| Властимировићи |
| Средњовековне српске владарске породице |
| Вишеслав ~ Радослав ~ Просигој ~ Властимир ~ Мутимир ~ Прибислав Мутимировић ~ Петар Гојниковић ~ Павле Брановић ~ Захарија Прибисављевић ~ Часлав Клонимировић |
Властимир (грч. Βλαστίμηρος) је био српски владар из династије Властимировића који је владао од око 830. до најкасније 851. године. Био је потомак непознатог архонта под којим су се Срби доселили на Балканско полуострво у доба цара Ираклија почетком седмог века. Према Константину VII Порфирогениту (913—959), власт је наследио од свога оца Просигоја, а њега су наследила тројица синова — Мутимир, Стројимир и Гојник. Властимир је први српски владар о коме постоје детаљнији биографски подаци. Константин Порфирогенит помиње само имена три владара који су владали пре Властимира: Вишеслава, Радослава и Просигоја, који су по свему судећи били Властимирови прадеда, деда и отац.
Властимир је тежио да доминира над осталим српским кнежевинама за шта му је била потребна подршка Византије, коју је несумњиво и добио, али за узврат је морао да учествује у византијско-бугарским сукобима. На овај начин Србија у Властимирово доба постаје најјачи балкански савезник Византије против Бугара[1].
Пошто је Властимир био први српски владар о коме имамо опширнијих биографских података, у модерној историографији прва српска династија, која је владала Србима још од пре доласка на Балкан до средине 10. века, обично је позната као династија Властимировића.
Рат с Бугарском
За време Властимирове владавине Србија је ратовала са Бугарском којом је у то доба владао кан Пресијам (836—852). Позадину овог сукоба није могуће са сигурношћу разумети јер нам Константин Порфирогенит не говори ништа о томе. Само наводи да су Бугари и Срби као блиски суседи живели у миру, док Бугари нису напали Србе за време владавине бугарског архонта Пресијама у жељи да их потчине. Тибор Живковић наводи да постоје две могућности: према првој, рат са Србијом је био последица бугарског ширења ка југозападу, док је пo другој рат био последица сложених односа између Византије, Бугарске и Србије где је Србија наступала као византијски савезник[2].
Бугарски кан је отпочео рат против Византије 846. године верујући да је Византија слаба јер је тада Царством управљала царица-мајка Теодора као регенткиња свог петогодишњег сина Михаила III (842—867) уз помоћ њеног брата, цезара Варде. Пошто рат који је вођен у пограничном делу Тракије није дао никакве резултате, највероватније је да се Пресијам одлучио да окуша ратну срећу у борби са Србијом. Сукоб је трајао три године, између 848. и 851. године1, међутим, Пресијам није постигао никакав успех, чак је изгубио већи део своје војске. Мир није склопљен за време Властимирове владавине[2].
Такође није немогуће да се Србија приближила Византији у доба византијско-бугарског рата 846. године што је навело Бугаре да нападну Србе. Византија је почетком 9. века спроводила повољну спољну политику према Далмацији подигавши је с ранга архонтије на ранг теме са седиштем у Задру, чиме је био омогућено приближавање српских архоната са цариградском владом. Заправо, још у доба притисака бугарског кана Крума (809—814) Византија је тражила савезника на Балкану и одабрала је Србе као најближе бугарске суседе. У време владавине Властимира, Византија је имала прилично значајне позиције у Драчу и Задру и одатле је могла да шири своје утицаје на залеђе и српске кнежевине — Захумље, Травунију, Дукљу и Србију[3].
С друге стране, Станоје Станојевић наводи да је Властимир искористио рат између Бугара и Франака, као и заузетост Византије са Арабљанима и осамосталио се од Византије. Бугарској, која је тада била под вођством кнеза Пресијама, није се свидело формирање независне српске државе с обзиром да су у саставу бугарске државе били други словенски народи који би могли да се угледају на Србе, па је напала Србију 847. године[4].
Односи са Травунијом
Властимир је своју ћерку удао за Крајину, сина травунијског жупана Белоја. Према Константину Порфирогениту, Властимир је овом приликом травунијском жупану дао титулу архонта и тиме Травунију подигао са нивоа жупаније на архонтију, чиме је Травунија наводно постала самостална. Тврдњу да је Травунија до тог момента била зависна од српског архонта потврђује и сам Константин Пофирогенит. Пошто су владарски бракови су у средњем веку били уобичајено средство решавања политичких питања, овај брак би такође требало схватити као политички потез српског архонта[5]. Питање је колико је Властимирово уздизање Травуније на ниво архонтије било његова жеља а колико је било директна последица јачања травунијског жупана[6]. Изгледа да је жупан Травуније желео да се ослободи утицаја Србије, па је Властимир тако нашао решење у овом политичком браку[7].
Травунија је у доба Властимира била још увек без Конавла, тако да овај политички брак није био последица јачања Травуније већ су његови узроци лежали у неким нама непознатим догађајима, а који су били последица јачања утицаја српског архонта који је уследио након Властимировог приближавања Византији, средином четрдесетих година 9. века. Стога се брак Властимирове кћерке и сина травунијског жупана датира пред крај Властимирове владавине, негде око 847/8. године[6].
Могућност да српски владар додељује титуле владарима суседних земаља показује да је у Властимирово доба хришћанство већ ухватило корена у Србији. Такође, овај образац владарске идеологије Властимир је највероватније преузео од Византије, што само доказује да је и пре трогодишњег рата с Бугарском имао прилично развијене односе са Византинцима, као и да је овај брак био склопљен пре избијања сукоба са Бугарима[7].
| Претходник: | Властимировићи Средњовековни српски владар |
Наследник: |
| Радослав | (830—851) | Мутимир |
Напомене
Библиографија
Извори
- Византијски извори за историју народа Југославије II (обрадио Б. Ферјанчић), Београд 1959.
Литература
- С. Ћирковић, Образовање српске државе, Историја српског народа I, Београд 1981, стр. 147—148.
- Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006, стр. 11—20.
- С. Станојевић. Историја српскога народа, Београд, 1926.
- М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997) 45—62.