Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. је издање Душановог законика које је приредио српски историчар Никола Радјчић. Ово издање штампано је као посебно издање Српске академије наука и уметности у Београду 1960. године. Ово је до тада најуспелије издање Душановог законика а Радојчићев превод Законика послужио је као основа за многа доцнија, популарна издања.
Пре Радојчићевог најзначајнија су била издања Душановог законика која је приредио Стојан Новаковић. Он је 1870. приредио издање које је наишло на бројне критике па је након више од две деценије, 1898. године, приредио друго, знатно успелије издање. Оба ова издања била су заснована на Призренском рукопису Душановог законика. Изучавања рукописне традиције Душановог законика, у чему су се посебно истакли Никола Радојчић и Владимир Мошин, дошло се до нових сазнања у вези са Призренским рукописом. Иако је овај рукопис преписан са доброг предлошка оспоравана је његова старина. Изворну вредност и старину појединих рукописа (посебно Струшког) истицао је још Константин Јиречек. Захваљујући овим истраживањима Радојчић је одлучио да своје издање заснује на рукописима који су били старији од Призренског, на Струшком, Атонском и Бистричком. Призренски рукопис је коришћен само као допуна. Из Раковачког рукописа је морао да преузме последњих дванаест чланова рукописа и Реч цара Душана уз Законик пошто се ови елементи не налазе у другим рукописима.
Радојчић је започео рад на издању са намером да на основу најпоузданијих рукописа у што је могуће већој мери реконструише првобитни текст. Испод сваког члана дат је податак из ког је рукописа преузет и одакле потиче његов натпис. Иако је током 19. и 20. века Душанов законик преведен на више страних језика (француски, руски, пољски, енглески, румунски, немачки) до Николе Радојчића није постојао целовит превод Душановог законика на српски језик. Наиме, Стојан Новаковић је само парафразирао оне чланове за које је сматрао да неће бити разумљиви савременом читаоцу. Пред сам текст Законика објављена је обимна Радојчићева студија о рукописима, утврђеним изворима, издањима и преводима. Преведене чланове прати попис најважније литературе. Као мана овог издања истиче се недостатак варијаната чланова како се оне срећу у различитим рукописима па су за поједине истраживачке сврхе погоднији друго Новаковићево издање и каснија издања појединих рукописа.
Литература
- Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. (Р. Михаљчић, стр. 34—35), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.