Вярвай или ще те убия — Ориенталците в крсъстоносната пропагада 1270—1370 г. (српски: Веруј или ћу те убити. Источњаци у крсташкој пропаганди) је књига бугарског историчара Александра Николова (рођен 1963), истраживачка монографија у којој се испитује слика о народима на Истоку (од источноправославних хришћана до Татара) у списима познатим под називом трактати о враћању изгубљене Свете земље (Recuperatio Terrae Sanctae). Књига је објављена у издању Универзитета Свети Климент Охридски у Софији 2006. године.
Садржај
Александар Николив, истакнути бугарски медиевиста, посветио је ову обимну књигу (505 страница) слици источних народа у очима западњака (латинских хришћана) крајем 13. и током 14. века. Посебно се концентрисао на стереотипе. Николов је хронолошки ограничио своје истраживање на период између пада Акре у Палестини 1291. године и плачкања Александрије 1365. године коју је извела војска кипарског краља Пјера Лизињана која се сматра за последњу значајнију акцију западњака против египатских Мамелука који су били кључна муслиманска сила на источном Медитерану тога времена. Николов се није бавио крсташком идејом у доба експанзије Османлија, која је идејама карактеристичним за ранију епоху дала једну изразито прагматичну црту и сместила крсташки покрет у нови контекст.
Књига је подељена на шест поглавља. Прво поглавље бави се политичким оквиром крсташког покрета у назначеном хронолошком периоду и развоју планова за освајање територија на Леванту. Ове идеје доживеле су афирмацију на Западу након IV Лионског концила 1274. године. Два наредна поглавља Трактатите од жанра De recuperatatione Terrae Sanctae и техните автори. Садржание и основни идеи (српски Трактати жанра De recuperatatione Terrae Sanctae и њихови аутори. Садржај и основне идеје) и Recuperatio Terrae Sanctae и кръстоносната литература от първата половина на XIV в. (Recuperatio Terrae Sanctae и крсташка литература прве половине XIV века) баве се околностима настанка ових списа а пропраћени су и биографским белешкама о њиховим ауторима. Николов је настојао да испита сличности и разлике између старијих (Бруно из Оломуца, Виљем Триполијски, Фиденцио из Падове, Рамон Лул) и млађих (Пјер Дибоа, Хајтон из Корика, Марино Санудо, Виљем из Аде и други) писаца и њиховим гледишта. Узроке промена гледишта Николов је пронашао у сложеним политичким и социјалним променама које су почетком 14. века захватиле западну и централну Европу.
Од четвртог поглавља Николов систематски излаже како су западњаци гледали на поједине источне народе, групе народа или религијске скупине. Поглавље Сарацините — седмаа глава на звяра (Сарацени — седма глава звери) бави се приказом исламске религије и муслимана у овим делима. Александар Узелац запажа да и поред тога што су Крсташки ратови несуњмиво довели до квалитетних и непосредних обавештења о приликама на Истоку, географским и природним карактеристикама овог простора, његовим становницима, политичким приликама, схватањима и верским обредима, западни писци су слику муслимана градили на основу укорењених есхатолошких представа и под утиском страхова свога доба. Исламска вера и њени следбеници представљани су као део осмишљене завере против западног хришћанства. То гледиште је било заступљено и у вези са другим двема источним групама, Татарима и источноправославним хришћанима. Амбивалентан однос западних хришћана према Татарима изложен је у поглављу Татаромонголите — изчадия на тартара или Bonnes sauvages (Татаромонголи — младинчад Тартара или Добри дивљаци). Татари су, код западних писаца, схватани истовремено и као озбиљна претња опстанку хришћанског света и као преко потребни савезници у борби против муслимана. Последње, шесто поглавље Източните християни — изгубените овце или по-лоши от сарацините (Источни хришћани — изгубљене овце или гори од Сарацена) бави се односом зпаадних писаца према источним хришћанима. Иако је на Западу схватана доктринарна разлика између православних, монофизита и несторијанских хришћана они су у овим делима углавном посматрани као једна група. Узелац примећује да је код схватања источних хришћана преовладао утицај дела ранијих писаца из корпуса насталог под утицајем Крсташких ратова као што су Виљем Тирски или Жофроа де Вилардуен1
Изворна основа Николовљеве књиге није разноврсна и њу чини само један жанр средњовековне књижевности, по свом садржају прилично типски. С друге стране овакав приступ омогућио је да се тај жанр темељно истражи и да се у потпуности испита изворна вредност ових списа. Посебну вредност Николовљевог рада чине преводи обимних извода из коришћених извора који су често тешко доступни истраживачима јер су неки од њих последњи пут објављивани у збиркама из 19. века. Фундаментална важност ове књиге је што даје значајан допринос актуелним историографским темама, као што су средства и домети средњовековне пропаганде и различити утицаји у формирању слике другог у доба када се обликовао предмодерни западноевропски идентитет.
Значај за српску медиевистику
У српској медиевистици с одавно запажене и у више наврата у дела различитог обима и врсте укључиване вести западних писаца попут Виљема из Аде, Псеудо-Брокарда2 и Анонима са почетка 14. века. Ипак, како Узелац истиче, ова дела су била углавном само препричавана и дословце преузимана уз инсистирање само на оним одељцима који се непосредно односе на Србију, без опсежније анализе и компаративног приступа према наводима о другим народима и другим сличним списима. У деловима о Србији и Виљем и Аноним пишу да је земља богата али да су становници, одани јеретичким учењима, лењи и неспособни а да им владају владари из тиранских и незаконитих династија. Николов је у својој књизи приказао да су на сличан или готово истоветан начин описани и Византија и Бугарска3 као и остале источнохришћанске земље. Ово дело омогућава да се компаративистичким погледом на читаву групу трактата поузданије процени вредност појединих навода у њима.
Напомене
Литература
- Александар Узелац, Александър Николов, Вярвай или ще те убия — Ориенталците в крсъстоносната пропагада 1270—1370 г., Университетско издателство Св. Климент охридски, София 2006, Војноисторијски гласник (2008), бр. 1, стр. 193—196. [приказ књиге]