Васиљ Поповић (27. јануар 1887, Столац—25. август 1941, Котор) је био српски историчар, један од водећих српских међуратних историчара и проучавалаца нововековне европске историје. Научни рад Васиља Поповића пре свега је одликовала склоност ка обликовању широких синтеза где је материју постављао проблемски и где је више настојао да наведе на нова истраживања него да понуди коначне одговоре. Међу његове најзначајније синтезе убрајају се књиге Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османске царевине у Леванту и на Балкану (1928), Европа и српско питање 1804—1918 (1940) и Историја новог века 1492—1815 (1941). Његова истраживачка интересвоања пре свега су била концентрисана на српску дипломатску и политичку историју новог века као и на Источно питање.
Биографија
Гимназију је похађао у Мостару а студирао је у Бечу и Грацу. Дипломирао је у Бечу 1911. године а докторирао је на истом универзитету наредне, 1912. године. Током првих послератних година радио је као средњошколски професор да би се касније активно укључио у политички живот Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Био је 1921—1922. посланик Народне скупштине Краљевине СХС. Изабран је 1923. за доцента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета у Београду која је остала упражњена након смрти Драже Павловића 1920. године. Ванредни професор постао је 1926. а 1930. управник Семинара за општу историју новог века. Редовни професор псотао је 1933. године. Као универзитетски професор радио је све до Априлског рата 1941. године. У временима несигурности након слома Краљевине Југославије, притиснут личним емотивним проблемима извршио је самоубиство у которском затвору 25. августа 1941. у доби од 54 године.
Историографски рад
Истраживачка интересовања Васиља Поповића обухватала су широк хронолошки и географски опсег. Бавио се различитим питањима историје српског народа у Србији, Црној Гори, Турској и Хабзбуршкој монархији, затим општим питањима из историје Средоземља и читаве Европе као и специфичним питањима из историје појединих европских држава Немачке, Француске, Италије и Хабзбуршке монархије. Његов рад на историји новог века одликује изузетна ерудиција захваљујући којој се лако бавио широким распоном тема па чак и неким проблемима из историје 20. века. Његов научни рад може се поделити у три целине: истраживачке монографије и расправе, синтетичке прегледе и радове о теоријским и методолошким проблемима историјске науке. Пажљиво је пратио трендове у европској историографији и радо је примењивао нове методе и приступе на проблеме којима се бавио.
У време између два светска рата на српским, и уопште југословенским универзитетима било је уобичајно да универзитетски професори израђују синтезе где би дали преглед области које су предавали. Ови прегледи коришћени су као уџбеници али њихов уџбенички карактер није значио запостављање строге научности и ширине обавештења. Као синтетичар Васиљ Поповић се може убројати међу најистакнутије српске историчаре међуратног периода. Посебно су значајне три његове синтезе где је дао преглед историје Источног питања, нововековне српске дипломатске историје и историје новог века. Студија Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османске царевине у Леванту и на Балкану (1928) представља јединствену синтетичку обраду ове теме у српској историографији, а и у домену европске историографије која се далеко чешће бавила овим проблемом овај рад заузима запажено место. Са научне и методолошке тачке гледишта значајан је и његов рад Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804—1918 из 1940. године. По концизности и прегледности истиче се синтеза Историја новог века 1492—1815 (1941). Ова књига писана је као универзитетски уџбеник и карактерише се методолошком иновативношћу и тежњом да се нововековна историја посматра проблемски што није било карактеристично за послератну југословенску уџбничку литературу због чега ово дело није привукло значајнију пажњу читалачке публике.
Поред синтеза Поповић је писао и студије о појединим питањима засноване на темељним архивским истраживањима. У радовима у којима се бавио појединим проблемима његов приступ карактерише настојање да проблем сагледа и осветли из шире перспективе европске историје. Међу овим радовима најзначајнији су Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III (1920), Метернихова политика на Блиском Истоку (1931) и Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида 1839—1861 (1949). Низ мањих радова посветио је националној и општој европској историји: Немачки универзитет у раду за слободу и уједињење Немачке (1911), Један поглед на финансиске и валутне нерилике Турске у време хатишерифа од Гилхане (1926), Програм устаника у босанско-херцеговачкој буни 1876. гогине (1927), Трговина и промет Босне у Наполеоново доба (1929), Акција кнеза Данила у Паризу 1857 (1923), Сукоби између Митрополита Михајла и владе (1935) и други.
Поповић се бавио и методолошким проблемима историјске науке. Интересовање за ову проблематику преточио је у радове Тежње савремене историгорафије (1924) и Хисторизам у историји (1939). Такође је у свом раду настојао да примени методолошка начела модерне европске историографије. Због своје иновативности и ширине Поповићеви радови и данас завређују пажњу историчара. Библиографију радова Васиља Поповића приредио је Радмило Стефановић у Историјском гласнику 1—2 (1957), 159—166.
Литература
- Поповић, Васиљ, чланак Мирослава Јовановића у Енциклопедији српске историографије, Београд 1997.