 |
| Вук Караџић, рад Уроша Кнежевића из педесетих година 19. века, Народни музеј, Београд |
Слепе певачице народних епских песама чине посебну подгрупу међу народним певачима од којих је Вук Стефановић Караџић записивао народне песме.
Сам Вук је оставио доста података о певачима и казивачима и епских и лирских народних песама. На његовом списку налази се укупно 77 певача, од чега 25 анонимних, премда се данас сматра да ни тај списак није потпун. [1] У другој деценији 19. века, када се Вук под утицајем Јернеја Копитара посветио сакупљању и записивању народне поезије, у Срему се нашао приличан број народних певача који су после слома устанка 1813. избегли на аустријску територију. У та времена једини професионални певачи били су слепци који су ишли од куће до куће, певали песме и затим од домаћина добијали понешто заузврат. Како је Вук записао „а о празницима иду к манастирима и к црквама на саборе и панађуре, па пјевају по читав дан.“[2] Слепе певачице су листом биле родом из Србије или Срема, а у крајевима у којима су живели били су готово једини преносиоци епске поезије. Историчар књижевности Јован Деретић приметио је да се песме слепих певачица стилски разликују од песама певача из Херцеговине, па их је назвао песмама сремског стила, док је њихове песме типски сврстао у сремски тип српске народне епике. Такође, певачице су често опори патријахални дух епских песама обогаћивале и донекле ублажавале елементима које су више одговарали лирским тј. женским песмама.
Код њих се може уочити појачана емоционалност, осетљивост за људска страдања и саосећање према страдалницима, као и смисао за догађаје из домаћег живота и за породичне односе.[3]
Певачице
Слепа Живана (умрла 1828) сматра се за најзначајнију међу Вуковим певачицама. Према кратким Вуковим белешкама била је родом из Србије, као слепица путовала је све до Бугарске, а на крају се настанила у аустријском Земуну где је и умрла. Вук Караџић ју је упознао 1814. и у периоду од децембра 1814. до краја јуна 1815. слушао је и записивао песме од ње. Касније, 1833. Вук је записао како је од Живане забележио шест песама, а каснији истраживачи су утврдили да би још десетак могле да се урачунају у Живанине. Међу песме које је Вук записао од ове певачице спадају: Смрт војводе Кајице, Иво Сенковић и ага од Рибника, Наход Момир, Марко Краљевић и вила и Марко Краљевић и Мина од Костура. Особеност песама Слепе Живане је наглашавање срдачности и топлине карактеристичне за породичне односе, посебно наглашена осећајност мушких јунака: Иво Сенковић и његов отац, „краљ“ Ђурађ и војвода Кајица, побратими Марко и Милош.
Слепа певачица Живана, која се целог века потуцала од немила до недрага, носила је у срцу љубав према целом свету. Она може стати напоредо с двема великим српским песникињама, монахињом Јефимијом и Десанком Максимовић.[4]
Слепица из Гргуреваца је остала анонимна, а историчар књижевности Јован Деретић је сматрао да је ова певачица могла била родом са Косова. Вук Караџић је за њу чуо 1816. док је боравио у Срему где је певачица била знана захваљујући „три косовске песме“. Вук је у неколико наврата из Беча писао Лукијану Мушицком у манастир Шишатовац молећи га да му запише поменуте песме. Почетком 1817. Мушицки је Вуку испунио жељу и послао му не три, већ шест песама. Захваљујући Вуковим белешкама познато нам је да су у питању песме: Пропаст царства Српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић укида свадбарину. Каснији истраживачи су у песме слепице из Гргуревца убројали и песме Марко Краљевић и орао и Мусић Стеван.[4] Свих шест песама Вук је уврстио међу песме „старијих времене“, четири спадају у косовски, две у циклус Краљевића Марка. Међутим, позорница догађаја у свих шест песама је Косово, а помињани топоними су нагнали истраживаче да закључе да је певачица била родом одатле, а да је у каснијем животу стигла у Срем. Деретић ју је назвао песником Косовске битке, у чијим песмама се историјско јасно преплиће са легендарним и где су религиозне представе прожете православним духом, без паганских наноса. Поред судбине владара и војсковођа, слепица из Гргуреваца је певала и о судбини слабих и незаштићених у временима општег страдања попут Косовке девојке.[5]
Слепа Јеца (рођена као Јелисавета Марковић, преминула у Земуну 1828) била је ученица Слепе Живане која је и друге слепе жене подучавала певачком занату. Вук је није директно помињао у свом каталогу певача, већ је позната углавном из његове преписке, али и напомене уз песму Љуба Богатог Гавана.[6] Од ње је Вук чуо и записао, по Деретићевом мишљењу, једну од најлепших епских песама Смрт војводе Пријезде. Јелисаветине песме биле су сажетије у односу на друге варијанте истих песама које су познате из Вукове заоставштине или од других сакупљача. Изгледа да је Слепа Јеца тежила да постојеће песме преобликује додавањем или одузимњем читавих епизода и померањем различитих делова. Сам Вук је приметио како је код Слепе Јеце стих био као код женских песама, а садржај и дужина песама слична јуначким песмама.[7]
Слепа Степанија била је родом из Јадра баш као и сам Вук. Од ње је Вук чуо песму Свеци благо деле, једну од најпознатијих неисторијских песама, затим песму Царица Милица и Владета војвода, као и песме о светом Сави и светом Николи. Степанија није била иноватор, већ је верно преносила старе варијанте песама.[8]
Библиографија
Литература
- Ј. Деретић, Српска народна епика, Београд 2000.