Заманичка војска је у средњовековној Србији на посебан начин мобилисана и организована војска. Карактеристичан је облик војног организовања за последњи период постојања српске средњовековне државе.
По својој организацији она се није разликова од уобичајених војних јединица пронијарске и баштинске војске већ по начини и обиму мобилисања вршеном у специфичним околностима. Заманичка војска подизала се само у крајњој нужди приликом велике опасности за државу или неки њен део. Иако је посебно посведочена за прву половину 15. века овакав начин војног организовања је сигурно постојао и за време Немањића. Постоји само једно, и то посредно, сведочанство о заманичкој војсци из времена Немањића и то у повељи краља Драгутина у којој је прописан да су нека села, део метоха манастира Хиландара, ослобођена војне обавезе сем у случају опште опасности која би запретила земљи.
Израз заманичка војска први пут се среће у повељи босанског краља Стефана Томаша српском властелину и логотету Стефану Ратковићу од 14. октобра 1458. године којом су његови поседи ослобођени сваке обавезе осим заманичке војске. Када је држава била у општој опасности и он је морао да са својим поданоцима учествује у војним сукобима. Иако се назив среће тек пред крај постојања српске средњовековне државе сигурно је овај начин мобилисања био често присутан у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића пошто је прва половина 15. века била период изузетне несигурности у српској средњовековној историји. Ово потврђује и повеља Стефана Лазаревића Лаври светог Атанасија где се битно сужавају имунитетна права манастира у вези са војном службом. Манастирски људи нису били ослобођени ове обавезе у случају када деспот лично предводи војску у походу (када је општа мобилизација односно заманичка војска), а нису били ослобођени ни крајишке војске и потечице. Може се закључити да су у време српске деспотовине постојала три облика заманичке војске: на новоу целе државе, на новоу поједне покрајине (крајишка војска) и на локалном нивоу (потечица). Од процене владара или локалног заповедника о нивоу опасности зависила је и опсежност опште мобилизације: било је случајева да се позива сваки војно способни мушкарац, затим један мушкарац по кући или један мушкарац на пет кућа (петник). По совј прилици заманичка војска се одржавала по сопственом трошку односно сваки војник јеса свог властелинства или из домаћинства носио оно што му је било неопходно током војних активности.
Основни елементи заманичке војске били су преузети и од стране Османског царства након освајања Србије када су сличне обавезе имали власи северне Србије тј Смедеревског санџака док је овај био османско крајиште.
Литература
- Д. Бојанић-Лукач, Ко је све учествовао у заманичкој војсци, Весник Војног музеја 6—7 (1962) 240—244.
- А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995, 186—191.
- А. Веселиновић, Војска у средњовековној Србији, Војноисторијски гласник 1—2 (1994) 414—416.