| Чланови Историјске библиотеке Вам препоручују овај чланак као занимљиво и поучно штиво. Остале препоручене чланке можете видети ОВДЕ. |
| Сеоба Визигота |
Визиготи су били једна од две главне гране источногерманског народа, Гота, пореклом из Скандинавије. У 4. веку постали су савезници Римског царства и обавезали се да ће бранити границе царства на Дунаву. Тада су примили и аријанско хришћанство. Године 375. најезда Хуна их је натерала да траже уточиште код цара Валенса који им је допустио да се населе у Тракији. Међутим, лоше поступање царских намесника довело је више пута до сукоба између Визигота и римске војске. Године 378. у бици код Хадријанопоља Визиготи су однели убедљиву победу а погинуо је и сам цар Валенс. Године 410. године Визиготи су под вођством Алариха I напали и сам Рим и опљачкали га. Под Атаулфом су стигли до Аквитаније. Пошто су Алани, Свеви и Вандали харали по римској провинцији Хиспанији, Визиготи су склопили споразум са Римљанима и у замену за земљу и храну, организовали низ похода против ових варварских племена. Заузврат им је 419. године дозвољено да се населе у Галији — Аквитанији и делу Нарбонске Галије, где су основали прву визиготску државу са седиштем у Тулузу. Као вазали Римског царства учествовали су 451. године у бици на Каталаунским пољима под командом последњег великог римског војсковође, Аеција, у којој су Хуни под вођством Атиле били поражени. Након смрти Аеција, римска власт је била само привидна. Визиготски краљеви су надгледали читав западни део Царства, сами су бирали цареве у подручјима под својим надзором, а своје услуге Риму су наплаћивали у територијама. Након пада последњег западноримског цара, Ромула Августула, 476. године, распао се визиготско-римски савез и Визиготи су под Еурихом основали независно Визиготско краљевство у Аквитанији. Међутим, 507. године, франачки краљ, Хлодовех I, победио је Визиготе у бици код Вујеа, што је довело до распада тулуског визиготског краљевства. Франке је зауставио тек краљ недавно успостављеног остроготског краљевства у Италији, Теодорих Велики, који је затим до своје смрти, 526. године, владао визиготским краљевством у име свог унука, Амалариха. Не зна се тачно када је престоница премештена у Толедо, али је сигурно да је Толедо био главни град хиспанског Визиготског краљевства већ 546. године, када је Теудис потписао закон о судским трошковима[1]. Под Леовигилдом започиње период успона Визиготског краљевства на територији Иберијског полуострва (данашња Шпанија и Португал) са престоницом у Толеду. Године 587. краљ Рекаред је одбацио аријанство и примио никејско хришћанство. Сви визиготски краљеви су безуспешно покушавали да успоставе наследну монархију. Ти покушаји су изазвали низ крвавих сукоба и обрачуна који су на крају почетком 8. века значајно олакшали муслиманску инвазију из Африке и довели до краја Визиготског краљевства на Иберијском полуострву[2].
Садржај
|
Table of Contents
|
Извори
Поузданих извора о политичкој историји Гота има веома мало. Визиготски законици углавном говоре о периодима Визиготског краљевства у Галији и касније, у Хиспанији. Захваљујући археологији, можемо пратити историју Гота од прва два века н. е., када су се населили на територији данашње Пољске, па све до времена кад су ступили на тле Римског царства. Што се писаних извора тиче, низ античких историчара говори о деловима историје Гота између 4. и 6 века, те захваљујући њима, с једне стране, имамо податке о том делу готске историје. Објективност ових писаца често је проблематична. Такође постоји много делова готске историје о којима нема никаквих писаних трагова, а многи извори су сачувани само у фрагментима.
Један од ретких извора који покривају скоро целу историју не само Визигота него Гота уопште је Јорданесова Гетика коју је Јорданес написао 550. године у Цариграду на основу изгубљених Аблабијевих и Касиодорових историја Гота. Такође су веома важни и Историја Гота, Вандала и Свева (лат. Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Suevorum) Исидора Севиљског[3], дела свештеника Јована из Биклара, Историји Франака (лат. Historia Francorum) Гргура Турског, Хроници из 754 године непознатог аутора, франачког хроничара Фредегара, као и акта сабора у Толеду. Детаљан живот и владавина краља Вамбе описани су у Историји о краљу Вамби (лат. Historia Wambae regis), свештеника и надбискупа, Јулијана из Толеда.
Долазак Гота на Балкан и подела
Према Амијану Марцелину, још у 4. веку постојале су две готске групе које су се звале Тервинзи и Грејтунзи[4]. Многи историчари, укључујући и Јорданеса, тврде да је једноставно дошло до промене имена тих група, те су Тервинзи постали Визиготи, а Грејтунзи Остроготи. Међутим, неки историчари указују на извесне разлике између два готска народа из 4. века и Визигота и Острогота који су основали прве готске државе на тлу Римског царства. Ове две групе биле су прилично поремећене најездом Хуна, тако да су многи Тервинзи постали Остроготи, а многи Грејтунзи су се прикључили визиготској групи. Такође треба узети у обзир и многе неготске народе које су Готи асимиловали на свом путу (нарочито Визиготи, који су били ратнички народ стално у покрету и који су примали у своје редове свакога ко је хтео да се прикључи).[4]. Међутим, и поред свега овога, модерна историографија генерално сматра да су Готи били стално подељени на две групе почев од краја 3. века — немачки историчар Волфрам тврди да је до поделе на Визиготе и Остроготе дошло негде око 290. и 291. године[5].
Први упади у Римско царство
Готи су прве упаде у Римско царство извршили 238. године[5]. Скоро више од десет година су харали Балканом и Малом Азијом. Године 250. кренули су на Дакију, Мезију и Тракију. Пљачка је била једини мотив њихових напада, јер нису показивали намеру да се населе на овим територијама. Готски гусари су 257. године први пут напали југозападну обалу Црног мора, а 268. године отпочела је прва велика варварска инвазија на Римско царство. Након почетних успеха, годину дана касније 269. године Клаудије II Готски их је потукао у бици код Ниша (лат. Naissus), а његов наследник, Аурелијан, 271. је прешао Дунав и нанео серију тешких пораза Готима на сопственој територији[6]. Готи су били приморани да се повуку преко Дунава — једна група Гота (Визиготи) се населила у Дакији коју је Аурелијан напустио још 271.[6], а друга група Гота (Остроготи) се сместила дуж Црног мора.
