Визиготска Хиспанија
preporucen.png
Изборна круна Рекесвинта, део Блага Гваразара нађеног у Гвадамуру код Толеда, украшена бисерима, сафиром и гранатима. Са круне висе слова (R)ECCESVINTUVS REX ОFFERET и византијски крст. Данас се налази у Националном археолошком музеју у Мадриду.
Изборна круна Рекесвинта, део Блага Гваразара нађеног у Гвадамуру код Толеда, украшена бисерима, сафиром и гранатима. Са круне висе слова (R)ECCESVINTUVS REX ОFFERET и византијски крст. Данас се налази у Националном археолошком музеју у Мадриду.

Визиготска Хиспанија је визиготска држава која је постојала на територији Иберијског полуострва током 6. и 7 века. Почетак и крај ове државе обележила су два велика визиготска пораза — 507. у бици код Вујеа и 711. код Гвадалете. Године 507. у бици код Вујеа нестала је визиготска држава са седиштем у Тулузу. Визиготи су били присиљени да се повуку из својих аквитанских поседа у које је продрла војска франачког краља Хлодовеха I. Њихови поседи у Галији сведени су се на део Нарбонске Галије, Септиманију. Ипак, визиготска држава је преживела захваљујући Остроготима и њиховом краљу Теодориху Великом који је од 510. године па све до своје смрти 526. владао Визиготима у име свог малолетног унука Амалариха. Визиготска држава у Хиспанији доживела је врхунац за време владавине Леовигилда и његовог сина Рекареда. Године 589. на Трећем сабору у Толеду, Визиготи су прихватили никејско хришћанство и одбацили аријанство. Након Рекаредове смрти, визиготску државу су све чешће потресале борбе око престола. Визиготски краљеви су безуспешно покушавали да изборну монархију учине наследном, што је наилазило на жилав отпор визиготског племства и клера и изазвало је низ обрачуна који су на крају довели до пропасти визиготске државе. Након Рекаредове смрти следили су краљеви који су долазили силом на престо и чија је владавина била кратког века. Сисебут (612—621) је био запамћен по оштрим антисемитским законима, Свинтила (621—631) је протерао Византију са Иберијског полуострва и био је први визиготски краљ који је завладао целом Хиспанијом. Међутим, борбе за престо нису престајале и све више су слабиле визиготску државу. С друге стране, верска нетрпељивост према Јеврејима и низ оштрих антијеврејских закона које су доносили различити краљеви довела до тога да су и Јевреји на крају дочекали раширених руку муслиманске освајаче који су извршили инвазију на Иберијско полуострво 711. године[1].

Извори

Најсадржајнији извор о визиготској држави на Иберијском полуострву је Историја Гота, Вандала и Свева (лат. Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Suevorum) Исидора Севиљског[2]. Исидорово дело се завршава 625. годином, годином Свинтилине победе над Византинцима.

О Леовигилдовом животу и владавини налазимо податке у Хроници Јована из Биклара, никејскохришћанског свештеника. Такође информације о Визиготима до 591. године могу се наћи у делу Гргура Турског, Историја Франака (лат. Historia Francorum).

За период од протеривања Византинаца 625. па све до доласка Егике на власт 657. не постоје извори. Извесни анонимни писац је наставио Исидорово дело све до 754 (Хроника из 754), али ова хроника не пружа много информација о Визиготима. О годинама владавине Сисенанда и Хиндасвинта налази се доста информација у Псеудо-Фредегаровој хроници. Међутим, главни извор информација о животу Визигота у периоду од владавине Сисенанда до Тулге (631—642) су акта сабора у Толеду који су се одржали у току тог периода. Живот и владавина краља Вамбе детаљно су
описани у Историји краља Вамбе (лат. Historia Wambae regis) Јулијана из Толеда.

Позадина

Дeтаљније у Визиготи

Хиспанија је била римска провинција која је прве упаде германских племена доживела почетком петог века. Крајем 409. године, Алани, Свеви и Вандали су упали преко Пиринеја на Иберијско полуострво. Свеви су се сконцентрисали у Галецији (данашњој Галицији) и успоставили престоницу у старом римском граду Бракара Августа (данашња Брага у Португалу). Један део Вандала, Хаздинзи, населио се заједно са Свевима у Галeцији, а други део, Силинзи, на југу полуострва, у Бетици. Алани су заузели територије провинције Лузитаније и западни део провинције Картагинијенсис. Визиготски краљ Валија је 416. године склопио споразум са Римљанима по коме су Визиготи били обавезни да истерају Алане, Свеве и Вандале из Хиспаније у замену за дозволу да се трајно населе у Аквитанији и делу Нарбонске Галије, где су 419. основали прву визиготску државу са седиштем у Тулузу. Као вазали Римског царства учествовали су 451. године у бици на Каталаунским пољима под командом римског војсковође Аеција, у којој су Хуни под вођством Атиле били поражени. Након смрти Аеција, римска власт је била само привидна. Након пада последњег западноримског цара, Ромула Августула, 476. године, распао се визиготско-римски савез и Визиготи су под Еурихом основали независно визиготско краљевство у Аквитанији. Еурих је владао до 484. када га је наследио његов син, Аларих II. Међутим, 507. године, франачки краљ, Хлодовех I који је недавно примио никејско хришћанство, кренуо је на Визиготе који су исповедали аријанство с циљем да казни јеретике. До одлучујуће битке је дошло код Вујеа, у којој је и сам Аларих II изгубио живот, а тулуско визиготско краљевство је било уништено.

После Вујеа

Споменик Теодориху Великом у Бреши.
Споменик Теодориху Великом у Бреши.

Након пораза код Вујеа, визиготска престоница је премештена у Нарбон, где је Гесалеих био проглашен за Алариховог наследника. Остроготи испрва нису имали ништа против тога што су Визиготи прогласили краљем старијег Алариховог сина, иако није био из законитог брака. Гесалeих се поставио на чело визиготске војске и наставио борбу против Франака, међутим, без успеха — војска је била десеткована, Тулуз спаљен, а Нарбон су заузели франачки савезници, Бургунђани[3]. Престоница је привремено била премештена у Барселону. Такође је био изгубљен и Каркасон, где су били склоњени део визиготске краљевске ризнице и Амаларих, Гесалеихов млађи брат. Пошто Гесалеих није показивао никакву намеру да поново освоји Тулуз (а није имао ни потпуну подршку визиготског племства), Остроготи су спремили војску 508. године и кренули у Галију да се супротставе Францима и Бургунђанима. Забележено је да је остроготску војску предводио војсковођа под именом Иба, што је била скраћена форма од Хилдебранд[4]. Исте 508. године, Остроготи су поново освојили Каркасон и почели да опседају Нарбон који је пао 509. године[4]. Године 510. натерали су Франке и Бургунђане да подигну опсаду Арла[3].

Године 510. по Гесалеих се сукобио са Остроготима, те га је Иба 511. протерао из Хиспаније. Гесалеих је побегао у Африку и потражио уточиште и помоћ од Вандала, који му јесу дали новац, али не и војску с којом би повратио визиготски престо. Са вандалским новцем Гесалеих је отишао у Аквитанију где га је Хлодовех I толерисао и допустио му да сакупи војску с којом би кренуо на Хиспанију. Негде између 511. и 512 или 513. и 514, Гесалеих је с војском кренуо у поход. До битке је дошло недалеко од Барселоне, где је Гесалеихова војска претрпела тежак пораз, а сам Гесалеих је приликом покушаја да побегне у Бургундију заробљен и погубљен[3][4].

Теодорих Велики се у међувремену прогласио за регента у име свог малолетног унука, Амалариха. Негде између 512. и 513. или 514. и 515. склопио је мир са Хлодовеховим наследницима и отписао све изгубљене визиготске територије. Остроготски краљ је владао визиготским краљевством до своје смрти, 526. године. Током његовог регентства није било много ни унутрашњих ни спољних сукоба, иако су Осторготи успели да поврате од Франака неке градове као што су Безје и Родез[4]. За време владавине Острогота, владала је прилично велика верска толеранција. Иако је било повремених сукоба, током 15 година остроготске владавине два готска народа су се доста приближила један другом. При крају живота, Теодорих Велики је у Хиспанији поставио за војног команданта извесног Острогота Теудиса. Теудис је био ожењен веома богатом хиспаноримском аристократкињом чији му је мираз омогућавао да одржава приватну војску од скоро 2.000 војника, те је постао скоро потпуно независтан од остроготског краља који се налазио у Равени. Теодорих ипак није предузимао мере против њега јер се бојао нове франачке интервенције или побуне визиготских племића. Осим тога, није имао нарочитог разлога да то ради јер је Теудис редовно плаћао порез [3].

