Васељенски сабор

Васељенски сабор означава скуп црквених великодостојника из свих делова хришћанског света на коме се зајендички одлучује о питањима која се тичу свих хришћана.

Циљеви и одлике

Да би се један сабор могао назвати васељенским, мора да испуњава низ унутрашњих и спољашњих критеријума. Од спољашњих критеријума најважнији је да на сабору морају присуствовати представници свих месних цркава (или епископи месних цркава или њихови заменици). У случају немогућности личног присуства дотична помесна црква би се изјашњавала о питањима о којима се расправља на сабору путем специјалне посланице. Бројност чланова сабора нема значаја у одређивању васељенског значаја сабора. Постоје примери у историји цркве где је на помесним саборима учествовало далеко више епископа него на васељенским. На пример, тако је на Другом васељенском сабору учествовало свега 150 епископа а на неким помесним саборима из тог времена (нарочито картагинским) двоструко више епископа. Друга значајна одлика васељенских сабора је да њихове одлуке морају да прихвате све цркве. Трећи спољашњи услов је да и свештенство и народ мора прихватити одлуке сабора. У црквеној пракси овај услов има особито велики значај јер његовим испуњењем одлуке Сабора улазе у живот цркве и постају део верске праксе.

Унутрашњи услов који одређује васељенски сабор је чињеница да питања о којима се на сабору расправља морају бити општехришћанског значаја. Под питањима од општехришћанског значаја подразумевају се она која се односе на суштину вере и хришћанског учења.

Православна црква признаје седам васељенских сабора. То су:

1. Први никејски сабор (325)
2. Први цариградски сабор (391)
3. Први ефески сабор (431)
4. Халкидонски сабор (451)
5. Други цариградски сабор (553)
6. Трећи цариградски сабор (680—681)
7. Други никејски сабор (787)

Одлуке ових сабора односиле су се на:

• Учење светог писма и предање цркве. Ова учења излагали су у облику симбола вере.
• Испитивање црквеног предања и одвајање правоверног предања од јеретичког
• Прегледање канона претходних васељенских сабора
• Одређивање црквене хјерархије и уопште начин вођења цркве
• Вршење највише судско-црквене власти над епископима
• Издавање за сву цркву позитивних одредаба и правила према којима је требало уређивати функционисање цркве.

Сазив и учесници сабора

Васељенски сабори на спадају у редовне црквене органе, већ спадају у ванредне догађаје. У њиховом сазивању учествује како црквена тако и државна власт. Државна власт обезбеђивала је материјалне услове за одржавање сабора.

Право учешћа на васељенским саборима и право гласа имају епископи. На саборима могу да учествују и други чланови свештенства као и световњаци заинтересовани за питања о којима се расправља. Право председавања на васељенским саборима имају епископи најстаријих цркава. Ово правило одређено је 28. каноном Четвртог васељенског сабора. Почасно место на саборима заузимали су цареви у случајевима када су на саборима присуствовали.

Ауторитет одлука васељенских сабора

Одлуке васељенских сабора су општеобавезне за све хришћанске цркве и њихове чланове. Овај општеобавезни карактер одлука васељенских сабора утврдили су рани васељенски сабори, а касније су их прихватали сви потоњи сабори. Општеобавезни карактер имају само оне одлуке васељенских сабора које се односе на питања вере и питања дисциплине. Други материјал (говори, расправе и слично) настао током сабора нема обавезујући карактер.

Литература

• Никодим Милаш. Православно црквено право, Мостар 1902. (репринт Београд-Шибеник 2004)