Василије-Венијамин Бороцки (1801, Кулпин—12. новембар 1883, Мала Ремета, Аустро-Угарска) је био српски учитељ, публициста који је објављивао написе из више различитих области, а значајан део његове списатељске делатности представљају историограафски прилози. Школовао се у родном месту и Сомбору где је завршио Учитељску школу 1823. године. Неколико година предавао је као учитељ у Кулпину. После смрти своје супруге се замонашио и као калуђер је боравио у Шаренграду, Eрдуту и Пешти. Старост је провео у различитим фрушкогорским манастирима.
Објавио је велики број написа из различитих области. У сфери његовог интересовања биле су теме из педагогије, школства, филологије, народне и црквене историје. Радови Бороцког углавном су имали популарни карактер а објављивани су највећим делом у Летопису Матице српске (1834, 1839, 1846—1848, 1856), пештанском Магазину (1838—1839), Сербском народном листу (1838, 1846—1847), Војвођански (1851), Школском листу (1861), Србском дневнику (1863—1864) и Јужној пчели (1851). Био је сакупљач старина и писао је историјске и дидактичке радове. Најзначјније његово дело је Збирка из разни како црквени тако и светски повестница I—II објављена у Новом саду 1879. године.
Литература
- Бороцки, Василије-Венијамин (Н. Лемајић, стр. 291—292), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.