Васо Богданов

Васо Богданов (2. октобар 1902, Пачево, тада Аустро-угарска—9. октобра 1967, Загреб, СФРЈ) је био југословенски историчар.

Биографија

Школовао се у Панчеву, Београду и Зрењанину где је матурирао 1920. године. Студије је отпочео у Бечу а завршио их у Београду 1924. године. Докторска дисертације Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848. и 1849. му је одбијена на Филозофском факултету Универзитета у Београду али ју је ипак објавио у Суботици 1929. Докторирао је са тезом Јужнословенски народи Угарске, Мађари и Аустрија у револуцији 1848—49. на Филозофском факултету у Загребу 1947. године. Био је члан Комунистичке партије Југославије од њеног оснивања 1919. године и с тим у вези интензивно се бавио публицистичким радом. Предавао је у гимназијама Новог Врбаса, Зрењанина, Суботице и Загреба између 1923. и 1941. године. У неколико наврата је отпуштан из службе а није био запослен ни током окупације у Другом светском рату (1941—1945). Од 1945. био је професор Друге класичне гимназије у Загребу, затим научни сарадник Историјског архива у Загребу и шеф делегације СИВ-а за реализацију мировног уговора са мађарском (1949—1957).

Од 1947. радио је као предавач на Филозофском факултету Универзитета у Загребу где је прошао кроз сва наставничка звања (1955. изабран је за редовног професора). Дописни члан ЈАЗУ постао је 1951. а редовни 1955. године. Сарађивао је са истакнутим књижевником Мирославом Крлежом при оснивању Лексикографског завода и у раду на Енциклопедији лексикографског завода и Енциклопедији Југославије.

Научни рад

Научним радом се почео бавити одмах по завршетку студија. Претежно се бавио историјом Срба и Хрвата од краја 18. века до модерних времена. Први његови значајнији радови односе се на Револуцију 1848—1849. године и учешће југословенских народа у њеном току. После рата посебно се бавио питањима развоја политичке мисли и организовања у Хрватској до 1918. године (превирања 1903—1904, одјек Јакобинизма у Хрватској, живот и дело истакнутих политичара као што су Анте Старчевић и Франо Супило). Велику пажњу посветио је изучавању српско-хрватских односа од друге поливине 19. века до 1941. године. У последњим годинама рада бавио се питањима везаним за Први светски рат и 1941. годину у Хрватској. Сарађивао је са бројним стручним и научним часописима. Осим истраживачких радова често је под разним псеудонимима (Н. Дралић, Д. Дункић, С. Иланџић, В. Јосиповић, Н. Костин) објављивао полемичке написе, фељтоне, приказе, краће чланке и есеје који су делимично сабрани у двема књигама: Ликови и портрети (Загреб, 1957) и Жива прошлост (Загреб, 1957). Иако је његов историографски рад неретко оптерећен истицањем социјалистичке компоненте у историјским дешавањима, он одабиром спорних тема попуњава бројне празнине у истраживањима новије српске и хрватске прошлости.

Важнији радови

  • Национални и социјални сукоби Војвођана и Мађара 1848—1849. (Загреб, 1935)
  • Друштвене и политичке борбе у Хрватској 1848—1849 (Загреб, 1949)
  • Старчевић и странка права према Србима и јединству јужнословенских народа (Загреб, 1951).
  • Хисторија политичких странака у Хрватској од првих страначких груписања до 1918. године (Загреб, 1958).
  • Јакобинска завера Игњата Мартиновића (Загреб, 1960)

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported