Власти су биле новоформиране војно-територијалне јединице у Српској деспотовини, створене за време деспота Стефана Лазаревића (1389-1427) а са циљем да се боље организује одбрана државе од турских напада.
Стварање власти део је реформе управног система које је спровео Стефан Лазаревић у наследним земљама Лазаревића, тј. под његовом непосредном влашћу. На челу власти налазиле су се војводе које су имале обједињену војну, управну и судску власт.
Главни циљ државе било је јачање војне моћи државе и организовање њене одбране. Због тога долази до милитаризације државне управе и до преваге војним до цивилним чиновницима. Увођење власти и војвода водило је смањену значаја и укидању установе кефалија у земљама Лазаревића.
Почетак ове реформе везује се за помен војводе Новобрдске власти 1410. године. Ново Брдо било је изузетно значајно економско средиште средњовековне Србије као и најјужнији велики град према области Бранковића у којој су Турци држали стратешка места и у којој због паралелне српске и турске власти није могло да дође до административне реформе. У време владавине деспота Стефана јавља се и увођење Островичке власти која се спомиње 1414. године. Островица је била тврђава на Руднику и островички војвода управљао је целом овом облашћу са рударским насељем, тргом Селцем и околином. У Руднику је истовремено постојао и кефалија што указује да стари органи власти нису нагло, већ постепено укидани. Пошто је у Сребреници управу вршио војвода претпоставља се да је и овде дошло до формирања власти. Након што је, уговором са Венецијом из 1423, успоставио своју власт у Зети деспот Стефан је мрежу власти проширио и у Зети. У историографији се претпостављало да су у Зети постојале две власти и двојица војвода (М. Динић) али је Иван Божић показао да је и у Зети постојао само један војвода за време Деспотовине али са различитим седиштима (Бар, Дриваст, Подгорица и на крају Медун).
Територијално управна реорганизација настављена је и у време деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456). У годинама на самом почетку његове владавине јављају се две власти у Некудиму (1428/29) и Крушеваћка (1430) а оба града били су и деспотске резиденције. Након што је српској држави припала територија на левој обали Дрине 1433. организоване су две нове власти са седиштима у тврђавама Теочаку и Тишници али се оне спомињу тек после деспотове смрти.
Највише изворних података о властима сачувано је за 1457. и 1458. годину. Тада се наводе Смедеревска власт са седиштем у новој државној престоници, Голубачка са центром у Голупцу, Борачка са центром у Борачу у Гружи, Петруска са средиштем у Петрусу (источно од данашњег Параћина) и лепеничка чије је средиште непознато. Седиште војвода, управитеља власти, налазили су се у најважнијим градовима и тврђавама и могу се поделити на резиденције владара, као што су Некудим и крушевац, најважније пограничне тврђаве као што су Голубац, Петрус, Ново брдо, Теочак, Тишница и стратешка утврђења у унутрашњости. Власт је најчешће обухватала ширу околину тврђава и градова али је то могла да буде и територија жупе (Лепеница) или крајишта (Петрус). Државна организација Српске деспотовине уништена је турским освајањем.
Литература
- Власти (Ј. Мргић, стр- 92—93), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Динић, Власти у време Деспотовине, Зборник Филозофског факултета у Београду 10, 1 (1969), 237—242.
- И. Божић, Зетске војводе под деспотима, Гласник за науку и умјетност Црне Горе 2 (1975) 5 – 24.
- А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995.