Запис је назив за углавном кратку белешку која је писана на белинама рукописа и штампаних књига. Најстарији записи у средњовековној Србији сачувани су још у Мирослављевом јеванђељу, најстаријем сачуваном рукопису српске редакције из друге половине 12. века. Иако се јављају још за владавине великог жупана Стефана Немање релативно мали део записа се односи на средњи век. Они временом постају све чешћи и многобројнији и тада више представљају начин бележења догађаја и појава за које се сматрало да су значајне него што представљају тежњу ка стварању књижевног дела. После пада српских средњовековних држава овакве белешке постају врло присутан облик комуникације. Пописано је око двадесет хиљада записа у српским рукописима и штампаним књигама насталих од 12. до 19. века а највећи део односи се на период османске владавине. Раде Михаљчић наводи да се записи због овог пре свега могу сматрати литературом карактеристичном за османско доба. Записи су често издавани заједно са натписима иако новија медиевистика двоје ове две врсте извора.
Садржина записа
Најједноставинији облик записа представљају они који садрже потпис писара (Ову књигу писао је Гаврил или Грешни монах Марко) и обавештење о времену завршетка рукописа (Сврши се сиа књига 6863). Ови записи се у српском средњовековном рукописном наслеђу ретко срећу овако сведени већ се чешће јављају спојена ова два податка која на тај начин чине основу записа. Овој стандардној формули коју чини име писара и хронолошка ознака неретко је додавано име неког истакнутог савременика (владара, великаша, црквеног великодостојника). Према речима Владимира Ћоровића поједини записи су прелазили својом садржином у молитву. Када доносе аутобиографске податке о писару записи подлежу сличној критичкој провери карактеристичној за друге наративне изворе. Посебан проблем код записа представља особита монашка фразеологија која их карактерише, јер су преписивачи били махом црквена лица. Многи записи образовани су према карактеристичним формулама, које се налазе на почетку и крају записа док су у средини смештени поједини хронолошки или аутобиографски подаци. Као и у другим српским средњовековним списима често је коришћење библијских мотива али пошто је запис кратких форма и коришћење библијске фразеологије се морало овоме прилагодити. Писари монаси углавном не доносе већи број података о себи већ себе представљају унапред утврђеним и прихваћеним негативним епитетима: грешни, многогрешни, последњи, најмањи, окајани, убоги, неразумни, недостојни, непотребни, душом убоги и други. Тежња да се истакне повученост и скромност према речима Владимира Ћоровића понекад прелази у својеврсно самохвалисање. У једном запису понекад је могло да стоји и више негативних епитета: Непотребни Григорије је именом монах а не делом, Владислав дијак бележи о себи да је многогрешни и недостојни раб божији, док чрноризац (монах) Дамјан пише о себи да је убоги, многогрешни недостојни. Пошто је за писара књига представљала Божији дар о њој се изражавао изразито повољним епитетима, па је књига божанствена, света, богодуховена, пребожанствена, благовесна, преблажена, душеспасна. Иако су настојали да књиге преписују без грешака писари су евентуалне грешке оправдавали устаљеном фразом не пише дух свети но рука грешна и брена. Према истраживањима Владимира Ћоровића писари записа на словенским рукописима су велики број идеја и клишеа преузели из грчког односно из византијске књижевности. Један од омиљених клишеа српских писара у коме се каже да им је отачаство гроб, мати же земља, а богаство греси директно је преведен са грчког језика.
Записи као историјски извори
Према речима Симе Ћирковића записи поред натписа представљају један од темеља на којима је почивао развој историографије у нашем веку (односи се на 20. век). Иако испуњени општим местима, монашком фразеологијом и бројним понављањима опширнији натписи често садрже изузетно значајне изворне податке. Записи представљају прворазредни извор за изучавање рукописне традиције. Наиме у појединим рукописима често и једноставни запис са хронолошком одредницом може да послужи као чврста основа за његово даље изучавање. Записи представљају готово једини изворни материјал када су у питању изучавања српских средњовековних библиотека и то записи који представљају сумарне пописе са врстама и бројем књига. Записи сведоче и о односу према књизи. На пример на рукопису који је припадао Карејској келији налази се запис из 1359. године којим се упућује проклество ономе ко изнесе или некоме преда рукопис као и ономе ко оштети књигу. Записи садрже пописе о власницима књига—појединцима (Сиа книга благочестивога господина деспота Стефана) или установама (Сиа книга манастира светога Павла). Записи писара понекад доносе обавештења о процесу преписивања (месту, времену када је књига преписивана као и о наручиоцу рукописа). Један писар моли за опроштај за лош квалитет књиге јер је писао са лошег преписка, док писари јеромонах Јаков и Јаникије извештавају читаоца како су књигу преписали тачно онако како је на предлошку без икаквих измена. Ове узгредне напомене о квалитету предлошка могу да послуже као изворна основа за разумевање функционисања књижевне продукције у средњем веку. Један запис о грчким повељама у хиландарској ризници даје обавештења како је чувана и сређивана документарна грађа.
Записи садрже сведочанства и о збивањима из времена када су настали. Аутори записа често се нису држали утврђених образаца па су неретко доносили врло жива сведочанства о личној ситуацији аутора, општим приликама или важним војним и политичким догађајима. Као једно од значајних дела српске књижевности уопште, а старе српске књижевности посебно, убраја се запис инока Исаије који живописно и непосредно сведочи о приликама које су настале након Маричке битке и слома браће Мрњавчевића. Аутори су често бележили лична душевна стања или невоље наизглед се не обазирући на шире прилике и општа дешавања. У запису је забележена лична судбина Рајчина Судића и Кијевца који су пет месеци били заточени у пиргу (претпоставља се да их је заточио кесар Војихна):
Ох, ох што ми је тужно у тескоби овој и смраду овом. Туго тужице, та ову немам коме исповедати, само теби Косенице, мајко божија, изнеси ме из напасти, јер нас обедоше невером.