Територије којима је владао Теодорих Велики 523. године.
Територије којима је владао Теодорих Велики 523. године.

Након смрти Теодориха Великог, на остроготском престолу у Италији наследио га је његов унук Аталарих, а на визиготском престолу у Хиспанији његов други унук, Амаларих. Два унука су склопила споразум који је био доста повољан по Визиготе. Аталарих је вратио Амалариху благо визиготске краљевске ризнице које је заплењено у Каркасону и Визиготи су били ослобођени плаћања годишњег пореза Равени. Граница између два краљевства је успостављена на Рони и ту је остала следећих 11 година[3][4].

О Амалариховој владавини се само зна да је 529. године именовао извесног Римљанина Стефанија за префекта хиспанских провинција и да је Стефаније после две године био смењен с дужности у Ђирони[3]. Поред ове информације, још једино се зна о његовом браку и његовој смрти.

Амаларих је хтео да се приближи Францима тако да је тражио руку Хлодовехове кћери Хлотилде и њена браћа су дала свој пристанак. Међутим, Хлотилда је била веома побожна никејска хришћанка. Амаларих, као аријанац, желео је да његова жена прихвати аријанство. Испрва је покушавао наговарањима, а потом је почео и да је физички злоставља. Хлотилда је, према Гргуру Турском, послала крваву марамицу свом брату и париском краљу Хилдеберту I, који је одмах сакупио војску и кренуо на Септиманију. У бици код Нарбона у јесен 531. године Хилдеберт је однео убедљиву победу над Амаларихом, који је морао да побегне у Барсино (данашња Барселона), где је био убијен кад је покушао да потражи уточиште у цркви. Извори наводе да га је убио извесни Франак Бесо, који је био у служби несрећне краљице, међутим не искључује се могућност да је у његовој смрти имао удела и Теудис, Острогот који је био намесник у Хиспанији за време Теодориховог регентства и који је након Амаларихове смрти био изабран за новог краља Визигота[3][4].

За време Теудисове владавине, дошло је до окршаја са Францима и са Византинцима. Године 541. године париски краљ, Хилдеберт I и соасонски краљ Хлотар I напали су хиспанске територије визиготског краљевства. Прешавши Пиринеје ушли су у Навару, освојили Памплону и стигли до Цезаре Августе (данас Сарагоса) коју су опседали 49 дана. Према Гргуру Турском, становници Сарагосе су, видевши Франке како се приближавају, изнели тунику св. Висентеа Великомученика и са њом прошетали около зидина града. Франци су били дирнути призором и из поштовања према свецу дигли су опсаду[5][3]. Међутим, хиспански и византијски писци дају другачији опис догађаја; они кажу да је Теудис послао војску са Теудигисилом на челу који је Францима одсекао одступницу преко Пиринеја и тешко их поразио. Извори такође наводе да је поштедео живот неколицини за које је тражио велики откуп, али је све остале побио. Након овог пораза, Франци неће залазити на визиготску територију више од 50 година[3].

Византија је под Јустинијаном кренула да остварује сан о обнови Римског царства. Византијска освајања су обухватила целу северну Африку и озбиљно су почела да угрожавају Иберијско полуострво. Зато је престоница из Барсина (данас Барселона) била премештена у Емериту Августу (данас Мерида). Године 534. Византија је уништила вандалско краљевство на северу Африке. Исте године Визанинци су освојили Сеуту на Гибралатару. Извори наводе да су претходно морали да избаце визиготски гарнизон из Сеуте. Не зна се када су Визиготи тачно стигли у Сеуту, али се верује да је то било 533. године и да је тај Теудисов потез имао за циљ скретање пажње Византинаца са Хиспаније. Нешто пре Теудисове смрти, Визиготи су опет напали Сеуту и опљачкали је. Међутим, једне недеље, нису носили оружје како не би скрнавили недељни одмор. Византинци су то искористили и напали их с копна и с мора и нанели им тешки пораз. После тога, Визиготи више никад нису ногом крочили у Африку[3].

Теудис је такође наставио с праксом верске толеранције која је владала у доба Теодориховог регентства. У току његове владавине, одржана су чак три сабора између 540. и 546. године[5].

Теудис је такође регулисао цене судских услуга издавши Закон о ценама судских услуга, чиме је желео да стане на пут злоупотреби судија који су понекад наплаћивали неоправано велике суме странама у споровима, а такође су примали и мито. Томпсон сматра да нема разлога да се верује да се овај закон примењивао на Визиготе: био је намењен искључиво римским судовима и односио се искључиво на римске управитеље провинција. Овај закон је укључен у Аларихов бревијар који је представљао скуп закона које су поштовали Хиспаноримљани, али никад није био укључен у Леовигилдов кодекс који се примењивао искључиво на Визиготе[3].

Теудис је завршио своју шеснаестогодишњу владавину тако што је био убијен у својој палати 548. године. Наследио га је Теудигисел, међутим, његова владавина је била кратког века. Убијен је у Севиљи на неком банкету следеће године. Наследио га је Агила I.

Иберијско полуострво 560. године, када је Спанија обухватала највећу површину.
Иберијско полуострво 560. године, када је Спанија обухватала највећу површину.

Агила I је 550. године кренуо на Кордобу која се побунила, како то неодређено наводе извори, против Гота. Не зна се да ли се Кордоба побунила против Визигота као владара, као аријанаца или као централне власти. У сваком случају, Агила је кренуо да угуши устанак, али је претрпео тежак пораз у ком је изгубио свог сина, краљевску ризницу и огроман број војника. Побегао је у Мериду, главни град провинције Лузитанија. Атанагилд, визиготски племић, видео је у слабости краља своју прилику, те се побунио против Агиле и утврдио се у Севиљи. Томпсон верује да највероватније није био повезан са устаницима из Кордобе. Између 551. и 552. године, Атанагилд је позвао у помоћ Византинце. Јустинијан I је послао осамдесетогодишњег Либерија, преторијанског префекта Галије за време регентства остроготског краља Теодориха Великог, кога су Визиготи четрдесет година раније изболи и скоро убили. Јуна 552. Либерије се искрцао наИберијско полуострво и заједно са Атанагилдом поразио Агилу који је из Мериде кренуо ка Севиљи. Агилу су на крају убиле његове присталице 555. године и на његово место поставили Атанагилда. Нови краљ је потом покушао да удаљи Византинце из Хиспаније, али му то није пошло за руком. Византинци ће основати своју провинцију Спанију на тлу Иберијског полуострва и ту ће остати све до 624. године[3].

Пре него што је умро, Атанагилд је удао своје две кћерке, Брунхилду и Галсвинту, за франачке краљеве — Зигеберта I, краља Аустразије и Хилпериха I, краља Неустрије. Ова двострука удаја није имала за циљ побољшање односа са Францима, јер су сами франачки краљеви испросили визиготске принцезе које су без противљења одбациле аријанство и прихватиле никејско хришћанство. Галсвинта ће врло брзо изгубити живот под чудним околностима што ће изазвати вишедеценијско непријатељство између Аустразије и Неустрије предвођено Брунхилдом, Галсвинтином сестром са аустразијске стране, и Фредегундом, љубавницом, а касније и женом Галсвинтиног мужа Хилпериха, са неустријске стране[3].

Атанагилд је оставио за собом тотално уништено краљевство. Избили су многи устанци, а постоје и докази о томе да је земља пролазила кроз финансијску кризу. Године 568. је изгледало да је дошао крај визиготском краљевству, те да ће се распасти на низ маљих краљевина. С верске стране, визиготско аријанство је добило још једног суперника: између 550. и 560. и Свеви у Галицији су прихватили никејско хришћанство и одбацили аријанство[3].

Након Атанагилдове смрти, Лијува је проглашен краљем у Нарбону. Следеће године франачки краљеви, Зигeберт I и Гунтрам, извршили су инвазију на Аквитанију и том приликом су освојили Арл. Лијува је сакупио војску и истерао Франке из Арла, међутим, био је свестан да његово одсуство из те провинције може да буде само охрабрење за будуће нападе, те је исте године прогласио свог млађег брата, Леовигилда, за сувладара. Лијува је Леовигилдове способности веома ценио и поверио му је управу над Хиспанијом, док је он остао у Нарбону да управља Нарбонском Галијом и надгледа северне границе визиготског краљевства[3].

