Вукановићи |
Српске владарске породице у средњем веку |
Подаци |
Оснивач | Вукан |
Последњи владар | Тихомир |
Звања | жупан |
Година оснивања | 1083/4. |
Година гашења | 1166 |
Порекло | српско |
Држава | Србија |
Чланови |
Вукан ~ Марко (?) ~ Завида (?) ~ Урош I ~ Урош II Примислав ~ Белош ~ Деса ~ Тихомир |
Вукановићи су били српска владарска породица која је владара Рашком од краја 11. до почетка друге половине 12. века (1083/84—1166). Само име династије представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.
Чланови породице
Вукановићи су познати само из латинских (Летопис Попа Дукљанина, угарски и млетачки извори…) и из византијских (грчких) извора (Ана Комнина, Јован Кинам, Никита Хонијат…). Ови извори се углавном баве борбама за превласт над централним Балканом између Византије и Угарске током 11. и 12. века тако да се приликама у српским земљама и њиховим владарима баве само узгред. Понека веродостојна информација о Вукановићима сачувана је код позних дубровачких историчара Мавра Орбина и Јакова Лукаревића. Због тога је тешко са сигурношћу утврдити хронологију владара из династије Вукановића, као и разрешити питања везана за начин организације државе, њено административно, војно и црквено устројство, владарске институције и сл.
Чланови династије Вукановића били су:
- Вукан (1083/84—1112)
- Марко (1083/84—?)
- Стефан Вукан, Марков син, који се у изворима помиње само једном, 1094. када је заједно са својом браћом био талац византијског цара Алексија I.
- Урош I, (1112. — око 1145) највероватније Марков син;
- Урош II Примислав (око 1145—1162), најстарији син Уроша I;
- Белош, средњи син Уроша I; 1162. године Манојло I Комнин га је поставио на место великог рашког жупана, али га је убрзо заменио Десом. Имао је истакнуту улогу на угарском двору, где је његова сестра, Јелена, била удата за угарског краља Белу II.
- Деса, најмлађи син Уроша I; (1155; 1162—1163)
- Тихомир (1165—1166), Завидин син и брат Стефана Немање.
У династију Вукановића највероватније је спадао и Завида, отац великог жупана Тихомира и његовог наследника Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Према томе, Немањићи се могу посматрати и као споредна (млађа) грана Вукановића. Неки, а нарочито старији историчари су због овог сродства Завиду поистовећивали са неким од последњих Вукановића — Стефаном Вуканом, Урошем II или Десом — али те претпоставке немају никакве потврде у историјским изворима.
Од женских чланова династије позната је ближе само ћерка Уроша I, Јелена, захваљујући томе што је 1129. удата за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог. У време малолетства њиховог сина Гезе II Јелена је вршила улогу регента уз помоћ свог брата Белоша, који је од 1141. био палатин угарског двора . Посредовањем угарског и чешког двора, Урош је своју другу ћерку Марију удао за Конрада од Знојма. Нажалост, сем овог догађаја, ништа нам друго није познато о Маријином животу.
Наслеђивање престола и удеоне кнежевине
Средњовековне српске династије |
Средњовековни српски владари |
Властимировићи ~ Војислављевићи ~ Вукановићи ~ Немањићи ~ Котроманићи ~ Мрњавчевићи ~ Балшићи ~ Лазаревићи ~ Бранковићи ~ Црнојевићи |
По Летопису Попа Дукљанина, дукљански краљ Константин Бодин је 1083/84. у склопу норманских освајања византијских области, освојио Рашку и тамо поставио на власт двојицу жупана који су до тада боравили на његовом двору: браћу Вукана и Марка. По Орбину, Бодин је том приликом поделио Рашку на две жупе и разделио их Вукану и Марку. Марка помиње само Летопис попа Дукљанина, док је Вукан обилато помињан у различитим византијским изворима. С обзиром да је Вукан доцније упорно ратовао са Византинцима око Раса, а затим и у околини Скопља и Врања, његова област се налазила на југоистоку Рашке. Могуће је да се област којом је управљао његов брат Марко налазила северно од Вуканове, можда у Мачви и североисточној Босни. Изгледа да је Вукан имао макар формалну предност над својим братом, другим речима међу Вукановићима је вероватно важило начело сениоријата и удеоне поделе територије под влашћу династије.
