Вулфила или Улфила (311—381, на готском, Wulfilas — мали вук, лат. Ulfila) је био аријански епископ и мисионар, творац готског алфабета и преводилац Библије на готски језик. Подаци о његовом животу врло су оскудни, и потичу углавном из дела црквених историчара из 4. и 5. века.
Извори
О Вулфилином животу сазнајемо из више извора: од аријанских писаца, то су једно писмо његовог ученика Аксентија из Дорострума (данас Силистра у Бугарској) које је у 5. веку забележио аријански теолог Максимије на маргинама капиталног дела Амброзија Миланског, De Fide. Други је прилично скраћена верзија Филосторгијеве Црквене историје из 5. века сачуване у епитомима цариградског патријарха из деветог века, Фотија. Оскудност аријанских извора резултат је темељног уништавања аријанских списа које је правоверна црква предузела након победе никејске над аријанском догмом.
Податке о Вулфили оставили су и Созомен, Сократ Схоластик и Теодот који су били правоверни хришћани.
Главна разлика између ових извора јесте у томе што аријански извори представљају Вулфилу као аријанца од детињства, док правоверни извори говоре да је он био правоверан целог свог живота, и да је аријанство прихватио негде око 360. године због притиска про-аријанских црквених и световних власти. Такође постоје разлике у тумачењу нивоа Вулфилине заслуге за прелаз Гота у хришћанство. Док Созомен придаје велику важност Улфили у христијанизацији Гота, Сократ Схоластик сматра да је Вулфилина улога у том процесу била споредна и да је за прелазак Гота у хришћанство најзаслужнији Фритигерн, готски судија који је превео Готе преко Дунава 376.
Биографија
Живот у Готији
Вулфила је рођен 311. године у породици римских заробљеника пореклом из Кападокије који су живели међу Тервинзима на територији Дaкије (данашња Румунија). Вулфилина породица, која је била заробљена у селу Садаголтина (Sadagolthina), близу града Парнаса у Кападокији, живела је у заједници са другим римским грађанима које су Готи заробили у својим поморским нападима које су вршили из јужне Русије преко Црног мора на римску Малу Азију.
Вулфила је, осим готског, такође познавао грчки и латински, од којих се најрадије служио грчким. Вулфилино образовање на неки начин показује услове у којима су живели Римљани у готском заробљеништву — вероватно су живели у посебној заједници и обрађивали су земљу, и осим трибута који су морали да плаћају својим господарима, Готима, живели су доста независно, штавише доста њих је исповедало сасвим отворено хришћанство.
Вулфила је био аријанац, међутим, то није имало никаквог значаја на његову просветитељску делатност, с обзиром да је аријанство, у првој половини четвртог века било званична вера у Константинопољу, а Атанасије Александријски важио је тада за опасног јеретика. Иако је на Никејском сабору 325. године аријанство проглашено за јерес, након смрти Константина Великог, било је неколико царева који су били аријанци. Констанције II је био искрени аријанац и покушао је да наметне аријанство као званичну веру тако да је Улфила једноставно пригрлио ону форму хришћанства која је у том тренутку била званична доктрина како цара, тако и епископа који су били у његовој милости.
Почетком четрдесетих година 4. века, римски цар Констанције II позвао је Вулфилу, тада већ веома угледног члана заједнице готских заробљеника, у жељи да га прогласи епископом хришћана у Готији. Улфила је дошао у Цариград 341. године као део готског посланства, где га је цариградски архиепископ, аријанац Евсевије Никомедијски, посветио за епископа. Вулфила се затим вратио међу Готе у Дакију и тамо провео следећих седам година као епископ тамошње хришћанске заједнице.
Живот у Римском царству
Међутим, у зиму 347/8. Вулфила и његова хришћанска заједница били су протерани из Дакије као жртве првог прогона хришћана на територији Готије који је спровео Атанарихов отац, Аорих. Не зна се тачно који су били узроци овог прогона, али Хедер претпоставља да леже у компликованим готско-римским односима тог времена. Наиме, Констанције је нешто пре 348. године планирао да регрутује велики број Тервинга за потребе римско-персијског рата, и обустављање христијанизације је вероватно био један од услова које је морао да испуни да би Готи пристали да ратују у име Римског царства. У сваком случају, Вулфила је изгледа тражио дозволу да са својом хришћанском заједницом пређе Дунав на територију Царства, што му је било одобрено. Штавише, сам Констанције га је дочекао на Дунаву и поздравио с највишим почастима обративши му се као Мојсију јер је као и Мојсије повео у изгнанство преко воде свој народ. Вулфила и протерани хришћани настанили су се у Мезији, око града Никопоља на Дунаву (данашња Бугарска) одакле су могли да и даље одржавају контакте са хришћанима који су остали на готској територији. Овде је Вулфила превео Библију на готски језик.