Лијува ће своје последње године живота провести у смиривању и стабилизацији северне границе краљевства. Умро је из непознатих разлога 572. године у палати у Нарбону.

Успон Толедског краљевства

Визиготска копча из 6. века. Национални археолошки музеј, Мадрид
Визиготска копча из 6. века. Национални археолошки музеј, Мадрид

О Леовигилдовом животу и владавини налазимо вредне податке у делима никејскохришћанског свештеника, Јована из Биклара. Овај бикларенски свештеник је гајио дубоко поштовање према јеретичком краљу, и чак ни то што га је Леовигилд послао у изгнанство није умањило његово дивљење.

Леовигилд је, у за десет година од ступања на престо, успео да угуши све побуне које су избиле на северу и на југу краљевине и да поново стави све изгубљене територије под централну власт Толеда. Извршио је монетарну реформу и почео да кује новац који се сасвим разликовао од византијског[6] и почео је да носи краљевску одећу, за разлику од досадашњих краљева који су се облачили исто као и њихови поданици. Такође је веома успешно ратовао против Византинаца и Свева. Елиминисао је потпуно било какав знак побуне или узурпаторства — према Исидору Севиљском, протерао је и убио све најмоћније и најбогатије људе из краљевине, мада се не зна са сигурношћу да ли су били Визиготи, Римљани или и једни и други. Према Гргуру Турском, побио је све оне који су имали обичај да убијају своје краљеве[6]. Такође је био и први германски краљ који је основао град — у част успешно завршених војних похода основао је град у Гвадалахари, под именом Рекопољ (Рекополис), коме је дао име по свом млађем сину, Рекареду. Рушевине овог града се и дан данас налазе на брду Серо де Олива (Брдо маслине) на крајњем југу провинције Гвадалахаре[6].

Леовигилд је такође извршио реформу Еуриховог кодекса. Неке законе је преправио, неке укинуо, а такође је додао и низ нових закона. Нажалост, оригинални рукопис није успео да се сачува до данашњих дана. Сачуване су 324 одлуке које је Рекесвинт укључио у свој кодекс који је објавио око 654. године, у коме Леовигилдови закони имају назив antiquae, тако да их је лако разликовати од других. Такође је веома важно да ни у једном свом закону, осим једног који је преузео од Еуриха, Леовигилд не користи Библију како би оправдао своје законе, нити прописује верске казне за преступе. Леовигилд је у овом свом законику поставио јасну разлику између својих визиготских и римских поданика кад је у питњу подела земље, иако је укинуо на пример, забрану склапања бракова између Гота и Хиспаноримљана, који су у Алариховом бревијару били кажњавани смрћу. Такође је, као и многи други, покушао да уведе наследну владавину, те је 573. године прогласио своја два сина, Херменегилда и Рекареда, својим наследницима, иако се не зна тачно да ли је желео да након његове смрти обојица владају, као што је он владао са својим братом Лијувом.

Херменегилдова побуна

Херменегилдов тријумф. Уље на платну, Франсиско де Ерера, 1654.
Херменегилдов тријумф. Уље на платну, Франсиско де Ерера, 1654.

Херменегилд је био Леовигилдов старији син ког је, након што га је прогласио једним од наследника, оженио франачком принцезом, Ингундом. Ингунда је била кћерка Брунхилде и Зигеберта од Аустразије и унука Госвинте, Леовигилдове друге жене и удовице краља Атанагилда. Кад је стигла на двор, њена баба, Госвинта, одмах је почела да је убеђује да напусти никејско хришћанство и прихвати аријанство, међутим, без успеха[6]. Херменегилд је убрзо од оца добио на управу јужну провинцију Бетику, те се млади брачни пар преселио у Севиљу. У Севиљи је Ингунда, у савезу са монахом Леандром, братом Исидора Севиљског, успела да убеди Херменегилда да напусти аријанство и пригли никејско хришћанство[6].

Херменегилд се прогласио краљем Севиље 579. године, а Леандар је одмах отишао у Константинопољ где је покушао да добије војну помоћ, међутим, без успеха[7]. Једина помоћ коју су могли да пруже Византинци у том моменту, била је евентуална помоћ регионалног царског команданта Спаније, византијске провинције на Иберијском полуострву. Херменегилд је такође потражио помоћ од Свева, који су такође исповедали никејско хришћанство и имали интереса да на визиготски престо дође неко ко би био пријатељски расположен према њиховој вери[6].

Леовигилд је прво покушао да ступи у контакт са својим сином и да преговара. Такође је био војно заузет сукобом с Византинцима а потом и са Баскима који су почели да харају по Тараконенсису. Сукоби са Баскима су трајали целе 581. године, током које је Леовигилд повратио Росас и натерао Баске да се поново повуку у Пиринеје, освојивши и део баскијске територије[6]. Како су сви покушаји да разговара са Херменегилдом пропали, Леовигилд је 582. коначно кренуо на свог покрштеног сина. Свевски краљ Мирон је похитао у помоћ Херменегилду који се налазио у Севиљи под опсадом, међутим, Леовигилд га је поразио и натерао да му се закуне на верност. Ово је била једина акција подршке коју су Свеви предузели, тако да је Херменегилду од тог момента остала само нада да ће му Византинци прискочити у помоћ, међутим, Леовигилд их је подмитио, тако да је Херменегилд остао потпуно сам[6]. Коначно у јулу 583. године, Леовигилд је извршио одлучујући напад на глађу изморени град и заузео га.

Херменегилд је успео да побегне из Севиље, а устанак је окончан фебруара 584. године. Ингунда, коју је Херменегилд поверио Византинцима са својим малим сином, Атанагилдом, према једним изворима, умрла је у Африци, према другим, у Севиљи, а Атанагилд је стигао у Константинопољ, али се више ништа не зна о њему. Херменегилд је био ухваћен у Кордоби, док је покушавао да нађе уточиште у једној никејскохришћанској цркви. Био је протеран у Валенсију, међутим према изворима изгледа да је био премештен у Тарагону где га је годину дана касније, 585, убио извесни Визигот по имену Сисиберт, када је Херменегилд одбио да се исповеди аријанском свештенику. Гргур Турски и папа Гргур Велики чврсто верују да је Сисиберт деловао према Леовигилдовим наређењима, јер како Томпсон наводи, тешко је поверовати да би Леовигилд пустио Сисиберта некажњеног да је овај поступио независно од краљеве воље и без краљевог знања[6].

Освајање Галиције

Последњи велики Леовигилдов подухват било је освајање свевског краљевства Галиције и њено укључење у Визиготско краљевство. Припајање Галиције је највероватније био дуго планирани потез, с обзиром да је Леовогилд прве акције на свевској граници извео још 576. године, што је натерало Свеве да тад потражњ помоћ од Франака и Византинаца.

Након пропасти Херменегилдове побуне, Мирон се повукао у Галицију и тамо врло брзо умро. Наследио га је његов син Еборих, који је склопио мир са Леовигилдом. Међутим, тај мир је био кратког века, јер је Ебориха 584. године збацио с престола муж његове сестре, Аудека, који се као и Леовигилд, оженио женом свог претходника, претходно поништивши брак са Ебориховом сестром. Међутим, владао је само годину дана, јер је Леовигилд 585. године кренуо у одлучујући поход на Галицију. Опустошио је земљу, збацио с престола Аудеку и учинио с њим исто што је сам Аудека урадио с Еборихом — постригао га је и заредио на силу, а затим протерао у Беху у Португалу[6]. Гунтрам од Бургундије је напао тада Сеприманију, али га је Рекаред зауставио. Леовигилд је затим уништио флоту која је обављала трговину између франачкох краљевина и Галиције, заробио посаде, докопао се свевске краљевске ризнице, укључио Галицију као шесту провинцију Визиготског краљевства и укинуо никејско хришанство успоставивши опет аријанство као званичну веру. Крајем године Свев Маларих је подигао буну коју је Леовигилд врло брзо угушио. Након тога, извори више не наводе било какав нови покушај поновног успостављања независности Галиције[6].

Рекаред и прелазак на никејско хришћанство

Трећи сабор у Толеду, 589. Минијатура из кодекса Вигилануса (145. лист), данас се налази у Ескоријалу у Мадриду.
Трећи сабор у Толеду, 589. Минијатура из кодекса Вигилануса (145. лист), данас се налази у Ескоријалу у Мадриду.

Након Леовигилдове смрти, наследио га је његов син, Рекаред. Иако Визиготи нису признавали наследну монархију, Рекаред није имао противника приликом ступања на престо, делимично захваљујући одлучној и чврстој владавини свог оца, али и захваљујући сопственим заслугама. Рекаред ће остати запамћен као први визиготски краљ који је одбацио аријанство и прихватио никејско хришћанство које је 589. уједно прогласио и државном религијом[8].

Након Леовигилдове смрти, Рекаред је прво изгладио односе са својом маћехом, Госвинтом, која га је саветовала да склопи мир са франачким краљевима. Рекаред је одмах послао изасланике на дворове два од три франачка краља са којима су Визиготи били у сукобу: Хилдеберт II од Аустразије, Ингундин брат и Гунтрам од Бургундије, Ингундин стриц. Док је Хилдеберт лепо примио Рекаредове изасланике и радо склопио мир са Визиготима, Гунтрам је одбио да их прими и затворио је границу између своје територије и Септиманије. Након преласка у никејско хришћанство, Рекаред је опет послао изасланике на аустразијски и бургундски двор. Тада је такође наредио да се ухвати и погуби Херменегилдов убица, Сисебут, а Хилдеберту је понудио 10.000 суелда[8] у замену за склапање савеза, што је овај оберучке прихватио. Такође је тражио руку Хлодосинде, Хилдебертове друге сестре, међутим, Хилдеберт и његова мајка Брунхилда су као услов поставили пристанак бургундског краља, Гунтрама. Гунтрам је овај пут примио изасланике, али је одбио да дозволи веначање своје нећаке са визиготским краљем. Међутим, Хилдеберт је ускоро и без Гунтрамовог пристанка одобрио овај брак, наводно зато што су Визиготи пригрлили никејско хришћанство[8].

Године 589. Гунтрам је напао Септиманију на позив побуњеника из Нарбоне који су се побунили против прихватања никејског хришћанства, међутим, доживео је катастрофални пораз. Франци ће поново напасти на визиготске територије тек 631. године и то на позив Сисенанда, септиманијског грофа који је са престола збацио Свинтилу. Исидор Севиљски и Гргур Турски су ову победу окарактерисали као једну од највећих и најубедљивијих готских победа[8].

Рекаред је наставио са политиком строгог односа према визиготском племству. Није дозвољавао да се племићи превише осамостале нити да постану превише моћни, а сваки гест непослушности је оштро кажњавао конфисковањем имовине и протеривањем или погубљењем. Волфрам наводи пример једног високог племића који се побунио против краља и био кажњен тако што је био подвргнут процесу тзв. обрезивања (за које још није утврђено да ли се ради о постригу или о скалпирању), одсечена му је десна шака (која служи за давање заклетве) и спреведен је улицама Толеда на магарцу као пример другима шта се дешава кад се непослушни слуга побуни против свог господара[7].

Напуштање аријанства и Трећи општи сабор у Толеду

Рекаред прихвата хришћанство. Муњоз Деграин (1888). Шпански сенат.
Рекаред прихвата хришћанство. Муњоз Деграин (1888). Шпански сенат.

Рекаред је почетком 587. године прихватио никејско хришћанство и крстио се у тајности. Према папи Гргуру Великом, Леовигилд је на самрти поверио Рекаредово покрштавање Леандру Севиљском. Проглашење никејског хришћанства државном вером извршено је на Трећем сабору у Толеду, започетом 8. маја 589, коме су претходила три састанка са никејским и аријанским бискупима на којима је Рекаред покушао да убеди аријанце у истинитост никејског хришћанства. И пре одржавања сабора, све аријанске цркве и поседи били су предати никејској цркви[8]. На овај начин Рекаред је постигао оно чему је безуспешно тежио његов отац — верском уједињењу свих поданика Визиготског краљевства[7].

Преобраћење је изазвало извесни отпор међу Визиготима. Краљева удовица, Госвинта и толедски бискуп Улдила су само наизглед прихватили никејско хришћанство, међутим касније је откривено да не само да су се вратили аријанству, него су и ковали заверу против Рекареда. Кад је стигла вест о преображењу у Септиманију, у Нарбони је подигнут устанак у ком су учествовали племићи и аријански бискуп, Аталох. Устаници су потражили помоћ од Гунтрама, бургундијског краља, што је изазвало франачку инвазију на Септиманију 589. године када су Франци доживели тежак пораз[7][8].

Археолошки налази такође показују да су Визиготи са преласком у хришћанство коначно напустили стари начин одевања — нестале су старе визиготске копче и брошеви — као и стари визиготски начин сахрањивања мртвих заједно са предметима од вредности. Од тог момента осетан је утицај Византије у свакодневном визиготском начину живота. Романизацију двора и увођење византијске церемоније следило је озваничење римске религије као званичне државне религије и тотално нестајање германског елемента из живота Визигота. У току Рекаредове владавине (586—601) учињен је велики напредак у изједначавању Римљана са Визиготима где су ови последњи изгубили неке своје привилегије које су раније имали захваљујући самој чињеници да су били Визиготи. Овом процесу доста је допринело и стицање нових моћи никејскохришћанске цркве и њених бискупа[8].

Однос према Јеврејима

Након проглашења никејског хрићанства за државну веру, Леандар Севиљски и други бискупи одмах су успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуног елиминисања аријанства као јереси. Рекаред је такође на Трећем сабору у Толеду донео низ закона који су ограничавали слободе Јевреја — између осталог, да не могу да се жене хришћанкама, да деца рођена из јеврејско-хришћанске уније морају обавезно бити крштена, забрањено им је да тргују робовима хришћанима, и да заузимају високе државничке положаје са којих би могли да изричу казне хришћанима.

Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи Гргура Турског и Исидора Севиљског) позитивно описују оштру антијеврејску политику првог никејскохришћанског краља. Модерни историчари[9][10] међутим, одбацују могућност постојања верског фанатизма код Визигота. Закони донети на Трећем сабору у Толеду нису се стриктно примењивали у пракси[8]. Јесте тачно да је папа Гргур Велики у једном свом писму Рекареду 599. године (Epistolas, IX, 61,121) похвално говорио о визиготском краљу зато што је одбио мито које му је понудила јеврејска заједница у замену за ублажавање антијеврејских закона донетих на Трећем сабору у Толеду[8], међутим, Рекаред јесте укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима[10] и такође је игнорисао Гргуров захтев да се ослободе неки хришћански робови који су служили Јевреје у Нарбону[8].

Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је знатан део земље цркви и приватним лицима која им је била конфискована за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире.[11].

Уједињење Хиспаније

Скулптура Свинтиле у парку Ретиро, Мадрид. Свинтила је успео да уништи византијску провинцију Спанију и да уједини цело Иберијско полуострво под једном круном.
Скулптура Свинтиле у парку Ретиро, Мадрид. Свинтила је успео да уништи византијску провинцију Спанију и да уједини цело Иберијско полуострво под једном круном.

Након Рекаредове смрти, Визиготи су се опет вратили свом старом обичају долажења на престо путем завера, интрига и убијања краљева. Када је Рекаред умро децембра 601. године, на престолу га је наследио његов син Лијува II, кога је након 18 месеци владавине збацио Витерих и себе прогласио краљем. Одсекао му је десну шаку како не би могао опет да претендује на престо1, међутим, није се зауставио на томе — 603. године га је осудио на смрт и погубио[12].

Извори не наводе да се за време владавине Витериха одржао и један црквени сабор. Свештенство је било веома непријатељски расположено према новом краљу, иако нема писаних сведочанстава да је Витерих покушао да врати аријанство као званичну веру. Међутим, постоје записи о неколико свештених лица који су наводно неправедно пали у краљеву немилост[12].

Витерих се, као и његови претходници, такође борио против Византинаца на југу полуострва, али није имао неког већег успеха. Године 607. Теодорих II од Бургундије је тражио руку Витерихове кћерке, Ерменберге, међутим, Теодорихова баба, Брунхилда од Аустразије, и његова сестра Теудила, окренули су га против невесте, тако да је Ерменберга на крају била враћена оцу, али без мираза који је донела са собом у Шалон сир Саон. Разјарени Витерих је склопио савез са Хлотаром II од Неустрије и Теудебертом II од Аустразије којем се такође прикључио и лангобардски краљ Агилулф с циљем да нападну Теодориха и да га збаце с престола, али тај савез и план су на крају пропали[12].