Године 332. обе групе су склопиле споразум са Константином I и постале су римски федерати[5] (лат. foederati) — у замену за помоћ, обавезали су се да ће бранити границе царства на Дунаву и давати одређени број људи у редове римске војске[2]. Први додири са Римским царством су веома утицали на њих — многи су одбацили своје култове и прихватили аријанство — облик хришћанства који је први проповедао грчки теолог Арије. Године 341. Улфила, готски свештеник, постао је епископ и посветио се превођењу Библије са грчког на готски језик. Како Готи нису имали писмо, Улфила је комбинацијом грчког алфабета, латинских слова и руна створио готско писмо.
Између 367. и 369. године, источноримски цар Валенс водио је рат против Гота који су подржали Прокопија, противцара. Прешао је Дунав и напао Готе на њиховој територији, у Бесарабији, Молдавији и Румунији. У септембру 369. године овај сукоб је окончан и склопљен је споразум између Валенса и вође Готског савеза, Атанариха. Преговори су се водили на сред Дунава у чамцима. Овај споразум је заменио споразум из 332. године склопљен са Константином I. Валенс је ограничио слободну трговину Гота са дунавским провинцијама и обуставио исплату федерата. Готи су предали све таоце, а Атанарих је могаo слободно на својој територији да прогони хришћане, које је видео као домаће про-римски оријентисане непријатеље[7].
Прелазак Дунава 376. године
Око 370. године Атанарих је добио ривала — Фритигерна[8]. Према Сократу Схоластику и Созомену, Фритигерн и Атанарих су се борили око превласти над вођством Визигота. Атанарих је у том сукобу побеђивао, те је Фритигерн био приморан да потражи помоћ од Римљана. Римски цар Валенс се одазвао на позив и послао Фритигерну легије из Тракије које су му помогле да порази Атанариха. Фритигерн и његови Готи су из знака захвалности онда прихватили аријанство, веру коју је исповедао и сам цар Валенс[9][10]. С друге стране, Амијан Марцелин не помиње никакав сукоб између двојице готских вођа.
Године 375. појавила се нова опасност — Хуни су прешли Дон и напали Остроготе. Атанарих је у више наврата покушао да им се одупре, али без успеха. Глад је завладала међу Визиготима којима је било јасно да Атанарих није способан да их одбрани од Хуна. То је искористио Фритигерн, који је био у добрим односима са Римским царством и царем Валенсом. Године 376. захваљујући дозволи цара Валенса, Фритигерн је повео преко Дунава велику групу Визигота (око 60.000 људи од којих је 10.000 било војно способних[11]) у Мезију, док је Атанарих остао с друге стране Дунава са групом од 3.000 до 5.000 људи. Покушао је да их следи, међутим, као и сви други нехришћани, наишао је на непремостиве тешкоће.
Визиготи су стигли у великом броју, а римски магистрати и римска војска стационирана у Тракији показали су се неспособнима да их разоружају пре преласка Дунава. Римски службеници нису умели да администрирају храну, те је убрзо настала велика глад међу Визиготима. Осим тога, службеници су се користили незавидним положајем Гота те су их на сваком кораку искоришћавали и злоупотребљавали своје положаје. Валенс је био у Малој Азији где се борио са Персијанцима, тако да је и његово одсуство утицало на стварање општег хаоса који се завршио побуном Гота ситих малтретирања и понижења. Римски и варварски робови су се придружили Фритигерну који је са својим људима пустошио Тракију. Придружили су му се троплеменски коњаници Алатеја и Сарфакса — група на коњима које су сачињавали Остроготи, Хуни и Алани. Валенс и Грацијан (који је наследио свог оца 375. године на престолу западног дела Римског царства), схватили су да Готе треба победити на бојном пољу[12].
Битка код Хадријанопоља
Валенс је повео сву своју војску из Мале Азије у Тракију. Имао је под командом између 30.000 и 40.000 елитних војника. Истовремено је затражио помоћ од свог нећака, Грацијана, који се одазвао позиву и кренуо ка Тракији у зиму 377/378. међутим, изненадни упад Аламана га је натерао да скрене с пута. Победио је Аламане и наставио пут, али Валенс није могао да чека те је одлучио да ипак нападне Готе без Грацијанове помоћи. Дана 5. августа 378. године стигао је Грацијанов гласник са поруком да Валенс ипак сачека долазак западноримских снага како би заједно извршили напад, међутим, Валенс помало љубоморан и на Грацијанову победу над Аламанима, оглушио се о Грацијанову поруку. С друге стране, Фритигерн је такође покушао да успостави преговоре са "својим царем", али без успеха[13].
До оружаног сукоба је дошло 9. августа 378. године. Визиготи су, захваљујући својој тактици муњевитих напада однели убедљиву победу над источноримском војском, а цар Валенс је у овој бици изгубио живот. Пошто његово тело никад није нађено, постоје претпоставке да су га, тешко рањеног, однели у дрвену колибу која је запаљена заједно с њим и његовим саборцима[13].
Споразум са Теодосијем I
Валенса је на престолу источног дела Римског царства наследио Теодосије I. Први задатак је био да обнови тотално уништену источноримску војску. Међутим, задатак није био лак, јер Фритигернови Готи са својим савезницима, коњаницима Алатеја и Сарфакса, били су непобедиви и није било могуће укротити их ни покорити. Међутим, 380. године, Алатеј и Сарфакс су напустили Фритигерна и упали у Панонију — територију западноримског цара Грацијана који је одмах предузео дипломатске кораке и склопио споразум са троплеменским коњаницима и од њих начинио федерате Римског царства. Две године касније, 3. октобра 382. године, Теодосије је такође потписао сличан уговор са Фритигерном. Услови овог федератског уговора су били следећи[14]:
- Готи су постајали поданици Царства, али је њихов статус и даље био статус странца, тако да нису имали право на брак са римским грађанима (лат. connubium)
- Готима је било дозвољено да се населе без плаћања пореза у северном делу Дакије и Тракије, то јест између Дунава и Балканских планина. Ова територија, међутим, није била њихово приватно власништво (лат. dominium), дефинисано римским законом.
- Територија коју насељавају Готи била у власништву Римског царства, али Готи имају аутономију и живе према сопственим племенским законима.
- Готи су били у обавези да служе у римској војсци, али њиховим вођама могу да се доделе само нижи чинови у оквиру римске војске.
- Готи су морали да обрађују сами своју земљу и да на тај начин обезбеђују живешне намирнице.
- Готи су такође имали право на годишње плате неодређене висине.
