Властеличићи

Властеличићи су били ниже племство у средњовековној Србији и Босни. Реч је деминутив од речи властела (Теодор Тарановски) односно означава, према Константину Јиречеку, сина малог властелина. Владари средњовековне Србије и Босне понекад су називали племство Дубровачке републике властеличићима али су их далеко чешће означавали као властелу док су Дубровчани своје племство звали властеличићи.

Реч властеличић углавном је коришћена у различитим исправама тако да није постала општеприхваћен термин у српском језику. Ова реч се не јавља у делима старе српске књижевности. Властеличићи се први пут помињу у једној повељи краља Драгутина. У овом случају реч је употребљена да означи дубровачке трговце али је значајно да је термин потекао из канцеларије Немањића. Није било доследности у употреби овог термина када су њиме означавани Дубровчани.

Као друштвени слој, властеличићи су установљени Душановим закоником. Према одредбама овог законика властеличићи су се налазили између велике властеле и себара. Подале друштва на велику властелу, средње људе и себре из доба краља Милутина потврђена је 152. чланом Душановог законика.

Властеличићи су припадали средњим људима. Њихов правни положај није се разликовао од правног положаја властеле на шта указују 39, 55, 75, 142, 144. и 173. члан Душановог законика. За исте преступе исте казне су санкционисане и за припаднике велике властеле и за властеличиће. Изузетак представља 50. члан Законика којим се регулише прекршај који би учинили властелин и властеличић један другом и где су теже казне прописане за властеличића.

Властеличићи су поседовали села са свим правинама. Стефан Душан је на пример манастиру Светих Арханђела код Призрена приложио властеличића царства ми Новака Пецију заједно са свим његовим поседима. У већем броју повеља царева Стефана Душана и Стефана Уроша властеличићима су давани различити поседи.

У држави Немањића властеличићи су потицали из друштвеног слоја војника односно малих бољара као и из нижег племства у новоосвојеним крајевима. Властеличићи су припадали различитим етничким скупинама.

Од крунисања Твртка I Котроманића за краља 1377. године назив властеличића усталио се и у средњовековној Босни а преко Босне доспео је у Пољички статут. Друштвену подлогу властеле и властеличића у средњовековној Босни чинили су баштићи и дедићи односно сви они који су поседовали своју земљу.

Није могуће прецизно утврдити колико је бројност властеличића у односу на број властеле. Константин Јиречек је претпоставио да су властеличићи били многобројни. Истраживања Михаила Динића о хумско-требињској властели потврдила су, на овој ограниченој територији, Јиречекову претпоставку.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported