Улијари су у средњовековној Србији били категорија зависног становништва задужена за гајење пчела и прикупљање производа од пчела на феудалним властелинствима. Улијари су се старали о пчелињацима који су припадали владарима, манастирима, црквама, властели и притом су били ослобођени других феудалних обавеза.
Приликом оснивања манастира у више наврата је забележено да владари или властелини као дарове прилажу и улијанике са улијарима. Категорија улијара стално се ширила јер је у средњем веку постојала изузетно велика птражња за пчелињим производима, нарочито за воском у црквене потребе а пчелињи производи су били и значајан извозни артикал. Овакве потребе није могао да задовољи такозвани пчелињи десетак па су улијари несумњиво постајали све бројнији. Манастир Хиландар, заједно са пиргом је, према сачуваним подацима, имао преко 15 улијаника на различитим местима. Улијарске насеобине су јако ретке и улијаници се углавном срећу као део земљорадничких насеља или су смештени ван села, на поседима манастира погодним за узгајање пчела. Забележени су случајеви где су одређене међе улијаника. На површини одређеној за улије црковне налазио се или један улијаник о коме се старало више људи или више мањих улијаника од којих је сваки био поверен по једном улијару. Број улијара се кретао од 1 до 4 у зависности од величине улијаника. Како су кошнице биле примитивног облика са непокретним саћем један пчелар је могао да опслужује и стотину кошница. По свој прилици улијаници са четири или више улијара, попут хиландарског улијаника Захака на Бистрици, бројали су више стотина, можда и до хиљаду кошница.
У повељама је уопштено забележена дужност улијара да пасу улије, односно да прикупљају производе кошница, док других податка о начину рада и предавању производа готово да и нема. У више наврата је посведочена обавеза улијара да у случају пропадања пчелињака један поставе о свом трошку (да га од себе постављају). Сам процес вађења производа из кошница морао је да се обави одмах по вађењу саћа. Улијари су вероватно манастирској управи предавали претопљени восак (пречишћен или непречишћен) и мед. У Светоарханђеловској хрисовуљи за седморицу феудалних подложника забележено је да су људи који дају восак па је и овде по свој прилици реч о улијарима који су у повељи забележени по производу кошница који је био најзначајнији за манастирске потребе.
Улијарско занимање оставило је свог трага у ономастици. Средњовековна акта спомињу место Улијаре код Приштине, као и недалеко од Скадра, код Крупишта, затим се спомињу два насеља под именом Улијаревине, једно на Љубовићевој луци а друго на Бистрици, а познато је и село под називом Уларе. Занимање се могло додати уз име као ближе одређење а касније је могло да послужи као основа за презиме (Драгија Улијар). Један познији запис бележи име Улијана.
Литература
- Улијари (Ђорђе Бубало, стр. 760—761), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.