Аларих I
| Аларихов печат са латинским натписоm: Alaricus Rex Gothorum |
Фритигерна је након његове смрти наследио Аларих. Аларих се први пут помиње 391. године када је основао прво Визиготско краљевство на римском тлу које се базирало на полиетничком саставу различитих варварских група. Године 392. западноримски цар Валентинијан II, Грацијанов полубрат, умро је под мистериозним околностима, а франачки војсковођа Арбогаст је након безуспешних покушаја да добије Теодосијев благослов као прави владар Запада, поставио на место цара Флавија Еугенија, бившег учитеља реторике и паганина. Теодосије је декретом од 8. новембра 392. године прогласио незаконитима било који облик паганства у целом Царству, а средином 394. године је завршио припреме и кренуо у поход на Западно римско царство. Међу својим редовима имао је и око 20.000 готских федерата са Аларихом на челу[15]. Након битке од 5. септембра 394. године, Аларих је добио титулу комеса (лат. comes). Међутим, велики губици међу Визиготима и упорно одбијање Римљана да Аларику доделе виши чин били су узроци све веће тензије међу федератима. Готи су остали у редовима римске војске до 17. јануара 395. када је Теодосије Велики неочекивано умро у Милану. Након тог датума, Готи су сматрали да немају више федератску обавезу према римском цару, те су одмах кренули назад, кућама.
Поход на Грчку
Теодосије I је западни део царства оставио свом млађем сину Хонорију који је још увек био дете и чије је старатељство поверио Стилихону, врховном војном вођи (лат. magister militum), а источни део царства старијем сину Аркадију, који је тада имао 18. година, међутим, Стилихон је и над њим према Теодосијевим жељама, имао старатељство. Аларик и Готи су дигли устанак и кренули на Запад ка Константинопољу. Успут су им се придружили Готи који су остали у Мезији. Сврха ове побуне било је постизање новог уговора о федератском односу под повољнијим условима него што су то били претходни уговори. Након краћих преговора са преторијанским префектом и Аркадијевим саветником, Флавијем Руфином, који није имао много избора с обзиром да је морао хитно да се супротстави новом упаду Хуна, Аларик је добио нови федератски уговор и чин врховног заповедника (лат. magister militum) Илирикума, а Готи су се повукли из Тракије и тиме отклонили непосредну опасност за Константинопољ[16].
Крајем 395. године Руфин је убијен и на његово место је дошао Еутропије. Аларик је изгубио своје намештење у Илирикуму, те су се Визиготи још једном дигли на устанак. Прошли су кроз Термопилски теснац и упали у Беотију. Заобишли су Тебу, али су заузели Пиреј. Атина се спасла плативши Визиготима огроман откуп. Визиготи су онда прешли на Пелопонез и пустошили га скоро годину дана. У лето 397. године Стилихон је стигао на Пелопонез с циљем да укроти Визиготе. Након оружаних сукоба у којима су Визиготи били тешко поражени, Аларик и његови људи су се нашли у безизлазној ситуацији, опкољени у северозападној Олимпији, међутим, након преговора чији садржај није познат, Стилихон се повукао из Илирика. Визиготи су онда прешли Коринтски залив и упали у Епир. Након пљачке и невиђеног харања по Епиру, Константинопољ је склопио нови федератски савез са Визиготима. Визиготи су се населили у срцу Македоније између река Халијакмон и Аксијус, западно од Солуна, а Аларик је по други пут проглашен за магистер милитума[17].
Први поход на Италију
Након тога, између 397. и 401. наступио је период мира између Аларика и Стилихона. Аларик је предузео мере да утврди свој положај у Илирику, а Стилихон је био заузет обезбеђивањем Хоноријевих поседа и учвршћивањем сопственог ауторитета. Међутим, већ 401. године Аларик и Визиготи су напустили Македонију и кренули у Италију, где су стигли 18. новембра исте године. Прешли су реку По и одмах се дали у опседање престонице Западног римског царства, Милана. Стилихон је одмах кренуо из Ретије где је био заузет борбама против Алана и Вандала који су упадали из Паноније, те је Аларик већ почетком 402. године морао да се повуче, међутим, престоница је заувек пресељена у Равену. Аларик, међутим, није се повукао, него је кренуо даље на запад. Дана 6. априла 402. године дошло је до битке код Полентије (данас Пијемонт) у којој је Аларик био побеђен и приморан да се повуче. Међутим, при повлачењу, задржао се код Вероне, изгледа с намером да се ипак на неки начин докопа Галије. Стилихон је кренуо за њим и у јулу или августу одиграла се значајна битка код Вероне у којој је Аларик доживео тежак пораз и претрпео огромне губитке. Био је приморан да се повуче и насели "у варварској земљи између Далмације и Паноније"[18]. Како Визиготи нису имали никакав федератски споразум ни са Равеном ни са Константинопољем, харали су уздуж и попреко источном Илиријом. Најзад, Стилихон је успео да наговори Хонорија да склопи са Визиготима споразум о федератском односу, а Аларик је вероватно 405. по трећи пут постао магистер милитум Илирика, што је било озбиљно кршење суверенитета Источног римског царства, с обзиром да је Илирик потпадао под јурисдикцију Константинопоља.
Други поход на Италију и пљачка Рима 410. године
| Пљачка Рима 410. године. Француска минијатура из 15. века |
Године 407. Хонорије је почео да планира напад на Источно римско царство и у ту сврху се удружио са Аларихом и Визиготима. Међутим, Аркадије је умро 408. године, тако да је инвазија била одложена. Аларих је, међутим, тражио исплату обећане суме новца од 1.814 кг злата[21]1. Хонорије се двоумио, али Стилихон је сматрао овај захтев легитимним, те је издејствовао одобрење Сената за исплату ове суме, међутим, Хонорије је неочекивано ухапсио Стилихона 14. августа да би га већ 22. августа погубио. Волфрам такође наводи да је одмах након Стилихоновог убиства побијено на хиљаде варвара који су живели у Италији. Многи Стилихонови војници нероманског порекла, међу којима и 12.000 Гота које је Стилихон узео од Радагајста, одмах је прешло у Аларикове редове. Према Зосиму, огроман број Визигота је дезертирао из редова римске војске пошто су у Италији били масакрирани чланови њихових породица. Зосим наводи број од 30.000 људи[19], али Хедер сматра то претераним и наводи број од 12.000. Било како било, Аларик је након тога кренуо у одлучујући поход на Рим. Са собом је имао војску од 40.000 људи[19].
У септембру 408. године, Аларих је са својом војском већ био пред вратима Рима. Након преговора са Сенатом, Римљани су му платили откуп те је он подигао опсаду. Откуп се састојао од 2.267 кг злата, 13.607 кг сребра, 1.360 кг бибера и 4.000 комада свиле[21]. Подиавши опсаду Рима, упутио се ка Равени да лично преговара са Хоноријем о додели комада земље између Венецијанског залива и Дунава на којем би се Визиготи могли трајно населити. Међутим, Хонорије никако није пристајао на Аларикове захтеве и превише је одуговлачио преговоре, тако да је Аларик поново кренуо на Рим 409. године[21].
