Велики челник је била једна од титула на двору српских средњовековних владара. Титула велики челник свакако је била начин да се једна личност истакне у односу на остале челнике, а добијао ју је вероватно челник који јој је био у владаревој близини.
Не зна се када је ова титула уведена а први по имену познати велики челник био је Јован Оливер који је служио на двору српског краља Стефана Душана (касније ће Јован Оливер носити титуле великог слуге, великог војводе и у време Царства деспота). Након Јована Оливера, такође у служби краља Душана, са овом титулом јавља се Димитрије који је био господара жупа Дабра, Дрине и Гацка. На дворовима царева Душана и Уроша не јавља се титула великог челника што не значи да није и постојала али што указује да јој је, у новим приликама, опао значај. На двору царице Јелене у Серу служио је велики челник Радослав Повик који је истовремено (1365) био и кефалија Сера.
Након распада Српског царства титула великог челника се привремено гаси да би била обновљена након што је кнез Стефан Лазаревић добио титулу деспота. Први велики челник у служби српског деспота био је Вук Кувет (1403—1404). Године 1405. титула великог челника припала је Хребељану. До смрти деспота Стефана Лазаревића не помињу се достојанственици са овом титулом али се спомиње челник Радич 1413. године, који је био једна од најзначајнијих личности у српској политици свога времена. Од 1429. године он се спомиње са титулом великог челника. Касније се у исправама јавља наизменично са титулама челника и великог челника. Према једној титулатири великог челника Радича српска држава је могла имати само једну личност са овом титулом. Након Радича ову титулу понео је Михаило Анђеловић, рођени брат турског великог везира Махмуда Анђеловића. Михаило Анђеловић имао је успешну политичку каријеру у Српској деспотовини. Након титуле великог челника носио је титулу великог војводе а након смрти деспота Лазара Бранковића 1458. постао је члан намесништва и покушао да уз помоћ Турака постане српски деспот у чему није успео. Последњи велики челник по свој прилици је био Ђурађ Големовић који је био лојалан породици Бранковића. Он се спомиње и са титулом судија господина деспота.
Странци су, у латинским исправама, српског великог челника звали comes palatinus изједначавајући га за носиоцем ове титуле на угарском двору. Сличност између ових титула вероватно је потицала и отуда што је двор српског деспота био под великим утицајем угарског двора. Велики челник је пре свега замењивао владара у вођењу цивилних послова као што су суђења и дипломатски преговори а само изузетно он је деспота замењивао у војним пословима. Пошто је боравио на двору он је бринуо о владаревој личној безбедности као и о безбедности његове имовине. Потчињен му је вероватно био и део дворског особља. За време српских деспота у хијерархији звања и титула виши ранг од њега имао је само велики војвода, осим на самом почетку владавине деспота Стефана Лазаревића када је испред њега био и велики логотет који је касније пао на четврто место. Вероватно после реформи државне управе деспота Стефана Лазаревића а сигурно за време владавине деспота Ђурђа Бранковића великом челнику припадало је увек друго место у централној државној управи.
Литература
- Велики челник (М. Благојевић, стр. 74—75), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997.