Законски споменици српских држава средњег века је издање српских средњовековних повеља, писама и других аката са правном снагом које је приредио српски историчар Стојан Новаковић. Збирка је издата као посебно издање Српске краљевске академије у Београду 1912. године.
Један од битних делова богатог и разноврсног историографског опуса Стојана Новаковића је његов рад на прикупљању и издавању извора за српску средњовековну историју. Правна проблематика привлачила је Новаковића још од ђачких дана због чега се и определио за студије на правном одсеку Лицеја у Београду. Од 1885. године почиње његов систематски рад на прикупљању законских споменика српске средњовековне државе и то са намером да се они публикују у посебној збирци. Стојан Новаковић је повеље сматрао за кључне правне текстове средњовековне Србије, али је рад на њиховом прикупљању и приређивању био врло дуготрајан па је у међувремену објавио друго издање Душановог законика 1898. године, а потом и Синтагмат Матије Властара 1907. године. Законске споменике објавио је тек 1912. године. Иако није био задовољан чињеницом да издања нису објављивана редоследом који би одговарао правном развитку српске средњовековне државе Стојан Новаковић је ипак приметио да то неће сметати истраживачима средњовековне Србије.
Дипломатичка грађа о средњовековној Србији била је веома расута па је њено прикупљање трајало од 1885. до 1912. године. Новаковић је морао да се ослони на различлите претходне збирке српске средњовековне дипломатичке грађе: збирку Павла Карано-Твртковића Споменици српски из 1840. године, затим збирку Monumenta Serbica коју је издао Франц Миклошић 1858. године, Споменике српске Меда Пуцића коју су издати у два тома 1858. и 1862. године и збирку средњовековних иправа југослаовенских народа Павла Јосифа Шафарика. У научном часопису Споменик Српске краљевске академије издато је неколико мањих збирки дипломатичких споменика које су приредили Љуборми Стојановић (Споменик 3 за 1980. годину) и Константин Јиречек (Споменик 11 за 1898. годину) док је Новаковићу помогао и Љубомир Ковачевић који је припремао издање хиландарских повеља за Споменик 44. Ковачевићева збирка је делимично одштампана али је уништена током Првог светског рата. Ковачевић је ипак део исписа, укупно 58 повеља, уступио Стојану Новаковићу па су они издати у Законским споменици. Губитак Ковачевићеве збирке тако није представљао потпуни губитак за српску историјску науку, а од 58 хиландарских исправа које је према Ковачевићевим преписима у Законским споменицима издао Стојан Новаковић свега је 13 претходно било познато научној јавности.
Збирка Стојана Новаковића изузетно је разноврсна по својој садржини. Она обухвата: градске законе, документе о аутономији жупа, типике, законе о станку, повеље српских владара издаване Млетачкој републици и Дуборвнику, баштинске повеље о приватним имањима, а преко половину збирке чине повеље издате манастирима. Ипак, и поред ванредне обимности збирка Стојана Новаковића је само делимично употребљива у историјској науци. Наиме, он је издавао искључиво делове повеља са законском снагом, а не и делове повеља које се понављају односно оно што је чинило сложену идеолошку и културну позадину издавања једног правног акта у средњовековном друштву. Због тога су, ако не постоје новија издања, истраживачи принуђени да користе она издања повеља којима се користио и сам Новаковић.
Објављивањем Законских споменика Стојан Новаковић је заокружио свој рад на издавању српских средњовкеовних извора. Ипак корпус законских текстова српске средњовековне државе употпуњен је значајним открићем Рударског законика деспота Стефана Лазаревића који је издао Никола Радојчић.
Литература
- Законски споменици српских држава средњег века (Р. Михаљчић, 28), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Р. Михаљчић, Законски споменици Стојана Новаковића, Стојану Новаковићу у спомен, Београд 1996, 131—146.
- Д. Синик, Рад Стојана Новаковића на издавању извора за историју српског народа, Стојан Новаковић, личнос и дело, Београд 1995, 325—330.