У новембру или децембру 409. године, Аларих је постигао споразум са Сенатом и поставио је Приска Атала за цара у Равени. Атал је изгубио Африку која је хранила Рим, Визиготи су били суочени с глађу, а Аларих је одлучио да се опет приближи законитом цару, те је јавно ражаловао Атала и послао круну Хонорију у Равену. Хонорије је пристао да преговара са Аларихом, међутим, пре самог сусрета западноримског цара и готског краља, Аларихов заклети непријатељ, Сар, извршио је напад на Визиготе на своју руку и нанео им тежак пораз. Хонорије је онда променио мишљење и дочекао Сара са почастима, а Аларих је онда кренуо по трећи пут на Рим[22].
… Кад су почели да расправљају о миру, он [Аларих] је употребио изразе који су били претерани чак и за једног арогантног варварина: изјавио је да неће прекинути опсаду све док не добије све злато и сребро које постоји у граду, као и сва покретна добра и робове варваре. Када је један од амбасадора питао шта би оставио грађанима ако би све то узео, одговорио је: "Њихове животе."
Зосим из Константинопоља, Нова историја (5.40)[20]
Аларихова смрт и сахрана
Мало се зна о догађајима који су следили пљачку Рима[23]. Зна се да су Визиготи су, пошто су напустили опљачкани и понижени Рим, кренули на југ ка Африци. Аларик је хтео да освоји север Африке, који је био житница Рима. Кренули су ка Бриндизију одакле је Аларик хтео да пређе на Сицилију и одатле, у Африку. Међутим, док су опседали Консенцу, Аларик је напрасно умро од маларије.
Према изворима, Аларик је сахрањен у кориту реке Бусенто. Десетине робова су радили дан и ноћ на скретању тока реке, након чега су одржане погребне церемоније и Алариково тело сахрањено заједно са великим благом. Затим су бране подигнуте и вода се вратила у свој пређашњи то, сакривајући гроб великог готског вође, док су сви робови који су учествовали у овом подухвату, побијени, како никад нико не би сазнао место Алариковог гроба.
Визиготи у Аквитанији
Аларика је наследио његов шурак, Атаулф, који је наставио политику коју је започео Аларик, међутим, одустао је од похода на Африку, већ је кренуо на запад, ка Галији, у коју је стигао 412. године. У септембру 411. Хоноријев војсковођа, Флавије Констанције, поразио је и уклонио узурпатора Константина III који се прогласио царем у Британији, али се у Мајнцу убрзо појавио нови противцар Јовин. Пошто су стигли у Галију, Атаулф је подржао Јовина[23]. Међутим, кад је Јовин прогласио свог брата Себастијана за савладара, Атаулф је променио страну и склопио споразум са Хоноријем, који је обећао да ће Визиготима дати земљу у Галији и да ће их снабдети житом. Атаулф је онда у Хоноријево име поразио Јовина и његовог брата Себнастијана и предао их преторијанском префекту, Дарданију који их је обојицу погубио и послао њихове главе у Равену где су биле јавно изложене[24]. Такође је погубио и Јовиновог помоћника, Визигота Сара, који је највероватније припадао визиготској краљевској породици Амали која се још у доба Атанариха борила за превласт над микрогрупом Тервинга против друге краљевске породице Балтија, којој је и сам Атаулф припадао.
Међутим, Хонорије није испунио свој део погодбе и Визиготима и захтевао је да се врати Гала Плацидија, тако да је дошло до нове побуне Визигота: Атаулф је напао Марсеј, али није успео да га освоји, чка је једва и живу главу извукао, међутим, потом је кренуо на исток и освојио Нарбон, Тулуз, Бордо и друге градове на југу, тако да су Визиготи крајем 413. године већ имали потпуну превласт над Аквитанијом[25].
| Гала Плацидија, портрет из њене гробнице у Равени |
Јануара 414. године, Атаулф се оженио Галом Плацидијом у Нарбону, и тако је ставио до знања да жели да постане део римске царске породице и нови претендент на место римског цара. Међутим, Флавије Констанције, Хоноријев магистер милитум (лат. magister militum), почео је да врши велике притиске на Визиготе, те је блокирао медитеранске галске луке. Као одговор, Атаулф је прогласио Приска Атала за августа у Бордоу 414. године[23]. Али Констанцијева поморска блокада је била успешна те је Атаулф био приморан да се 415. године повуче својим људима у северну Хиспанију, у провинцију Тараконенсе. Атал је покушао да побегне, али га је Констанције ухватио и послао у изгнанство где је бивши узурпатор касније преминуо. По свој прилици, Констанције је у свему овоме имао и лични интерес — изгледа да је претендовао на руку Гале Плацидије коју му је Хонорије на крају и обећао само да истера Готе из Галије.
Визиготи су истерали Вандале из Барсина (данас Барселона) и ту се задржали. Гала Плацидија је 415. родила дете, сина, којем су дали име по деди, оцу Галином, Теодосију. Штавише, бездетни Хонорије, западноримски цар, био је стриц малог Теодосија, чиме се мали Теодосије претворио у Хоноријевог наследника[23]. Међутим, Теодосије је умро само две недеље по рођењу, а Атаулф је почео да планира оснивање нове визиготске државе на тлу Хиспаније. Међутим, Атаулф је био убијен у палати у Барсину августа 415. године. Наводно, убио га је извесни Дубије[23] чијег је господара Атаулф убио. Име тог наводног Дубијевог господара извори не помињу, али га описују као "краља једног дела Гота", што нас наводи на закључак да је веома могуће да се радило о Сару, поготову што је након Атаулфовог убиства престо узурпирао Саров брат, Сигерих, иако је Атаулф, пре него што је издахнуо, именовао свог брата за наследника на визиготском престолу[23]. Сигерихова владавина, иако врло кратка (трајала је само седам дана), забележена је по великим суровостима — чим је дошао на престо, побио је свих шест Атаулфових синова из брака који је претходио овом са Галом Плацидијом, а саму Галу изложио суровим понижењима[25]. Највероватније је да је убио и Атаулфовог брата, јер се исти више не помиње у изворима[23] . Након само седам дана владавине, Сигерих је такоше убијен, а за краља је поглашен Валија, који према изворима, није био ни у каквом крвном сродству са Атаулфом и династијом Балти. Када је власт преузео Валија, вратио је Галу Хонорију у замену за храну. Хонорије је натерао Галу да се уда за Констанција, кога ће врло брзо прогласити својим сувладарем на престолу Западног римског царства.
