Владимир Р. Петковић (30. септембар 1874, Доња Ливадица — 13. новембар 1956, Београд) је био српски историчар уметност, зачетник ове научне дисциплине у српској културној средини.
Биографија
Школовао се у родном месту, Ореовици, Кушељеву, Свилајнцу где је похађао нижу и Крагујевцу где је похађао вишу гимназију. Студирао је ФИлолошко-историјски одсек на Великој школи у Београду између 1893. и 1897. године. Докторске студије похађао је на универзитетима у Минхену и Халеу. Између 1900. и 1905. године обављао је функцију помоћника чувара управника Народног музеја у Београду а између 1905. и 1909. године предавао је као хонорарни професор на Техничком факултету Универзитета у Београду. Стални доцент Филозофског факултета у Београду постао је 1911. године. Био је основач Семинара за историју уметности 1919. године где је 1919. био постављен за ванредног а 1922. и за редовног професора. Петковић се бавио научним и педагошким радом али је од значаја и његов организаторски рад. Између 1921. и 1935. био је управник Народног музеја у Београду, затим између 1947. и 1956. директор Археолошког института САНУ а такође је обављао дужност појединих научних и стручних публикација, између осталог и часописа Старинар (1931—1956). Био је редовни члан САНУ и члан више европских учених друштава.
Научни рад
Владимир Петковић био је научник вишестраних интересовања. Његов рад је на више поља унапредио српску историографију, а посебно историју уметности. Заправо, Петковић се сматра зачетником научно засноване историје уметности у Србији. Већ његови рани радови показују окренутост ка српској средњовековној уметности, посебно ка зидном сликарству. Објавио је неколико сумарних прегледа српске средњовековне уметности међу којима се истиче La peinture Serbe du Moyen Âge (1930, 1934). Његов Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа објављен је 1950. године и дело је енциклопедијске ширине. Петковићев рад такође карактерише тежња ка монографском обрађивању појединих црквених споменика, што ће касније представљати битну карактеристику научног рада многих српских историчара уметности. Написао је монографије о Жичи (1906), Раваници (1922), Студеници (1924) и Каленићу (1926) а обимно дело о манастиру Дечани написао је заједно са Ђ. Бошковићем (1941). Петковића су привлачили и историјски елементи у старом српском сликарству. Посебно је изучавао историјске композиције у старом српском сликарству, портрете Срба светитеља и ктиторске портрете: Лоза Немањића у старом живопису српском (1926), Портрети из Псаче (1929), Смрт краљице Ане у Сопоћанима (1930), Легенда св. Саве у старом живопису српском (1933). Главне доприносе дао је својим иконографским студијама. У њима је обрађивао фреске из манастира Дечана (1941), Старог Нагоричана (1923) и Грачаници (1938). Настојао је да испита античке елементе у старом српском сликарству и њихово порекло. Посебну студију посветио је ликовном приказу приче о Прекрасном Јосифу у Сопоћанима (1925). Није се бавио стилским проблемима старе уметности али је ипак радио на реконструкцији рада једне српске радионице с краја 14. века (1927). Објавио је велики број старих српских записа и натписа или у историјској периодици (Старинару за 1925, 1931, 1935) и у књизи Старине из 1923. године. Поред историје уметности и историје бавио се и археологијом. Водио је ископавања на два велика локалитета у Стобима (1923—1934) и Царичином граду (1937—1939). О овим ископавањима написао је подробне извештаје а о неким њиховим налазима и посебне студије (Античке скулптуре из Стобија, 1930). Како је био најистакнутији српски историчар уметности пре Другог светског рата Петковић је редовно пратио српска и светска дешавања на пољу историје уметности и о њима написао већи број приказа. О резултатима српске науке о уметности писао је у иностраној периодици. Д. Поповић је објавио Библиографију радова Владимира Р. Петковића у Старинару 5—6 за 1956. годину.
Литература
- Петковић, Владимир Р. (И. Ђорђевић, стр. 568), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.