Непознати преписивач забележио је на маргини рукописа запис о глади која је притискала њега и по свој прилици и његову околину: Колика ми је тужица, проса немамо, а за пшеницу не говорим.
Творци српских записа углавном су као хронолошку одредницу користили године од стварања света а изузетно ретко се јавља и то углавном од краја средњег века и датирање од почетка хришћанске ере. Прецизност датирања је могуће проверити уколико је навођен податак и о покретном празнику. Коришћење индикта који је понекад навођен у датирању српских записа представља значајан проблем јер су писари грешили, према процени Љубомира Стојановића, у 30% случајева приликом бележења индикта. Писари су грешили и када су наводили годину од стварања света. Један писар из времена краља Стефана Милутина (1282—1321) забележио је: И не узнах које би лето. Пошто су палеографске одлике ћирилских рукописа често неподобан критеријум за њихово прецизније датирање шири хронолошки оквир за датирање даје помен појединих владара или друге истакнуте личности.
Изворна вредност записа је, за изучавање српске средњовековне историје, изузетно велика. Писари често своде на минимум општа места и библијску фразеологију и наводе искључиво хронолошки садржај. Записи су се често преписивали са осталом садржином рукописа и као такви су постајали део рукописне традиције. Неколико записа сведене садржине концентрисане око хронолошке одреднице чинио је заметат летописа па се обично назива летописачком белешком. Ове летописачке белешке могле су бити укључене у летописе. Посебан проблем коришћења записа као историјског извора представља чињеница да је њихов садржај често копија страних текстова али чак и у таквим случајевима као историјски значајан део натписа често се налази хронолошка одредница, име владара или писара.
Записи и књижевност
Стварање записа пратило је развој старе српске књижевности чији су они саставни део били. Стара српска књижевност битно је утицала на форму натписа и њихов развитак нарочито после пада српских земаља под османску власт када је ослабила књижевна делатност у књижевним центрима средњовековне Србије. Када су поједини књижевни жанрови, попут житија, престајали да се негују записи су постајали носилац историјског памћења као и бележења личних судбина појединаца, стилски обележени устаљеном фразеологијом. Књижевну вредност појединих записа истицали су изучаваоци старе српске књижевности и књижевници који су неке од њих уврстили у антологије старе српске или целокупне српске књижевности. Избор записа за које су сматрали да имају књижевну вредност дали су Ђорђе Сп. Радојчић у књизи Антологија старе српске књижевности (XI—XVIII) објављеној 1960. године, затим Милорад Панић-Суреп у књизи Кад су живи завидели мртвима из 1959, Ђорђе Трифуновић у књизи Из тмине појање: стари српски песнички записи и истакнути књижевник Милорад Павић који је начинио избор из збирке српских записа Љубомира Стојановића.
Издања и проучаваоци
Најобимнија збирка у којој су издати записи и натписи је збирка Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи издата у шест томова у Београду и Сремским Карловцима између 1902. и 1926. године. Фототипско издање ове збирке издато је између 1982. и 1988. године. Различите изворе, међу њима и записе и натписе, објавио је у збирци Старине, записи, натписи, листине 1923. године Владимир Петковић. Збирку записа и натписа насталих на територији Црне Горе издао је Божидар Шекуларац у књизи Трагови прошлости Црне Горе. Средњовјековни записи и натписи у Црној Гори, крај VIII—почетак XVI вијека (Цетиње 1994. године) док је оне настале на територији Војводине издао Петар Момировић у збирци Стари српски записи и натписи из Војводине (I—II, Нови Сад 1993—1995). Поједини записи издати су и у књизи Владимира Ћоровића Стари српски записи и натписи коју је 1997. из Ћоровићеве заоставштине приредио Раде Михаљчић. Појединачни записи су више пута издавани у историографској периодици. Као што називи збирки указују историчари и филолози често нису разликовали записе и натписе. Владимир Ћоровић је у својим радовима које је посветио овој тематици пре тражио сличности између ових извора него што је уочавао разлике. Тако у једом раду бележи Ти су записи нарочито чести на храмовима, на разним утворима и на иконама иако је према прихваћеној савременој терминологији овде реч о натписима. Савремена српска медиевистика инсистира на разлици између ове две групе извора. Посебно је Сима Ћирковић истицао разлоге за њихово посебно издавање. Он сматра да се ови извори не разликују само формално већ пре свега по функцији, односно интенцији аутора. Везаност ових текстова за предмете на којима су забележени умногоме одређује и методолошки приступ историчара који се њима баве. Записи представљају групу извора где неретко долази до нових открића са откривањем нових или темељнијим изучавањем познатих рукописа тако да се на тај начин проширује емпиријска база за изучавање српске средњовековне прошлости, историје Срба под османском влашћу, а посебно за изучавање рукописне и уопште књижевне традиције.
Литература
- Записи (Р. Михаљчић, стр. 217—219), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Р. Михаљчић, Изворна вредност записа и натписа, Изворна вредност старе српске грађе. Сабрана дела. Књига пета, Београд 2001, 87—105.