Оснивање тулуске визиготске државе
Валија је одиграо кључну улогу у стварању визиготског краљевства. Након безуспешног покушаја преласка у Африку, склопио је мир са Хоноријем обавезавши се да ће истерати Вандале, Свеве и Алане који су 409. године упали у Хиспанију. Због веома мало информација у изворима, мало се зна о врсти договора који су постигнути. Оросије говори о томе да су Визиготи морали да дају таоце високог ранга и да обећају да ће се борити за интересе Римског царства. Међутим, нигде се не помиње да се ради о федеративном споразуму, тако да су се вероватно склапали посебни споразуми сваки пут кад би Царству биле потребне услуге Визигота у замену за храну[23].
Свеви су се сконцентрисали у Галецији (данашњој Галицији) и успоставили престоницу у старом римском графу Бракара Августа (данашња Брага у Португалу). Године 411. склопили су федератски споразум са Римљанима и одржали своју независност све до 585. године, када су их Визиготи поробили под вођством краља Леовигилда. Један део Вандала, Хаздинзи, населио се заједно са Свевима у Галицији, а други део, Силинзи, на југу полуострва, у Бетици. Алани су заузели територије провинције Лузитаније и западни део Картагиненсе[25].
Године 416. Валија је са својим Визиготима отпочео рат против Алана и Вандала, који је трајао све до 418. године. Године 417. силиншки краљ, Фридибалд, поражен је на бојном пољу, заробљен и послат у Рим, а алански вођа Атакс је такође погинуо у борби. За мање од две године, Свеви и Хаздинзи су били сатерани на ограничени простор у северозападним планинским венцима Иберијског полуострва, међутим, 418. године Констанције је послао наређење да се повуку и врате у Галију. Визиготи су радо послушали наређење и отпочели су насељавање у галским провинцијама Аквитанија Секунда са престоницом у Тулузу. Валија, међутим, није дуго поживео — следеће, 419. године, напрасно је умро и није иза себе оставио наследника[25].
Након повлачења Визигота из Хиспаније, настале су међусобне борбе између Свева и Вандала. Свеви су протерали Хаздинге са територија које су окупирали у Галицији. Вандали су наставили да безпоштедно пљачкају римско становнишво што је проузроковало поновни долазак римских трупа, међутим, како Римљани нису имали среће у сукобима са варварима, убрзо су се повукли, а Вандали су око 429. године напустили Иберијско полуострво и отишли на север Африке где су основали краљевство које је трајало све до 6. века.
Визиготски племићи су за Валијиног наследника одабрали Теодориха који је уједно био и први краљ у тулуском краљевству. Теодори I је имао шест синова: Турисмунд, Теодорих, Фридерих, Еурих, Рицимер и Химнерих, од којих су чак три била визиготски краљеви — Турисмунд, Теодорих и Еурих. Извори помињу да је Теодорих II био Алариков унук, али се не зна да ли је Аларик био отац Теодориха I или његове жене, мајке Теодорика II, у сваком случају, како год да је било, то објашњава одсуство било какве врсте противљења изботу Теодориха I на визиготски престо, јер је то значило да на престо долази законита краљевска лоза Балта[26].
Теодорих је наставио борбу против Вандала, Алана и Свева, међутим, 421. године је умро Констанције, а 423. и Хонорије. Теодорик је сматрао да се федератски однос са Римским царством тиме завршио, те је искористио прилику и проширио територију новонасталог визиготског краљевства на Хиспанију. На руку су му ишле унутрашње борбе око престола настале у Западном римском царству након Хоноријеве смрти, као и самопроглашење узурпатора Јована 423. године који није добио подршку источноримског цара, Теодосија. Визиготи су додуше, подржали Теодосија када је прогласио сина Констанција и Гале Плацидије, Валентинијана III царем Западног римског царства, а Галу Плацидију регенткињом.
Потом је Теодорих покушао да прошири своје територије. Желео је пре свега да освоји Арл, град који је представљао важну раскрсницу трговачких путева, међутим, магистер милитум Галије, Аеције је, уз помоћ Хуна 427. године, поразио Визиготе код Арла и натерао их да се врате у Аквитанију. Године 436. ипак је успео да освоји Нарбон и да добије излаз на Медитеран и пролаз ка Пиринејима, иако је Литорије уз помоћ Аеција и Хуна у првом тренутку успео да одбрани град. Опијен успехом, Литорије је повео Хуне на Тулуз, али је претрпео тежак пораз и умро у заробљеништву од рана задобијених у бици[27].
Битка на Каталаунским пољима
| Мапа кретања римских и визиготских снага с једне стране, и хунских с друге у бици на Каталаунским пољима |
Валентинијанова сестра, Хонорија, у очајничкој жељи да побегне од целибата и испосничког живота у ком је чамила већ 14 година у Константинопољу под будним оком Теодосијеве сестре Пулхерије, као и уговореног брака са римским сенатором, послала је Атили прстен као знак позива у помоћ. Можда Пулхерија и није овим гестом желела да обећа варварину да ће му бити жена, али Атила је међутим, овај гест протумачио као понуду брака, па је с пуним правом тражио половину Западног римског царства као мираз. Према Гибону, Валентинијан III, кад је то сазнао, глатко је одбио варварина, а Хонорију није погубио само захваљујући Гали Плацидији[27]. Волфрам међутим, говори како је Запад био спреман да размотри ову понуду, али 450. године је умро Теодосије II који је заговарао ову политику и на источноримски престо је дошао Марцијан који је енергично захтевао да се прекину понижавајући преговори и престао да плаћа данак Хунима. Према Волфраму, ово је био разлог за хунску инвазију на Запад, иако се Атила првобитно двоумио пре него што је донео коначну одлуку[28].
С друге стране, Атила се одлучио да нападне баш Галију вероватно под утицајем вандалског краља, Гејсериха, који је имао личне разлоге да прижељкује пропаст визиготске државе. Једна од Теодорикових кћерки је била удата за Гејсериховог сина, Хунериха. Међутим, Аеције је подсетио Гејсериха на раније обећан брак са Валентинијановом кћерком, Евдокијом, те је визиготска принцеза била је оптужена да је покушала да отрује свекра те ју је Герсерих казнио одсецањем носа и ушију и послао назад оцу. Теодорик је желео да се освети, а Аеције му је обећао помоћ, међутим, Вандали су имали моћног савезника, хунског вођу Атилу[27].
С друге стране, Франци су такође дали Атили још један ваљан разлог да нападне Галију. Након смрти франачког краља Хлодија, око престола су се борила његова два сина, од којих је млађи, Меровех, потражио помоћ од Рима, а старији од Хуна2, што је Атили дало савршен изговор за инвазију Галије.
