Урош I Вукановић

Урош I био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је Србијом од 1112. до око 1145. године.

Порекло

Урош је вероватно био синовац рашког великог жупана Вукана. Из Летописа Попа Дукљанина углавном се закључује да је Вукан имао рођеног брата Марка. Могуће да је управо Марко био Урошев отац. Пошто је само име Урош по својој основи ur (мађ: господин, господар) угарског порекла, могуће је да је Маркова супруга била угарског рода. Тибор Живковић одавде изводи закључак да је Марко, као један од двојице жупана које је послао Константин Бодин након освајања Рашке и Босне да владају Рашком, запосео територије у непосредном суседству Угарске. Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. У историографији преовлађује мишљење да је Урош кога спомиње Ана Комнина будући српски велики жупан. Међу двадесетак угледних талаца који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.

Владавина

Када је велики жупан Вукан умро 1112. године наследио га је, можда после унутардинастичке борбе око наслеђа, синовац Урош. Карактер ових династичких несугласица у историографији није разјашњен али се са њима повезује и Завидино бекство из Рашке у Дукљу, где је 1113. године рођен његов син Немања. Први већи сукоб са Византијом огледао се у приликама у Дукљи где су и Византинци и Рашани покушавали да обезбеде престо свом кандидату. По попу Дукљанину, византијска војска из Драча је 1113/1114. упала у Дукљу, заузела престони Скадар и наметнула за краља Радослава, синовца Михаила Војиславића. Дотадашњи владар Ђорђе, син Константина Бодина, је побегао у Рашку где је наредних седам година уживао Урошеву заштиту. Пошто је 1118. године доласком Јована II Комнина (1118—1143) дошло до смене на византијском престолу, Ђорђе је 1120/1121. уз помоћ Уроша провалио у Дукљу и код Бара погубио тадашњег владара, свог брата од стрица Грубешу. По Ђорђевом повратку кући изгледа да је и сам Урош упао у сукоб са својом родбином и дукљански краљ је 1126/1127. предузео поход у Рашку како би Уроша ослободио тамнице у коју су га бацили његови сродници. Ћорђе је затим вратио Уроша на великожупански престо и поново се вратио у Дукљу. Читава прича о сукобима унутар дукљанске династије Војиславића и сарадњи Ђорђа и Уроша сачувана је једино у Летопису Попа Дукљанина и самим тим не може се прихватити безрезервно.

Даљи ток владавине Уроша I може се са нешто више сигурности пратити захваљујући византијским историчарима Јовану Кинаму и Никити Хонијату. Историју Рашке, чијег владара не именују, византијски извори третирају кроз призму сукоба царства са Угарском. Наиме, Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116—1131) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд, после чега је отпочео отворени рат са царством. У току овог периода, најкасније 1129. године, Срби су заузели византијску испоставу Рас и спалили је, док је цар заузврат казнио локалног заповедника Критопла тако што га је посадио наопако на магарца и спровео цариградским улицама. Уследио је казнени поход који је сам цар предводио, а у току кога су Срби претрпели тежак пораз. Јован II Комнин се из Рашке вратио са богатим пленом и заробљеницима које је населио у околини малоазијског града Никомедије. Након пораза, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према византијском цару. Највероватније је да је у случају рата у Европи морао да шаље свом сениору војску од 2000 људи, а за рат у Азији свега 300 ратника.

Мир између Угарске и Византије закључен је најпосле 1129. године. Болешљиви Стефан II није имао наследника и по Бечкој илустрованој хроници решио је да свог слепог брата од стрица Белу, Алмошевог сина, ожени Јеленом, ћерком рашког великог жупана Уроша. Као Алмошев син, Бела је вероватно био прихватљив кандидат за угарски престо и за византијски двор тако да се Урош овим династичким браком обезбедио са обе стране. Пошто се од тог периода жупа Рама редовно помиње у угарској краљевској титулатури могуће је да је Урош предао Раму као мираз уз своју ћерку. Јелена је нарочито важну улогу одиграла касније као супруга слепог краља Беле II и регенткиња у време малолетства њиховог сина Гезе II.

Поред Јелене, Урош I је имао још једну ћерку Марију и тројицу синова: Уроша II Примислава, Белоша и Десу. По једном запису из 1134. Марија је уз посредовање угарског и чешког двора удата за Конрада од Знојма. Међутим, то јој је уједно и једини помен у историјским изворима. Неупоредиво већу важност за Рашку имало је родбинско повезивање са угарском династијом Арпада. Средњи син Уроша I, Белош је од 1142. живео на угарском двору и у току владе свог сестрића Гезе постао је најутицајнија фигура у политичком животу Угарске. И Урош II и Деса су владали као рашки велики жупани и и у борби против византијске превласти ослонац су тражили у Угарској.

Последњи помен Уроша је поново у Летопису Попа Дукљанина који наводи да је нешто после 1143. дукљански кнез Радослав доживео побуну локалног племства које је позвало Урошевог најмлађег сина Десу и помогло му да преузме власт над Зетом и Травунијом. Пошто је Урош II Примислав послао војну помоћ византијском цару Манојлу Комнину зарад рата са Иконијским султанатом у Малој Азији 1146, претпоставља се да је Урош I преминуо око 1145. године.

Као и у случају других владара из династије Вукановића, владавину Уроша је тешкпо реконструисати услед фрагментарности извора и њихове неједнаке вредности. Ипак, по мишљењу историчара Тибора Живковића, Урош I је у току своје друге владе увео Рашку у међународну политику и тиме ударио основе будућем раскидању вазалних односа са Византијом.

Претходник: Династија Вукановића
Средњовековни српски владар
Наследник:
Вукан (1112—1145) Урош II

Библиографија

Извори

  • Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Београд 2007. (фототипско издање).
  • Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд 2007.(фототипско издање).

Литература

  • А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Нови Сад - Београд 2001, 32.
  • Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), Београд 2006, 127—132.
  • Т. Живковић, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Историјски часопис 52 (2005), 9—22.
  • Б. Радојчић, О хронологији угарско-византијских борби и устанку Срба за време Јована II Комнина, ЗРВИ 7 (1961), 177—186.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported