Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354. је наслов издања Душановог законика који је приредио и издао Стојан Новаковић у Београду 1870. године.
Сам текст Законика цара Стефана Душана законика више пута је издаван пре овог Новаковићевог издања. Први пут се шира читалачка публика могла упонати са овим текстом у оквиру дела Јована Рајића ИСторија разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов. Издавач Стефан Новаковић је у оквиру Рајићевог дела самовољно, без знања и одобрења аутора, издао текст Душановог законика и то на основу једног млађег, непоузданог преписа, који је био у власништву браће Текелија. Затим су текст Законика издавали Георгије Магарашевић у Летопису сербском према Раковачком рукопису, потом Павле Јосиф Шафарик према Ходошком и Раковачком препису а Јован Ђорђевић је приредио издање на основу рукописа браће Текелија.
За разлику од ранијих издавача Новаковић је на располагању имао поузданији, Призренски рукопис. Ипак, приређујући ово издање он се огрешио о нека суштински важна начела критичког издавања извора, што је у великој мери умањилло значај овог издања. Он је изменио редослед чланова са циљем да средњовековни текст доведе у лођички ред. Текст Законика поделио је у једанаест одељака. Чланове о државном праву сврстао је у први одељак а првих 37 чланова који су се односили на црквено-правна питања и који су представљали заокружену логичку целину сместио је у трећи одељак. Одредбе које су се односиле на друштвене слојеве сврстао је у један одељак иако су оне донете одвојено, и у првој (1349) и у другој (1354) кодификацији. Променом првобитног распореда чланова који сам по себи има изворну вредност Новаковић је ово издање учинио неупотребљивим у истраживачке сврхе а ондашња критика приказала га је врло неповољно.
Литература
- Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354. (Раде Михаљчић, стр. 21—22), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.