До одлучујућег сукоба је дошло на Каталаунским пољима, неких 20 км од француског града Троа, 20. јуна 351. године. Битка се претворила у прави покољ — према Јорданесу, тог дана је погинуло око 162.000 људи са обе стране, док Исидор Севиљски тврди да је било 300.000 мртвих[27]. Сам Теодорих I је погинуо на самом почетку битке — док је јахао пред војском, погодила га је стрела остроготског вође Андага. Истог тренутка га је заменио његов син Турисмунд не дозволивши да паника овлада Визиготима, што је на крају довело до убедљивог пораза хунског вође Атиле, који је након битке био приморан да се повуче[27].
Од Каталаунских поља до Вујеа
| Визиготско краљевство са седиштем у Тулузу |
Турисмунд је био први визиготски краљ који је почео да размишља о осамостаљивању од Рима, што га је учинило сметњом за Аеција. Међутим, Турисмунд је такође имао преамбициозну браћу, Теодориха и Фридериха, који су у договору са Аецијем, на крају 453. године убили свог брата након само две године владавине. На престо је дошао Теодорих као Теодорих II, а Фредерих је био савладар, што је Теодориху помогло да своју осталу млађу браћу држи на оку.
Године 453. и 454. Теодорих је за рачун западноримског цара угушио устанак багауда (лат. bagaudes)3 који су постали несносна сметња великим земљопоседницима у провинцији Тараконенсе.
Након што је Валентинијан убио Аеција (454), следеће године Валенинијана су убиле Аецијеве присталице. На западноримски престо дошао је Петроније Максим, који је Авита прогласио врховним војсковођом (лат. magister militum) и послао га у Тулуз не би ли овај добио подршку Визигота новом цару, међутим, тад је вандалски краљ Гејсерих напао Рим и Петроније Максим је изгубио живот у том нападу4. Теодорих је онда прогласио Авита западноримским царем. Авит је потом кренуо на Италију, међутим, врло брзо му је била потребна помоћ, али Теодорих се није одазвао јер је у међувремену у својству федерата кренуо на Свеве који су почели да нападају Бетику. Године 456. Теодорих II је победио свевског краља Рехијара у бици код реке Орбиго на неких 20 км од данашњег града Асторге и тиме опет успоставио ред у Хиспанији[30].
Авита је наследио Мајоријан, који је између 458. и 459. године успео да победи Визиготе и да их примора на прихватање новог федератског односа. Међутим, Мајоријана је убио Рицимер, који је на западноримски престо поставио новог цара, Либија Севера, кога су Визиготи подржали. Године 463. Фридерих је погинуо у на бојном пољу, а три године касније, Теодориха је убио његов брат Еурих и заменио га на визиготском престолу[31].
Еурих је био један од најзначајнијих визиготских краљева и први краљ који је владао потпуно независним краљевством Визигота. За време његове владавине Визиготско краљевство је знатно проширило своје територије на рачун већ умирућег Римског царства где је Рицимер мењао једног за другим цареве. Еурих је искористио ситуацију и освојио Провансу и римску провинцију Тараконенсе, као и Леон, Паленцију, Сарагосу и Памплону. Такође је веома сузио територију Свева и свео их на визиготске вазале. Када је Одоакар, варварски вођа федерата, сменио последњег западноримског цара, Ромула Августула 476. године, Еурих је са својом војском стигао до Роне. Држава којом је владао бројала је неких 200.000 Визигота[32]
што је било око 5 % од укупног становништва визиготске територије[34].
Еурих је такође познат по томе што је био први визиготски законодавац. Наредио је да се сакупе и запишу сви визиготски закони који су се до тада чували само у усменом облику. Кодекс, који је настао негде између 466. и 481, познат је као Еурихов кодекс (лат. Codex Euricianus) и дело је извесног Леона, краљевског секретара, који га је сачинио у Тулузу. Визиготи су по први пут почели да се руководе законима а не ообичајним правом. Овај законик је важио само за Визиготе, јер су се Хиспаноримљани водили Римским законом, иако у спору између Визигота и Хиспаноримљана имао је предност Еуриков кодекс[33]. Кодекс је имао 400 поглавља, од којих је до данашњих дана сачувано 50 (од 276 до 336), захваљујући открићу монаха из манастира Сен Жермен де Пре. Прво се сматрало да је година његовог проглашења 476, међутим новија истраживања су доказала да је проглашен нешто касније, 480[35].
Еурих је такође био један од ретких визиготских краљева који је умро природном смрћу. Завршио је свој живот 484. године у Арлу. Наследио га је његов син, Аларих II.
Пропаст тулуског краљевства
Аларих II је преузео место свог оца 28. децембра 484. године. Био је веома млад, као и франачки краљ, Хлодовех I, који је стајао на челу будуће хришћанске силе и водеће краљевине у региону. Први додир ова два краља су имала када је Хлодовех напао територију римске енклаве, западне Галије којом је управљао римски војни заповедник (лат. dux), Сијагрије5. Сијагрије је претрпео тежак пораз од Хлодовехових Салијских Франака у бици код Соасона 486. године, те је побегао у Тулуз, тражећи уточиште од Алариха. Аларих га је, међутим, заробио и предао Хлодовеху, који га је касније погубио[31]. Године 490. Аларих се борио на страни остроготског краља, Теодориха, против Одоакара. Након победе над Одоакаром, Теодорих се оженио Хлодовеховом сестром, а Алариху је дао руку своје кћери, Тиндиготе, из чијег ће се брака родити будући визиготски краљ, Амаларих.
Хлодовех је почео напредовање по визиготској Галији између 494. и 497. Године 496. прешао је Лоару, а 498. окупирао је Бордо и заробио готског команданта града. Велики број Визигота настањених у Галији је кренуло да имигрира у хиспански део краљевства. Прелазак Хлодовеха са аријанства на никејско хришћанство 497. године само је додао још један разлог за инвазију на аријанске Визиготе. До одлучујуће битке дошло је маја 507. године код Вујеа, у близини Поатјеа, у којој су Франци нанели тежак пораз Визиготима, а сам краљ Аларих II је погинуо, наводно од руке самог Хлодовеха. Трупе његовог таста, Теодориха, који је желео да му помогне, нису биле позване у помоћ. Мобилизација Острогота је била извршена тек 508. године[31]. Визиготи су били након тога приморани да се повуку из скоро целе Галије и да напусте своју престоницу, Тулуз. Остала им је једино Септиманија и западни део Нарбонске Галије. За новог визиготског краља, војска је извикала Гесалeиха, ванбрачног Алариховог сина, пошто је његов законити син и унук Теодориха Великог, Амаларих, био још увек беба.