Витерих је био убијен априла 610. године, a на престолу гаје наследио Гундемар. У једној карти грофа Булгара, који је наводно био жртва Витерихових прогона, говори се да је Гундемар владао провинцијом Нарбоненсе и да се заштитнички односио према Витериховим жртвама[12]. Гундемарова владавина је била кратког века — умро је природном смрћу у фебруару 612. године у Толеду. За време своје кратке владавине, сазвао провинцијски сабор у Толеду 610. године на ком је Толедо проглашен за верски центар визиготске државе и водио је мање више успешне борбе против Баска (610) и Византинаца (611). На визиготском престолу наследио га је Сисебут.

Сисебут је владао девет година, до фебруара 621. када је умро такође природном смрћу. На самом почетку Сисебутове владавине, на северу полуострва избио је устанак Астура, а такође и Рукона, народа који је насељавао Катабрију, који је био врло брзо угушен. Сисебут у својој песми посвећеној Исидору Севиљском, Астрономикон (лат. Astronomicon) помиње визиготску флоту која је кренула на север да се бори против Баска и Кантабра. То је уједно и прва белешка о постојању визиготске флоте. Године 614. и 615. водио је успешан поход против Византинаца на југу. Сматра се да им није задао завршни ударац само због тога што је био преосетљив на људске патње и желео је да избегне покољ Византинаца који би свакако уследио након освајања Спаније[12].

С друге стране, био је веома побожан и веома близак са Исидором Севиљским. Исидор је краљу посветио своје дело О природи ствари (лат. De rerum natura). За време Сисебутове владавине, међутим, није био сазван ни један општи сабор, него само пар провинцијских — 614. у Егари (данас Тараса, Каталонија) којим је председавао бискуп Еусебије, и 619. у Севиљи којим је председавао Исидор Севиљски. Сабор у Егари је потврдио одлуке из Уеске (598) о целибату свештеника, док је на сабор у Севиљи доведен бискуп ацефалске јереси, Гргур2, који је на крају био враћен у крило истинске цркве.

Међутим, Сисебут je познат и по својој веома суровој антијеврејској политици коју ни сами бискупи нису одобравали. Био је први краљ који је отпочео систематски прогон Јевреја на Иберијском полуострву. Рекаредови антијеврејски закони до Сисебутове владавине нису били стриктно примењивани што је Сисебут одмах по доласку на власт променио. Јевреји су морали да продају све робове хришћане или да их ослободе. Такође је пооштрио закон о прозелитизму који је Рекаред ублажио — Јеврејин који би навео хришћанина да напусти хришћанску веру био би осуђен на смрт, а његова имовина конфискована. Ако би неко ко се преобратио у јудаизам одбио да се врати у крило хришћанске цркве, био би јавно избичеван и претворен у државног роба. Закон, који је садржао још низ ставки о насилном покрштавању, био је објављен уз страшну клетву краља упућену свим будућим владарима који га не би ревносно и доследно испуњавали. Исидор Севиљски критикује Сисебутове методе насилног покрштавања у свом делу Етимологије, приметивши да је краљ требало да постигне покрштавања мудрим убеђивањем, а не присилом[12]. Такође постоје извори који тврде да ни само хришћанско становништво није одобравало Сисебутове антијеврејске мере[12].

Сисебута је у ко зна ком по реду јаловом покушају успостављања наследне краљевине наследио његов син, Рекаред II, који је међутим, након само неколико дана владавине био убијен, а на његово место је дошао Сисебутов војсковођа, дукс Свинтила, који се успешно борио против Византинаца и Рокона у Кантабрији[12].

Свинтила је владао 10. година — од 621. до 631. На самом почетку своје владавине (621—622), Свинтила је морао да се бори против Баска који су пустошили провинцију Тараконенсис и изазвали општи хаос у провинцији којом су владали глад, немаштина, куга и рат. О стању у провинцији Тараконенсис у том периоду сведочи писмо свештеника Исидору Севиљском из 625. године[12].

Најзначајнији догађај за време владавине Свинтиле је свакако коначно протеривање Византинаца са Иберијског полуострва. Исидор Севиљски смешта овај догађај између 623. и 625. године у свом делу Историја Гота, Вандала и Свева коју је објавио за време Свинтилине владавине. У том делу говори веома похвално о Свинтили, међутим, кад је Свинтила био збачен с престола, објавио је друго издање овог дела из кога је избацио ове хвалоспеве бившем краљу[12].

Време устанака

Исидорова Хроника се завршава 625. годином, годином Свинтилине победе над Византинцима. Од тада, па све до доласка Егике на власт 657, не постоје извори који би нам рекли било шта о Визиготима у овом периоду. Извесни анонимни писац је наставио Исидорово дело све до 754 (Хроника из 754), али нам нажалост не даје детаљније информације о Визиготима. О годинама владавине Сисенанда и Хиндасвинта налазимо доста информација у делима франачког хроничара по имену Фредегар. Међутим, главни извор информација о политичким приликама у визиготској држави у периоду од владавине Сисенанда до Тулге (631—642) су акта сабора у Толеду који су се одржали у току тог периода.

Свинтила је такође покушао да утврди ауторитет владара у односу на племство и цркву. Такође је желео да створи наследну монархију тако да је прогласио свог сина Рамира за престолонаследника, што је изазвало противљење неких великаша и цркве[12]. Анализом извора који су нам на располагању, долази се до закључка да је Свинтила био омиљен међу простим народом и црквеним лицима, а омражен међу племићима који су се на крају, предвођени племићем Сисенандом, побунили против њега, позвали у помоћ Франке и сменили га[13]. Сисенанд је у замену за помоћ Францима понудио златни послужавник тежак 500 фунти (226,80 кг) који је римски војсковођа Аеције поклонио Турисмунду због храброг визиготског учешћа у бици на Каталаунским пољима против Атиле.

Сисенанд је проглашен за краља 26. марта 631. године. Одмах по проглашењу, нови краљ је организовао Четврти општи Сабор у Толеду који се одржао 633. године у цркви Санта Леокардија којим је председавао Исидор Севиљски. На том сабору, Свинтила је проглашен издајником и протеран заједно са својом породицом, а његово имање конфисковано. На овом сабору је такође одобрено и 29 нових канона којима се регулисала дисциплина међу монасима и искушеницима, 10 канона о Јеврејима и 8 о ослобођеним робовима Цркве. Такође је бачена анатема на све Сисенандове наследнике који би владали као тирани[13]. Најинтересантнији од свих је свакако канон 75, којим се бацала анатема на узурпаторе и свакога ко би се дигао против краља да би га на силу збацио с престола. На утврђивању овог канона је инсистирао изгледа и сам Сисенанд, краљ који је и дошао до престола збацивши свог претходника, међутим бискупи су изгледа намерно превидели ту чињеницу. Овај канон је заправо вероватно био инспирисан побуном извесног Јудиле која је избила између 631. и 633. године и због које је највероватније и сам четврти сабор морао бити одложен за крај 633. године. Међутим, извори не помињу Јудилу ни у каквом контексту и о њему знамо само на основу два новчића, један скован у Мериди, а други у Гранади и на којима пише IUDILA REX (Јудила краљ)[13].

Сисенанд је умро 12. марта 636. године у Толеду. Наследио га је Хинтила, који је, кад је био изабран за краља, имао већ 86 година[14]. Хинтила је за своје три године владавине, сазвао два општа сабора, Пети и Шести сабор у Толеду. На Петом сабору, одржаном 636. године, велика пажња се поклонила сигурности краља и питању сукцесије на престолу. Редефинисала се фигура краља и поново осудио сваки покушај узурпације или завере против круне. Такође су се донеле одлуке које су подстицале на прогон јеретика и Јевреја с коначним циљем њиховог протеривања с полуострва. Ова тема је била главна тема Шестог сабора у Толеду, одржаног 638. године, на ком се од 19 нових канона 15 односило на прогон јеретика и Јевреја. Након овог сабора, предузето је масовно насилно покрштавање Јевреја, одржано 1. децембра 638. године[14]. На овом сабору су такође донете нове одлуке о личној и имовинској сигурности краља и краљеве породице као и краљевих поданика. Томпсон наводи да оволика брига за краљеву сигурност указује на постојање више побуна које су избиле током Хинтилине владавине[13].

Хинтила је такође донео закон по ком сви будући краљеви морају да положе заклетву да ће прогонити све непријатеље хришћанске вере, а нарочито Јевреје[13][14].

Након Хинтилине смрти 639. године, на престо је дошао његов син, Тулга, кога је стари краљ још за живота прогласио својим наследником[14]. Ово је било очигледно кршење 75. канона Четвртог сабора којим је установљена изборна монархија. Хинтила се надао да ће велики број анатема и других одлука на Саборима у корист сигурности краља сачувати Тулгу од збацивања, међутим, Хиндасвинт се није дао заплашити. Хиндасвитнова побуна, која се на крају завршила успехом, била је само једна у низу (почев од Свинтиле, чија је побуна такође имала успеха) побуна које су потресале визиготску државу средином 7. века. Јудилина побуна, иако на крају угушена, имала је довољно успеха и довољно дуго је трајала да би он могао да стигне да кује новац. Две, три побуне које су избиле у току Хинтилине владавине биле су довољно велике да би због њих краљ сазвао опште саборе. Све ове побуне су имале једну заједничку црту, која их је битно разликовала од побуна из претходног века, које су у принципу имале за циљ успостављање мањих државних јединица независних од Толеда: све побуне 7. века су ишле директно против самог краља и нису имале намеру да деле земљу на мање независне краљевине, него да замене краља на власти другим по сопственом избору, што указује на чињеницу да је визиготска држава у 7. веку била прихваћена као једна целина, то јест, да је национално уједињење за које се Леовигилд борио, коначно било успостављено[13].

Период мира и јачања монархије

Хиндасвинт. Кодекс Албелденсе
Хиндасвинт. Кодекс Албелденсе

Хиндасвинт је био племић од 79 година који је априла 642. године устао против Тулге и збацио га с престола, да би га затим на силу заредио како би га спречио да поново претендује на престо3. Затим се прогласио краљем без подршке клера, у Пампалиси (или Памплијеги, близу Бургоса).

Кад је ступио на власт, Хиндасвинт је прво наредио да се погубе сви они који су у прошлости ковали завере против круне. Друге је пак протерао, а њихова имања, жене и децу предао у руке њихових непријатеља[16]. Према Фредегару, погубио је 200 припадника високог готског племства или примата (лат. primates) и око 500 припадника нижег готског племства (лат. mediocres)[15][16]. Изгледа да су бискупи били ипак сагласни са овим Хиндасвинтовим потезом, с обзиром да су на Седмом општем сабору у Толеду 646. године обавезали све будуће краљеве да освете насилну смрт својих претходника, а сам краљ је 643. објавио закон против завере и издаје који је предвиђао сурове казне за побуњенике и заверенике, стављајући посебан акценат на недаће које су проузроковали тзв. émigrés (profugi), то јест они који су помоћ за збацивање краља тражили у иностранству[16]. Како је тај закон врло брзо постао средство за уклањање ривала у међусобним територијалним сукобима, Хиндасвинт је 644. објавио нови закон по коме је лажно сведочење изједначио са издајом и одредио му смртну казну. Након објављивања овог закона, број оптужби за издају се преполовио[17].

Хиндасвинт је такође започео амбициозну темељну ревизију Леовигилдовог законика (лат. Liber Iudiciorum) коју је на крају завршио његов син, Рекесвинт, укључивши чак 99 Хиндасвинтових нових закона, као и других Леовигилдових који су претрпели Хиндасвинтову ревизију.[16].

Сурова Хиндасвинтова политика је ипак донела мир и просперитет визиготској држави. Корупција је сведена на минимум, није више било устанака против краља, проглашени су нови закони и изједначено је станoвништво пред законом. Хиндасвинт није посветио велику пажњу прогонима Јевреја, али је зато немилосрдно прогонио вештичарење и врачање. Зауздао је вечито бунтовно племство, заштитио права сиромашних у судским процесима, а нарочиту пажњу је посветио условима жибота робова[16][17]. Оцене Хиндасвнтове личности у делима свештених лица Хиндасвинтових савременика говоре довољно да није био омиљен ни међу клером ни међу племством. Евгеније, бискуп из Толеда, окарактерисао га је као пријатеља неваљалстава, одговорног за злочине, безбожника, неморалног, одвратног и злог, који не даје ништа добро, и вреднује само зло[16].

Хиндасвинт је 649. године уз благослов великог дела цркве и племства, прогласио свог сина Рекесвинта својим наследником, отворено кршећи 75. канон Четвртог општег сабора у Толеду о изборној монархији. Рекесвинт је од тог момента преузео бригу о војним питањима, а оцу је оставио да води рачуна о политичким питањима. Пред крај живота Хиндасвинт је покушао да се помири с Црквом, те ју је обдарио земљама и богатствима, а такође се бавио и милосрдним делима. Умро је 30. септембра 653. године[17].

Након Хиндасвинтове смрти, власт у визиготској држави је преузео његов син, Рекесвинт, чему су се успротивили неки племићи. Устанак је избио у Септиманији, у провинцији Нарбоненсис, под вођством племића Фроје и за кратко време устаници су опустошили многа села, запалили многе цркве, побили много људи и стигли чак до Цезаре Августе. Рекесвинт је, схвативши озбиљност ситуације, кренуо лично да угуши устанак. У року од неколико дана, стигао је до Цезаре Августе, потукао до ногу побуњенике и заробио и погубио Фроју. Међутим, иако је заробио велики број устаника, није желео да их казни јер је схватио да му више иде у прилог да их помилује, те је сазвао Осми општи сабор у Толеду 653. године на ком је тражио да га ослободе краљевске заклетве против издајника који је институционализовао Хиндасвинт. Жеља му није била услишена. Највише што је био постигао је укидање смртне казне и казне сакаћењем, док су се остали делови закона морали и даље примењивати. С друге стране, обновљена је оштра антијеврејска политика, а закони против хришћана који би се преобратили у јудаизам постали су много строжи[16][17].

С правне стране, Рекесвинт је завршио законик који је започео његов отац, чиме су нестали сви претходни законици који су се примењивали посебно на готско и посебно на хиспанороманско становништво. Хиспаноримљанима је сада био онемогућен приступ високим државничким положајима, међутим, с друге стране, масовно су попуњавали црквене редове.

За време Рекесвинтове владавине, сазвана су још два општа сабора у Толеду, Девети 655. године и Десети 656, као и један провинцијски у Мериди 666. године. У својих 23 године владавине, Рекесвинт је наставио политику свог оца у очувању реда и мира на целој територији краљевине што је омогућило известан просперитет визиготске државе.

Грађански рат

Детаљније у Вамба:Грађански рат

Године 672. Рекесвинт се тешко разболео и умро у селу Хертикос (које је касније добило име по следећем краљу, Вамби)[16][17]. Племићи су одмах прогласили Вамбу новим краљем, међутим, Вамба је због својих поодмаклих година прво одбио понуђен му положај, али је на крају прихватио јер му је, према наводима св. Јулијана из Толеда, један од племића ставио мач под грло и рекао да се неће померити одавде док те не будемо видели као краља или мртвог[18][16][17].

Вамба је 19. новембра био помазан и проглашен за краља у Толеду. Иако се зна да су и други краљеви били помазани при проглашењу, Вамбино је било прво које је било детаљно описано у Историји о краљу Вамби (лат. Historia Wambae regis) Јулијана из Толеда.

Убрзо су Баски опет сишли са својих планина и почели да харају долину Ебра и Кантабрију, те je Вамба 673. године кренуо да одбрани нападнуте провинције. Међутим, и исто време избио је устанак племића у Септиманији у граду Ниму потпомогнутих црквеним локалним властима као и групом Јевреја који су били угрожени антисемитском политиком Вамбиних претходника, визиготских владара. Устанак се проширио на провинције Тараконенсис и Нарбоненсис, међутим, Вамба је ипак одлучио да остане у Кантабрији, а у побуњене крајеве је послао свог војсковођу, војводу Паула. Међутим, кад је стигао у Тараконенсис, Паул се такође побунио против Вамбе и прогласио се краљем истока, то јест, источног дела визиготске државе, а побуњеници из Нима су му се придружили. Грађански рат је био неминован, јер је овако краљевство било подељено на два дела.

Вамба је свом силином напао Баске како би што пре могао да крене на Паула. Након брзо извојеване победе, Вамба је сакупио неких 70.000 људи који су кренули против устаника. Војска је свом силином упала у Тараконенсис палећи и убијајући све пред собом, тако да су градови као Барсино (данас Барселона) и Герунда (данас Ђирона или Херона) морали врло брзо да капитулирају, а устанак се свео на неколико језгара у провинцији Нарбоненсис који су се такође врло брзо предали без борбе. Паул је био заробљен и исмејан пред својим људима[19]. Вамбина победа је била убедљива, а његов тријумфални улазак у Толедо подсећао је, према речима Јулијана из Толеда, на тријумфалне уласке победника у Рим[19].

