Завида је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. Сматра се да је по женској линији био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Не зна се кад је рођен, а умро је после 1127.
Завида је био отац четворице синова:
- Тихомирa (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163—1166. или 1168).
- Страцимирa (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163—1166, 1168, 1169—?).
- Мирославa (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163—1166. или 1168, од 1169 до смрти).
- Немањe (рођен 1113, умро 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке (1166. или 1168).
Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.
Сем имена, Завидино порекло и личност су потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на Цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће1. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина.
Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која су свом носиоцу требало да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. Тибор Живковић истиче да се поједини, истина врло фрагментарни и нејасни, наводи извора могу протумачити у смислу да је Завиду збацио са власти Урош I. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Тибор Живковић претпоставља да се ова вест односи на немире који су у Рашкој избили након смрти жупана Вукана, која смешта у 1112. годину. Према његовим речима Вуканова смрт, Завидино бекство из Рашке и Немањино рођење у Рибници догађаји су који чине заокружену хронолошку целину. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.
Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио у престоницу. Пошто се престоница налазила у Расу сасвим је могуће да нам Немањим биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.
Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I.
По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада га је срушио и протерао Урош I, његов брат од стрица. Из Летописа попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак у престоницу покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, зарад приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172—1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије.
Уколико прихватимо Живковићевo запажање о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажну подршку угарског краља.
Напомене
Литература
- А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Нови Сад - Београд 2001, 35-36. ISBN 86-83639-01-0
- Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006, 119-124.
- Т. Живковић, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Историјски часопис 52 (2005), 9—22.