Иако jе на војном пољу владавина Алариха II имала катастрофалне последице, на правном и верском пољу Аларих је дао велике и важне доприносе. Наредио је да се сакупе закони његових римских поданика у књигу која је позната под називом Lex Romana Visigotorum или Аларихов бревијаријум (лат. Breviarium Alaricianum), који је био одобрен 2. фебруара 506. Овај законик није поништавао Еурихов законик, већ га је допуњавао, проширивши своју јурисдикцију и на римске поданике краљевства. Такође је исте године уз Аларихово одобрење, био одржан Сабор никејских хришћана и Агду. Значај ових поступака је у томе што су били први потези те врсте на територији варварских држава наследница Римског царства[31].
Визиготска Хиспанија
Детаљније у Визиготска Хиспанија
Од Гесалеиха до Лиуве
Након катастрофе код Вујеа, престоница је премештена у Нарбон, где је Гесалеих, Аларихов старији, ванбрачни син, био проглашен за Алариховог наследника, који је наставио борбу против Франака, међутим, није имао много успеха, јер је и сам Тулуз био запаљен и опљачкан[36]. Престоница је привремено била премештена у Барселону. Остроготи су тек 508. године спремили војску и кренули у Галију да се супротставе Францима и Бургунђанима[37][36].
Године 510. по Гесалеих се сукобио са Остроготима и био протеран из Хиспаније. Једно време је боравио код Вандала у Африци, а потом и у Аквитанији, где је сакупио војску и кренуо потом на Хиспанију, међутим, код Барселоне је доживео велики пораз. Гесалеих је покушаои да побегне у Бургундију, међутим, Остроготи су га ухватили на реци Дуранс и погубили као побуњеника[36][37].
| Визиготска копча из 6. века. Национални археолошки музеј, Мадрид |
Теодорих је у међувремену прогласио себе регентом у име свог малолетног унука, Амалариха. Током његовог регентства није било много ни унутрашњих ни спољних сукоба, иако су Осторготи успели да поврате од Франака неке градове као што су Безијер и Родез[37]. За време владавине Острогота, владала је прилично велика верска толеранција. Иако је било повремених ексцеса, током 15 година остроготске владавине, два готска народа су се доста приближила један другом[36].
Након смрти Теодорика Великог, на остроготском престолу у Италији наследио га је његов унук Аталарих, а на визиготском престолу у Хиспанији, његов други унук, Амаларик. Граница између два краљевства је успостављена на Рони и ту је остала следећих 11 година[36][37].
Амаларих се оженио Хлодовеховом кћерком Хлотилдом, која је била веома побожна никејска хришћанка. Кад су њена браћа чула да је Амаларих злоставља и присиљава да пређе у аријанизам, сакупили су војску и кренули на њега. У бици код Нарбона у јесен 531. године Хилдеберт је однео убедљиву победу над Амаларихом, који је морао да побегне у Барсино (данашња Барселона), где је, кад је покушао да потражи уточиште у цркви, био убијен[36][37].
Након Амаларихове смрти, за визиготског краља је био проглашен Теудис, Острогот који је био намесник у Хиспанији за време Теодориховог регентства. Године 541. године Франци су извршили инвазију на хиспанске територије Визиготског краљевства. Прешавши Пиринеје ушли су у Навару и освојили Памплону и стигли до Цезаре Августе (данас Сарагоса) коју су опседали 49 дана. Теудис послао војску са Теудигиселом на челу који је одсекао одступницу преко Пиринеја и тешко поразио Франке. Након овог пораза, Франци неће залазити на визиготску територију више од 50 година[36]. Теудис се такође борио са Византинцима, с мањим или већим успехом.
Теудис је такође наставио с праксом верске толеранције која је владала у доба Теодориховог регентства. У току његове владавине, одржана су чак три сабора између 540. и 546. године[38].
Теудис је такође регулисао цене судских услуга издавши Закон о ценама судских услуга, чиме је желео да стане на пут злоупотреби судија које су понекад наплаћивали астрономске суме странама у споровима као мито. Томсон сматра да нема разлога да се верује да се овај закон примењивао на Визиготе: био је намењен искључиво римским судовима и односио се на римске управитеље провинција, а не на визиготске дуксе[36].
Теудис је завршио своју шеснаестогодишњу владавину тако што је био убијен у својој палати 548. године. Наследио га је Теудигисел, међутим, његова владавина је била кратког века. Убијен је у Севиљи на неком банкету следеће године. Наследио га је Агила I, против кога је устао Атанагилд, визиготски племић. Атанаглид је позвао у помоћ Византинце који су се радо одазвали и помогли Атанагилду да порази Агилу, кога су на крају убиле његове присталице 555. године. Атанагилд, пошто је био проглашен за краља, покушао је да удаљи Византинце из Хиспаније, али му то није пошло за руком. Византинци ће остати на медитеранској обали Иберијског полуострва све до 624. године[36].
Атанагилдова владавина је на политичком пољу, била катастрофална. Букнули су многи устанци, избила је финансијска криза. Године 568. је изгледало да је дошао крај Визиготском краљевству, те да ће се распасти на низ маљих краљевина[36].
Након Атанагилдове смрти, Лиува је проглашен краљем у Нарбону. Лиува је исте године прогласио свог млађег брата, Леовигилда, за сувладара и поверио му је управу над Хиспанијом, док је он остао у Нарбону да управља Нарбонском Галијом и надгледа северне границе визиготског краљевства са Францима[36]. Умро је из непознатих разлога 572. године у палати у Нарбону.
Обнова и успон Толедског краљевства
О Леовигилдовом животу и владавини налазимо вредне податке у делима једног свештеника никејског хришћанства, Јована из Биклара , који је гајио дубоко поштовање према јеретичком краљу.
Леовигилд је, у за десет година од ступања на престо, успео да поново успостави ред у земљи и да Визиготско краљевство опет постави на ноге. Извршио је монетарну реформу и почео да кује новац који се сасвим разликовао од византијског[39] и почео је да носи краљевску одећу, за разлику од досадашњих краљева који су се облачили исто као и њихови поданици. Такође је веома успешно ратовао против Византинаца и Свева. Елиминисао је потпуно било какав знак побуне или узурпаторства[39].
Леовигилд је такође извршио реформу Еуриховог кодекса. Неке законе је преправио, неке укинуо, а такође је додао и низ нових закона, међутим, ништа од тога није сачувано осим 324 одлуке које је Рекесвинт унео у свој кодекс који је објавио око 654. године. Такође је, као и многи други, покушао да уведе наследну владавину, те је 573. године прогласио своје синове наследницима.
Значајан догађај из периода Леовигилдове владавине је и сукоб са Херменегилдом, његовим старијим сином, који је по наговору своје жене, франачке принцезе Ингунде, кћерке Брунхилде и Зигеберта од Аустразије, и монаха Леандра, брата Исидора Севиљског, одбацио аријанизам, прихватио никејско хришћанство[39].
