Заманица је у средњовековној Србији био начин извршавања феудалних обавеза када је познате и прописане обавезе требало извршити у најбржем могућем ванредном року. Обавеза је често прописивана у ванредним околностима и тада су извођењу одређене обавезе приступало сво зависно становништво.
Односила се углавном на неодложно обављање пољских радова а понекад и на ратне потребе. Према 68. члану Душановог законика меропси су били дужни да работају пронијару два дана недељно, да дају годишње једну царску перперу и да заманицом косе један дан. У хрисовуљи манастиру Светог Стефана у Бањској објашњено је шта се подразумева под овим, једним даном кошње. То значи да су један дан ову обавезу дужне да врше и оне категорије зависног становништва које су иначе од ње ослобођене. Припремање сена трајало је укупно три дана. првог дана су заманицом косили сви они који су били способни да рукују косом а затим су морали да сакупљају и пласте сено. Све ове послове зависни људи су морали да обављају бесплатно за своје господаре и о свом трошку. Ова обавеза забележена је и за становнике села Сењани. И обавеза орања се често извршавала заманицом. Иако не постоје изричита сведочанства није искључено да су се заманицом морали обављати и други послови. Познато је да су меропски били дужни да заманицом лове три дана зечеве на властелинству манастира Грачаница.
У средњовековној Србији и Босни постојала је и заманичка војска која је подразумевала посебан облик мобилизације а не и неки посебан род војске. Према одредби повеље босанског краља Стефана Томаша 1458. године логотету Стефану Ратковићу види се да се заманичка војска сакупљала по правилима опште мобилизације односно обухватала је све оне способне за ношење оружја.
Литература
- Заманица, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 212.
- Д. Бојанић-Лукач, Ко је све учествовао у заманичкој војсци, Весник Војног музеја 6—7 (1962) 240—244.
- А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995, 186—191.