Вукан је наставио Бодинову борбу против Византије и ширење српских територија на рачун византијске. Ана Комнина га помиње као неког ко држи сву власт у Србији. Већ 1093. продро је до Липљана, па је против њега кренуо сам византијски цар Алексије I. Вукан се потом повукао у Звечан и понудио преговоре, што је византијски цар прихватио. То је био први пут да српски владар преговара на равноправној нози са византијским царем, што само сведочи о моћи и ратничкој вештини коју су Срби у то доба имали. Договор који је том приликом постигнут био је кратког века, јер је Вукан на Косову победио византијске снаге са Јованом Комнином на челу, а потом наставио освајања стигавши све до Скопља, Полога и Врања. Алексије је опет морао да дође у Липљан како би приморао Вукана на поновне преговоре. Овог пута Вукан је морао да византијском цару да таоце, међу којима су били и његови синовци Урош и Стефан Вукан, као гаранцију да ће одржати дато обаћање и да неће нападати више византијске територије. Вукан је неколико година био миран, да би непријатељства с Византијом обновио 1106. године, када је опет на Косову победио војску Јована Комнина. Након овог догађаја, Вукан се више не помиње у изворима, а претпоставља се да је умро између 1112. и 1115. године.
Међутим, наслеђивање престола није ишло мирним путем, пошто се сматра да је Урош I Вукановић, као Вуканов синовац, задобио власт над Рашком. У династичким борбама око власти, једна грана Вукановића је тражила подршку Војислављевића и Угарске, а друга византијског цара. Око 1123. Урош I је оборен са власти, вероватно уз византијску подршку, а око 1126/1127. се вратио захваљујући свом ранијем савезништву са Бодиновим сином Ђорђем.
У време владавине Урошевих синова, пресудну улогу у одређивању владара Рашке имао је моћни византијски цар Манојло I Комнин (1143—1180). Цар је најкасније око 1155. сменио Десу и вратио свог штићеника Уроша II, а када је овај 1162. постао непријатељ Византије уместо њега је прво довео Белоша, а затим и Десу. Најзад, када се показало да и Деса није лојалан Ромејима, цар је 1165. на рашки престо довео Завидиног сина Тихомира. Током борби са Немањом, Тихомир и остала браћа су добила конкретну византијску војну помоћ, али су и поред тога побеђени код Пантина на Косову.
О распореду удеоних кнежевина унутар саме династије, једино се може рећи да је Деса, као византијски вазал, управљао привремено Дендром, облашћу у околини Ниша, која се налазила на царској територији. Када је Тихомир 1165. постао рашки велики жупан, владао је Полимљем са центром у престоном Расу. Остатком Полимља управљао је његов брат Мирослав, пределима око Западне Мораве Страцимир, а најмлађи Немања источним крајевима: Ибром, Топлицом и Расином. Доцније је цар Манојло, слично Деси раније, Немањи даровао царски сан тј. посед на територији царства, у овом случају жупу Дубочицу у околини данашњег Лесковца.
Спољна политика и родбинске везе
Вукан је на власт дошао као штићеник краља Бодина. Међутим, након што су Византинци око 1085. заробили Константина Бодина, дукљански краљ се по ослобађању морао окренути борбама са члановима своје породице. Борбу против Византије судећи по нарацији Ане Комнине тада предузима Вукан готово редовно пустошећи царске територије источно од линије Рас - Звечан - Пећ. Велики жупан је 1093. спалио најзначајнију византијску тврђаву према рашкој граници - Липљан, а затим се склонио у Звечан. Тек је долазак цара Алексија I Комнина у Скопље натерао Вукана да прихвати преговоре који су најзад закључени када је цар 1094. предузео још један поход све до Липљана. У оба случаја до директних борби са војском коју је цар предводио није долазило, али је Вукан морао да лично посети цара у Липљану, прихвати старе заклетве и препусти цару двадесетак угледних талаца међу којима су била и два његова синовца Урош и Стефан Вукан.
Литература
- Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), Београд 2006, стр. 106-8.
- А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Београд, 2008, стр. 39-45.