Овај устанак је само доказао слабост круне у односу на клер и племство, те је Вамба 673. године, у циљу учвршћења краљевог ауторитета, промовисао закон о војној обавези племства и клера да пруже војну и економску помоћ краљу када се укаже потреба.

Опадање визиготске државе

Скулптура краља Вамбе на тргу Оријенте у Мадриду
Скулптура краља Вамбе на тргу Оријенте у Мадриду

Вамба је за време своје владавине реновирао инфраструктуру краљевства, поправио путеве и аквадукте из римског периода, као и неке зграде, а такође је подигао нове у центру Толеда. Такође је организовао Једанаести општи сабор у Толеду. Током његове владавине забележени су и први покушаји муслиманске инвазије на Иберијско полуострво, а извори такође помињу (иако не баш најјасније) велику поморску битку где су Арапи изгубили 270 бродова.

Крај Вамбине владавине је прилично нејасан. Акта Дванаестог општег сабора у Толеду говоре како се краљ 14. октобра 680. године смртно разболео и узео последњу причест, што је у оно доба било сасвим нормално да се ради пред смрт[19]. На себи је имао монашку одећу и постригао се. Међутим, краљ је преживео, али, пошто је узео последњу причест и заредио се, према визиготским законима није више могао да буде краљ. Такође, постојао је документ који је он лично потписао и којим проглашава за свог наследника Ервига, једног племића од поверења. Друго писмо је било упућено Јулијану Толедском у коме му наређује да што пре миропомаже Ервига за краља. Вамба се касније успротивио свом уклањању с престола, али без успеха. Крајем 9. века, почела је да кружи прича како је Ервиг лично ту умешао прсте и дао Вамби напитак од ког је овај пао у дубок сан, што је Ервиг искористио да би га постригао и обукао му монашке хаљине[19]. Томпсон закључује да је ова прича највероватније била истинита, јер чим је Дванаести сабор посветио толико пажње оправдању начина на који је Ервиг стигао на престо, значи да је ипак постојало нешто што је морало да се оправда[19].

За време владавине Ервига криза у визиготској држави је постала све јача и видљивија и још више је била продубљена многобројним уступцима које је краљ учинио цркви и племству, као и великом епидемијом глади насталом након веома лоше жетве[20]. Након крунисања, Ервиг је одмах сазвао Дванаести сабор у Толеду (681) на коме је пре свега желео да учврсти свој положај и положај своје породице на престолу. Дванаести сабор је такође имао за задатак да расветли околности под којима је Ервиг дошао на престо. Народ је ослобођен од заклетве на верност Вамби и Ервиг је проглашен законитим владарем визиготске државе[19].

Што се тиче политике према Јеврејима, Ервиг је свој фанатични антисемитизам преточио у 28 антијеврејских закона које су бискупи потврдили 9. каноном Дванаестог сабора у Толеду[19]. Потврдио је све Рекесвинтове антисемитске законе, осим осуде на смрт каменовањем или спаљивањем на ломачи за оне који прекрше било који од ових закона. Та казна, која се примењивала како за мале тако и за велике преступе, била је превише сурова, те је стога укинута[19].

Године 683. сазван је Тринаести сабор у Толеду на коме се утврдила неповредивост породичног наследства које би визиготски краљеви оставили након смрти[19]. Едиктом из 683. године Ервиг је опростио све порезе на робове који нису до тада били плаћени. На истом том Тринаестом сабору у Толеду Ервиг је захтевао од бискупа да изврше ревизију казни оних који су се окренули против своје земље. Бискупи су донели одлуку да се рехабилитују сви они који су пали у краљеву немилост још од времена Хинтиле, те су самим тим и Паул и сви они који су учествовали у том устанку били ослобођени, а имања им враћена. Црквени оци су такође додали једно битно ограничење ове милости: закон се односио само на племиће, али не и на обичан народ[19]. Новембра 684. године сазван је Четрнаести сабор у Толеду на коме је прочитано писмо папе Леона II у коме је папа обавештавао о одлукама Трећег цариградског сабора.

Најзначајнији Ервигов допринос је ревизија Рекесвинтовог законика. Тражио је од бискупа да изврше ревизију закона, уклоне контрадикторности и уклоне све што је у супротности са правдом. Нови законик је објављен 21. октобра 681. До данас је очуван само један примерак оригиналног рукописа[19].

Ергвиг је такође удао своју кћерку Сикслону за Егику, Вамбиног рођака, како би својој владавини дао легитимитет. На самрти, 687. године, прогласио је Егику својим наследником. Том приликом, натерао је свог зета да му положи две заклетве: да ће увек штитити интересе породице старог краља и да ће увек делити правду у народу[19].

Када је Егика ступио на престо, схватио је да је немогуће испунити једну од те две заклетве а не прекршити другу, те је зато сазвао Петнаести сабор у Толеду (688) и тражио да га бискупи разреше једне од те две заклетве. Бискупи су одлучили да је општи интерес важнији од интереса једне породице, те су Егику ослободили заклетве о заштити Ервигове породице[19].

Егика је затим сазвао сабор у Сарагоси провинције Тараконенсис и на том сабору успео да издејствује одлуку којом се Ервиговој удовици, Лијувигото, наређује да се зареди и да остатак свог живота проведе у манастиру. Томпсон тврди да је Егика ово урадио на провинцијском сабору јер је сматрао да на општем никад не би успео због противљења надбискупа Толеда, Јулијана. Јулијан је умро 690. године и Егика је могао да настави да делује против Ервигове породице и Ервигових одлука, што се многима није свидело, те је 693. године скована завера против њега у којој је учествовао и сам нови бискуп Толеда, Сисиберт. План завереника је био убиство Егике и неких чланова његове породице. Нађен је један новчић из тог периода са ликом и именом извесног Сунифреда, што говори да су заверенци највероватније планирали да ову особу поставе на престо након уклањања Егике[19].

Завера није успела јер је краљ успео да побегне, сакупи војску и да се врати у кратком року и угуши устанак. Егика је потом сазвао Шеснаести сабор у Толеду на ком се судило завереницима — Сунифред је ослепљен, а Сисиберту су одузети сви положаји и секуларизован је, а обојици је одузета сва имовина.

За време Егикине владавине, дошло је до велике епидемије куге која је, према Мозарапској хроници, немилосрдно харала Хиспанијом. Галија Нарбоненсис је била провинција која је највише била погођена. На Шеснаестом сабору у Толеду одржаном 693. године, из те провинције дошао је само један бискуп, док је на Седамнаестом сабору 694. године донета одлука да се на Јевреје из те провинције не примењују строги антисемитски закони због страховитог пада броја становништва[21].

Егика је на Петнаестом сабору тражио од бискупа да направе ревизију свих закона осим оних који су донети за време владавине Хиндасвита, Рекесвинта и Вамбе. На тај начин је укинуо или променио доста закона које је донео Ервиг. Није извршио детаљну ревизију нити издао нову књигу закона као што је то урадио Ервиг, али је додао неких дванаестак закона Ервиговом кодексу, који су се углавном односили на широки дијапазон тема, у неким случајима врло благонаклоне, као рестаурација Хиндасвинтовог закона о забрани мутилације робова који је Ервиг укинуо, а у другим случајима веома оштре, као што је био закон у вези са одбеглим робовима[19].

Што се тиче Јевреја, Егика је такође наставио антисемитску политику, међутим на другачији начин — донео је низ закона којима би им онемогућио зарађивање за живот — сваки Јеврејин који би се искрено покрстио и примио хришћанство био би ослобођен пореза који је до тада плаћао, а та количина новца би се прерасподелила на друге Јевреје. Јевреји су могли да тргују само између себе — није им било дозвољено да тргују са хришћанима. Сва имовина коју су поседовали Јевреји, а која је била купљена или стечена од хришћана, била је конфискована и постајала би власништво државе, која је, додуше, платила сву одузету имовину[19].