До 376. године, када су Готи прихватили хришћанство, било је најмање два прогона хришћана на готској територији, од којих се први догодио око 347. и који је спровео Атанарихов отац, Аорих, а други је био онај који је започео Атанарих након склапања мира са царом Валенсом на средини реке 369, и који је трајао све до 372. Познато је да је Вулфила приликом овог другог, Атанариховог прогона, помагао готским хришћанима да пређу Дунав и тако побегну од својих прогонитеља.
Вулфила је на територији Римског царства постао цењен и утицајан теолог који је имао доста удела у црквеној политици царства за време владавине Констанција II, која се подударила са педесетогодишњом расправом између умерене струје аријанизма и ортодоксних хришћана око односа између Оца и Сина. Све до 360. године, Улфила је у тој расправи био релативно неутрална фигура кога је првентсвено окупирала његова мисија у Готији (до 347), а потом превод Библије на готски. Међутим, 360. године под притиском да се определи, изабрао је аријанску страну коју су заступали Акације и Евдоксије. Последњи познати податак о Вулфили говори да је на позив цара, Теодосија Великог, учествовао на Васељенском сабору у Константинопољу 381. године где је учествовао у доктриналној расправи са никејским хришћанима. Умро је 383. године.
Превод Библије
 |
| Страница из Сребрног кодекса, копије Вулфилиног превода Библије на готски језик, која је урађена у 6. веку у Италији. Текст је исписан златним и сребрним мастилом на веома танкој пурпурно обојеној кожи тек рођене или нерођене телади. |
Превод Библије на готски језик уједно је и прво књижевно дело на неком германском језику. Према традицији, једини део који Вулфила није превео била је Књига краљева Старог завета, зато што је сматрао да би она само подстакла ионако већ претерану ратоборност Гота.
Пошто готски језик није имао алфабет, Вулфила је створио један за потребе свог превода и о томе нам сведоче Филосторгије и Зосомен. Као основу употребио је грчки алфабет, али такође је укључио и нека слова која би могла бити знаци за гласове којих нема у грчком. Сматра се да је Вулфила предузео овај велики задатак зато што је саматрао да ће Готи лакше прихватити хришћанство уколико им се Божја реч буде проповедала на њиховом језику. На преводу сигурно није радио само Вулфила, већ и његови следбеници, и тај рад се одвијао у Мезији, након изгона хришћана из Готије.
Вулфила је врло пажљиво преводио трудећи се да што верније пренесе значење грчког текста. Његов превод одаје две главне идеје које је могао имати при свом раду: како што прецизније пренети значење Библије на готски језик без употребе речи које асоцирају на стару веру; и спознају да су углавном неписмени Готи већ имали писану реч у виду рунских натаписа којима су приписивана магична својства.
Ова Библија је оставила дубок траг на готску верску традицију: у готским државама 5. и 6. века ова Библија била је основа аријанске литургије. Рукописи који су сачувани до данас представљају најраније сведочанство морфологије и вокабулара једног германског језика те су стога од непроцењиве вредности модерним филолозима.
Вулфилин превод сачуван је као Сребрни кодекс (Codex Argenteus) — луксузна копија превода четири јеванђеља која се данас чува у библиотеци Универзитета у Упсали, у Шведској. Копија је настала у 6. веку у Италији и имала је 336 страница од којих је остало данас сачуваних 187. Текст је написан златним и сребрним словима на пурпурној обојеној и веома танкој кожи тек рођених (или још нерођених) телади. Имајући у виду овако скупоцену израду овог кодекса, Хедер претпоставља да је био намењен некој веома високој личности, по свој прилици остроготском краљу Теодориху.
Године 1970. откривена је још једна копија у давно заборављеном реликвијару у катедрали у Шпејеру, у Немачкој. Ова копија, позната под именом Parisinus Latinus 8907, далеко је скромнија од Сребрног кодекса и потиче из 5. века. Садржи углавном референце на закључке Сабора у Ахилеји из 381. године и на прве две књиге чувеног дела Амброзија Миланског, De Fide.
Литература
- Carole M. Cusack. Conversion among the Germanic peoples. Continuum International Publishing Group, 1998 (ISBN 0304701556 извор) стр. 39-43
- Peter Ј. Heather. The Fall of the Roman Empire. A New History. Pan Books, London, 2006 (ISBN 978-0-330-49136-5) стр. 76-80
- Peter Ј. Heather. The Goths. Wiley-Blackwell, 1998 (ISBN 0631209328 извор)
- Michael Kulikowski. Rome's Gothic Wars.Cambridge University Press, 2007 (ISBN 0521846331 извор) 107-112
- Peter Ј. Heather, John Matthews. The Goths in the fourth century. Liverpool University Press, 1991 (ISBN 0853234264 извор)