Леовигилд је прво покушао да ступи у контакт са својим сином и да преговара, међутим, није имао успеха. Такође је био војно заузет сукобом с Византинцима, а потом и са Баскима који су почели да харају по Тараконенсису. Сукоби са Баскима су трајали целе 581. године[39]. Како су сви покушаји да разговара са Херменегилдом пропали, Леовигилд је 582. коначно кренуо на Севиљу да угуши устанак свог сина. Херменегилд је успео да побегне из Севиље, а устанак окончан фебруара 584. године. Херменегилд је изгледа био заточен у Тарагони где га је годину дана касније, 585, убио извесни Визигот по имену Сисиберт, када је одбио да се исповеди аријанском свештенику[39].
Последњи велики Леовигилдов подухват било је освајање свевског краљевства Галиције и њено укључење у Визиготско краљевство 585. године као шесте провинције. Такође је укинуо никејско хришанство у Галицији и вратио аријанизам као званичну веру. Крајем године Свев Маларих је подигао буну коју је Леовигилд врло брзо угушио. Након тога, извори више не наводе било какав нови покушај поновног успостављања независности Галиције[39].
Прелазак на никејско хришћанство
| Рекаред прихвата хришћанство. Муњоз Деграин (1888). Шпански сенат. |
Након Леовигилдове смрти, наследио га је његов син, Рекаред. Иако Визиготи нису признавали наследну монархију, Рекаред није имао противника приликом ступања на престо, делом захваљујући одлучној и чврстој владавини свог оца, али и делом због сопствених заслуга. Рекаред ће остати запамћен као први визиготски краљ који је одбацио аријанство и прихватио никејско хришћанство које је уједно прогласио и државном религијом[41].
Након Леовигилдове смрти, Рекаред је прво покушао да изглади односе са франачким краљевима, Хилдебертом од Аустразије и Гунтрамом од Бургундије. Хилдеберту је понудио 10.000 суелда[41] у замену за склапање савеза, што је овај оберучке прихватио[41], Са Гунтрамом, међутим, није имао исту срећу, јер је 589. Гунтрам напао Септиманију, међутим, доживео је катастрофални пораз[41].
Рекаред је наставио политику чврсте руке према визиготском племству[40], међутим, оно по чему је Рекаред најзначајнији је напуштање аријанства и прелазак на никејско хришћанство.
Рекаред је почетком 587. године прихватио никејско хришћанство и крстио се у тајности. Проглашење никејског хришћанства државном религијом извршено је на Трећем сабору у Толеду, одржаном 589. године[41]. На овај начин Рекаред је постигао верско уједињење свих поданика Визиготског краљевства[40].
Преобраћење је изазвало извесни отпор међу Визиготима. Кад је стигла вест о преображењу у Септиманију, у Нарбони је подигнут устанак. Устаници су потражили помоћ од Гунтрама, бургундијског краља, што је изазвало франачку инвазију на Септиманију 589. године када су Франци доживели тежак пораз[40][41].
Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире.[44].
Уједињење Иберијског полуострва и почеци опадања визиготске државе
| Изборна круна Рекесвинта, део Блага Гваразара нађеног у Гвадамуру код Толеда, украшена бисерима, сафиром и гранатима. Са круне висе слова (R)ECCESVINTUVS REX ОFFERET и византијски крст. Данас се налази у Националном археолошком музеју у Мадриду. |
Након Рекаредове смрти, Визиготи су се опет вратили свом старом обичају наслеђивања престола путем насиља. Визиготски краљеви су и даље безуспешно покушавали да изборну монархију учине наследном. Након смрти Рекареда, следили су краљеви чије су владавине биле кратког века — долазили су силом на престо и силом су уклањани с престола.
Када је Рекаред умро децембра 601. године, на престолу га је наследио његов син Лиува II, кога је након 18 месеци владавине збацио Витерих и себе прогласио краљем[45]. Витерих је био убијен априла 610. године, и на престолу га је наследио Гундемар, чија је владавина била кратког века — умро је природном смрћу у фебруару 612. године у Толеду. За време своје кратке владавине, сазвао провинцијски сабор у Толеду 610. године на ком је Толедо проглашен за верски центар визиготске државе и водио је мање више успешне борбе против Баска (610) и Византинаца (611).
На визиготском престолу наследио га је Сисебут који је познат по својој веома суровој антијеврејској политици и по томе што је био први краљ који је отпочео систематски прогон Јевреја на Иберијском полуострву. Исидор Севиљски критикује Сисебутове методе насилног покрштавања у свом делу "Етимологије"[((bibcite тхомсон4))]. Такође постоје извори који тврде да само хришћанско становништво није одобравало сурове Сисебутове антијеврејске мере[45].
Сисебута је у ко зна ком по реду јаловом покушају успостављања наследне краљевине наследио његов син, Рекаред II, који је међутим, само након неколико дана владавине, био убијен, а на његово место је дошао Сисебутов војсковођа, дукс Свитнила[45]. Најзначајнији догађај за време владавине Свинтиле је свакако коначно протеривање Византинаца са Иберијског полуострва. Исидор Севиљски смешта овај догађај између 623. и 625. године у свом делу Историја Гота[45]. Племство, које није било наклоњено Свинтили, дигло је устанак против краља и сменило га[46]. Предводио их је племић из Септиманије, Сисенанд, који је потом био проглашен за краља 26. марта 631. године. Сисенанд је одмах организовао четврти општи Сабор у Толеду који се одржао 633. године у цркви Санта Леокардија којим је председавао Исидор Севиљски. На том сабору, Свинтила је проглашен издајником и протеран заједно са својом породицом, а његово имање конфисковано[46].
Сисенанд је умро 12. марта 636. године у Толеду. Наследио га је Хинтила, који је, кад је био изабран за краља, имао већ 86 година[47]. За време Хитнилине владавине, предузето је масовно насилно покрштавање Јевреја, одржано 1. децембра 638. године[47]. Хинтила је такође донео закон по ком сви будући краљеви морају да положе заклетву да ће прогонити све непријатеље хришћанске вере, а нарочито Јевреје[46][47].
Након Хинтилине смрти 639. године, на престо је дошао његов син, Тулга, кога је стари краљ још за живота прогласио својим наследником[47]. Године 642, Тулгу је са престола збацио Хиндасвинт, племић од 79 година.
Кад је ступио на власт, Хиндасвинт је прво наредио да се погубе сви они који су у прошлости ковали завере против краља. Друге је пак протерао, а њихова имања, жене и децу предао у руке њихових непријатеља[49]. Према Фредегару, погубио је