Међутим, на Седамнаестом сабору у Толеду одржаном 694. године, Егика је на основу одређених гласина да су Јевреји у визиготској држави у дослуху са Јеврејима из иностранства и да спремају велику заверу против свих хришћанских краљевстава, донео до тада најсуровије антисемитске законе: сви Јевреји у визиготском краљевству биће лишени свих својих добара, и да ће сви они, заједно са својим породицама бити продати у робље у свим провинцијама краљевства. Никад неће бити ослобођени, а биће им апсолутно забрањено да практикују своју веру. Имовина Јевреја била би додељена хришћанским робовима који би наставили да плаћају порез који су до тада плаћали Јевреји, а власници Јевреја робова би морали да потпишу обећање да им никад неће дозволити да практикују своје обреде. И на крају, свако јеврејско дете би са навршених седам година било одузето родитељима и предато хришћанској породици у којој би било васпитано у духу хришћанства, и кад за то дође време, предати у брак са хришћанином[19].

Куга која је избила у Константинопољу 698. године раширила се ка западу, прешла Медитеран и стигла на Иберијско полуострво 701. Егика и његов син Витица су морали да напусте Толедо због епидемије, а неки историчари мисле да је можда баш тај период био када је Егика послао Витицу у Туј у Галецији да влада Свевима, догађај који је Алфонсо III забележио у својим хроникама, а који су касније научници често одбацивали као лажни податак[22].

Егика је умро природном смрћу 702. године. Наследио га је његов син, Витица, гроф провинције Галеције.

Крај визиготског краљевства

Насловна страна издања из 1549. године из Толеда Хронике о краљу Родригу (шп. //La crónica del rey Rodrigo//), коју је написао Педро дел Корал 1443.
Насловна страна издања из 1549. године из Толеда Хронике о краљу Родригу (шп. La crónica del rey Rodrigo), коју је написао Педро дел Корал 1443.

Витица је испрва владао заједно са својим оцем почев од 700. године. Те године се Егика тешко разболео и по његовој жељи, Витица је био миропомазан за краља. Заједно су владали две године, до Егикине смрти. О владавини последњих визиготских краљева се мало зна, с обзиром да се нису сачувала акта Осамнаестог сабора у Толеду која би могла да нам пруже вредне информације о том периоду. Све што се данас зна о последњим данима визиготске краљевине потиче из Хронике из 754. године коју је написао непознати мозарапски хроничар 754. године.

Неко време у току заједничке владавине Егике и Витице, византијска флота је пљачкала јужне обале Иберијског полуострва међутим, визиготски гроф Теудимер их је одбио. Тачан датум овог догађаја је непознат: може бити да се десио као део Леонтијевих похода у помоћ Картагини 697. године[19]. Хроничар из 754. године назива Витицу милосрдним, мада ипак критикује начин на који је дошао на престо.

Прво што је Витица урадио кад је дошао на власт, било је помиловање неколицине племића које је његов отац протерао. Вратио им је сву конфисковану имовину и робове, као и положаје на двору. Такође је наредио да се сви списи против њих јавно спале[23]. Ти списи су садржали жалбе, указе и признања које су изгнаници били присиљени да потпишу[19]. Хроничар из 754. године такође бележи да је Витица подстицао надбискупа Толеда, Синдреда да изврши притисак на свештенство. Шта је конкретно то значило, остаје тајна. Међу стручњацима влада мишљење да је тиме Витица покушао да реформира корумпирану визиготску цркву[23].

Према Хроници из 754, престо је након Витицине смрти 710. узурпирао Родерих, који је био вероватно локални племић4. Подржао га је, према речима хроничара из 754, сенат, што вероватно значи да је имао подршку дворских службеника[19]. С друге стране, није имао и подршку свештенства.

Године 711. Тарик ибн Зијад, берберски вођа, прешао је Гибралтар по налогу Мусе ибн Нусаира, валије Тингитанске Мавретаније, и почео да пљачка градове. Родерих, који се у том моменту налазио на северу борећи се против Баска, похитао је у сусрет страном нападачу. До одлучујућег окршаја дошло је 19. јула 711. године код Гвадалете. Битка је трајала седам дана, све до 26. јула. Родерих је у овој бици највероватније погинуо, јер на бојном пољу његово тело није нађено[19]. Ускоро је и сам Муса прешао Гибралтар и придружио се Тарику у освајању. Хроника из 754. године наводи да је, кад је ушао у Толедо, погубио многе визиготске племиће међу којима се налазио и Опа, Витицин брат и Егикин син[19]. Међутим, има историчара који тврде де је Опа ипак успео да побегне из Толеда и да избегне смрт[27].

Према Томпсону, Родериха је наследио Агила II који је владао три године[19], негде до 713. или 714. Неки сматрају да је Агила у ствари био Витицин син[24] који је владао три године почев од Витицине смрти[25], међутим, то је тешко вероватно јер би било који Витицин син 711. године био дете[26]. Било како било и упркос томе што га Хроника из 754. не помиње, Агилино постојање и владавину потврђују његови новчићи који су били исковани у ковницама у Нарбону, Тарагони и Ђирони. Не зна се како се завршила његова владавина[19].

Пропаст визиготског краљевства у легенди

Након извесног времена, почеле су да се формирају многе легенде у вези с пропашћу визиготског краљевства које су убрзо постале део народне књижевности шпанског средњег века5. Најпознатија је она у којој се приповеда узрок пропасти визиготског краљевства. Према легенди, дон Родриго6 је био опседнут лепотом кћерке сеутског грофа Јулијана, Флоринде, коју је на крају силовао, те је Јулијан из освете позвао муслиманске освајаче и омогућио им прелазак Гибралтара. О Јулијану Хроника из 754. ништа не говори, али ипак помиње извесног дон Урбана, афричког хришћанина и саветника муслиманских освајача.

Погледајте и…

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

  1. Самарџић, Н. Историја Шпаније. Визиготска Хиспанија. Плато, Београд, 2005. стр.36-77
  2. Биографија и дело Исидора Севиљског (извор)
  3. E. A. Thompson. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
  4. Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997. ISBN-0-520-08511-6
  5. Juan Antonio Cebrián. La aventura de los godos. La esfera de los libros, Madrid, 2006 (ISBN: 84-9734-559-2)
  6. Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977
  7. Bernard S. Bacharach. A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973)
  8. Dictionary of Christian Biography and Literature to the end of the VI century. Reccared (извор)
  9. José Orlandis. La vida en España en tiempo de los visigodos. Rialp, Madrid, 2006 (ISBN: 84-321-3601-8)
  10. Collins, Roger. Visigothic Spain, 409–711. Blackwell Publishing, 2004.
  11. Bradley, Henry. The Goths: from the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain, chapter 34. Second edition, New York: G.P. Putnam's Sons, 1883. pp 355–357. ISBN 1417970847 (Kessinger Publishing reprint).
  12. Collins, Roger. The Arab Conquest of Spain, 710–797. Oxford, 1989, Oxford University Press. (ISBN 0-631-15923-1)
  13. Crónica Sarracina o del Rey Don Rodrigo con la destrucción de España (извор)

Референце

1. Самарџић, Н. Историја Шпаније. стр. 77
2. Биографија и дело Исидора Севиљског (извор)
3. Los godos en España. De Gesaleico a Liuva. str. 19-39
4. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. стр. 260-265
5. La aventura de los godos. Teudis, Teudisel и Águila I, стр. 89-99
6. Los godos en España. Leovigildo. str. 75-112
7. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. стр. 265-272
8. Los godos en España. Recaredo. str. 113-135
9. Early Medieval Jewish Policy in Western Europe
10. A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, стр. 11-34
11. Dictionary of Christian Biography and Literature Reccared (извор)
12. Los godos en España. La unificación de España. str. 185-201
13. Los godos en España. Una década de rebelión. str. 202-225
14. La aventura de los godos. Chintila, стр. 155-157
15. La vida en España en tiempo de los visigodos. стр. 33
16. Los godos en España. Rebelión y reforma. str. 226-257
17. La aventura de los godos. Chindasvinto, Recesvinto. стр. 163-175
18. La vida en España en tiempo de los visigodos. стр. 87
19. Los godos en España. Los últimos reyes. 258-296
20. La vida en España en tiempo de los visigodos. стр. 161
21. La vida en España en tiempo de los visigodos. стр. 164
22. Visigothic Spain, стр. 110
23. The Goths: from the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain, стр. 356
24. A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, стр. 32
25. Visigothic Spain, стр. 113
26. Visigothic Spain, стр. 137
27. The Arab Conquest of Spain, 710–797, 29-30
28. Crónica Sarracina o del Rey Don Rodrigo con la destrucción de España (извор)
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported