви, али се такође могао наћи и на другим местима (манастирска трпезарија, параклисима, гробницама итд). Стил се могао мењати, али иконографија и место ликовне представе у храму остали су непроменљиви.
Библиографија
- Живопис у Енциклопедија православља I, Београд 2002, 674—676.