Војница или војштатик била је новчана дажбина зависног становништва у Српској деспотовини. Била је намењена подмиривању све већих војних потреба у време турске опасности.
Већ крајем 14. века у Србији је уведен данак господски познат као унча. Помиње се у једној повељи коју је издао Стефан Лазаревић са мајком Милицом и братом Вуком. Ову обавезу је зависно становништво исплаћивало лети и зими па се отуда срећу зимске и летње унче. Већа пажња придавала се летњој од зимских унчи јер, када су манастирска властелинства ослобађали ове обавезе, деспоти су се чешће одрицали зимских него летњих унчи. Летња унча убирала се у време које је сматрано за сезону ратних похода па вероватно отуда потиче њена већа важност а не из већег износа што су претпостављали поједини историчари. Војница или војштатик је друго име за летњу унчу. Ова два термина јављају се као синоними у повељи коју је деспот Ђурађ Бранковић издао манастиру Светог Пантелејмона 1427—1429. године. У овој повељи такође се види да се владар радије одриче зимске него летње унче. Обавеза се под именом војница јавља у повељи деспота Стефана Хиландару из 1411. и Милешеви из око 1413. док се као војштатик јавља у повељама Ђурђа Бранковића манастира светог Павла из 1419. и светог Пантелејмона из 1427—29. године.
Ова дажбина подједнако је оптерећивала сво зависно становништво у земљи. Поједини манастири успевали су да се ослободе ове обавезе, делимично или у целости, али ретко а понекад само на одређено време. Тако је деспот Стефан Лазаревић ослобађао манастир Милешеву плаћања унче и војнице само на две, односно пет година.
Литература
- Војница (А. Веселиновић, стр. 97—98), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995, 164—165.