Улдин (грч. Ουλδης; лат: Uldin, Huldin1; умро после 408) био је први хунски поглавар чије нам је име познато из извора о савременим догађајима 5. века.
Гајна и Улдин
Хуни су као номадски пљачкаши из степа северно од Црног мора били познати Римљанима још од 375. године. Међутим, почетком 5. века, судећи по даљим померањима угрожених варварских племена у средњој Европи, почела је знатнија хунска сеоба у крајеве северно од Дунава. Тиме су Хуни по први пут постали директни суседи већ подељеног Римског царства.[2]
На самом крају 4. века главни варварски противници Источноримског (Византијског) царства били су Готи. Заповедник готских одреда у служби владе цара Аркадија (395—408), Гајна је у лето 399. подигао побуну и испословао свргавање евнуха Евтропија, дотада најмоћније личности на царском двору. У априлу 400. Гајна је умарширао у престоницу Константинопољ како би што директније наметнуо своју вољу двору, међутим, већ у јулу 400. године против Гајне је изведен контраудар. Поражен од стране Фравите, другог готског војсковође у римској служби, Гајна је морао да побегне из Цариграда, а потом и из самог царства. По Зосиму, Гајна је желео да се домогне своје родне земље и прешао је доњи Дунав. Самим тим, његова родна земља се може идентификовати са територијом данашње Румуније источно од реке Олте. Међутим, тим крајевима већ су владали Хуни, тачније њихов поглавар (или краљ) Улдин. Он је закључио да није мудро дозволити другом варварском вођи са сопственом војском да се учврсти у Подунављу. Улдин је стога окупио своје ратнике и кренуо у рат са Гајном против кога је водио неколико битака. Најпосле, Гајна је поражен и убијен у близини Нове на Дунаву, а Улдин је његову главу послао у Константинопољ тражећи заузврат дарове. Дарови које је хунски краљ затражио и добио највероватније су подразумевали годишњи дар у новцу и склапање споразума са цариградском владом[3][4].
Улдин у Италији
Поред пријатељских односа са Источним, Улдин је неговао добре односе и са Западноримским царством. Крајем 405. у Италију је преко Алпа сишла из средње Европе велика скупина варвара под заповедништвом готског краља Радагајста. У историографији се овај долазак бројне и разнородне варварске војске, праћене породицама, сматра за показатељ даљих превирања у варварским крајевима ван римских граница. Радагајст је прегазио северну Италију и ушао је у Тоскану тако да се приближавао самом Риму. Пошто су римски одреди били недовољни, врховни заповедник западноримских војски Стилихон затражио је савезничке одреде од Улдина и готског поглавара Сара. Радагајста је Стилихон поразио недалеко од Фиренце, а у одсудној бици управо су Хуни одиграли кључну улогу[5]. Сам Радагајст заробљен је и погубљен 23. августа 406. године, али је читав покрет, праћен чувеним упадом Вандала, Свева, Алана и Бургунда крајем 406. у Галију, указује да је у то време у Средњој Европи дошло до великог померања племена. По Питеру Хедеру, главни покретач био је даљи продор Хуна у правцу запада, на територије западно од Карпата[6]. Није искључено да је долазак нових хунских кланова и владара натераo Улдина на агресивнију политику према Источноримском царству[7].
Неуспешни поход на Тракију
У пролеће 408. Улдин је отворено напао Источноримско царство изабравши прави тренутак будући да је Западноримско царство било преокупирано упадом Аларихових Гота у Италију, док је цариградски двор морао да већину трупа пошаље на исток услед персијске претње. Улдин и његови људи су прешли Дунав и, захваљујући издаји, заузели подунавску тврђаву Кастра Мартис (данас Кула у Бугарској). Када су римски емисари понудили велику откупнину како би спасли Тракију од даљих пустошења, Улдин је, по историчару цркве Созомену, показао према сунцу и наводно рекао да, ако пожели, може да покори било који крај који обасјавају сунчеви зраци[8]. Међутим, док је Улдинова војска боравила на римској територији започело је њено брзо осипање захваљујући деловању цариградске дипломатије. Старешине варварске војске и њихови ратници почели су масовно да беже на римску страну захваљујући, како је то Созомен записао, царевој филантропији. Наиме, услед прилива мита Улдин је ускоро остао са малобројном војском са којом је покушао да се повуче преко Дунава. Током повлачења војске хунског краља најтеже су пострадали Улдинови поданици, германски Скири. Преостале варваре Римљани су претворили у робове или су их раселили по Малој Азији као колоне. Царски едикти из марта и априла 409, издати у име Аркадијевог малолетног сина и наследника Теодосија II (408—450), који се баве санирањем последица варварског упада у Тракију откривају да се Улдин до тада повукао са римске територије[9].
После неуспеха похода на Тракију из 408. године извори више не спомињу Улдина. Ипак, у току 409. на западу се спомиње неколико мањих хунских група које су Западни Римљани упознали као најамнике или пљачкаше. Деловање незнатнијих хунских група у периоду после 408. показује да је Улдинова краљевска власт ослабила бар у западној Панонији[10].
Значај
Због оскудности изворних података тешко је оценити значај Улдинове историјске улоге. Иако већ сама чињеница да су римски извори забележили њега по имену открива да је за Римљане био значајнији од пређашњих хунских поглавара. Обим његове власти, осим територија на Доњем Дунаву није познат, мада је у науци било претпоставки да се протезала све до Панонске низије, будући да су управо Улдинови Хуни 406. ратовали у северној Италији у саставу Стилихонове војске. У науци остаје спорно питање да ли Улдин био незнатни варварски поглавар жељан пљачке или пак поглавар неколико већих хунских кланова или племена. Међутим, неуспех похода на Тракију 408, брзина са којом су Римљани дипломатским средствима отклонили хунску претњу открива да Улдинова војска није била бројна, нити је његова краљевска власт била толико чврста да би могла да преживи крупан неуспех и страдање његових ратника[11][12]. Међутим, као једна од значајних последица хунске провале из 408. остале су мере које је преторијански префект Антемије, регент малог Теодосија, предузео како би осигурао безбедност Источноримског царства и његове престонице. Наиме, Антемије је 412. започео седмогодишњи програм изградње и одржавања дунавске флоте у провинцијама Мезији и Скитији. Поред тога, судећи по едикту из 4. априла 413, Антемије је довршио још један значајан вишегодишњи пројекат, изградњу Теодосијевих зидина којима је Константинопољ проширен за трећину. Теодосијеве зидине представљале су током читавог средњег века сигурну одбрану Цариграда све до Четвртог крсташког рата 1204. године[13].
У науци се, додуше без потпоре у изворима, претпостављало да је Улдин био отац браће Октара и Руе, двојице значајнијих хунских краљева из тридесетих година 5. века. Уколико се ова генеолошка конструкција прихвати Улдин би могао да буде деда најзначајнијег хунског краља Атиле, Мундиоховог сина и Руиног синовца и наследника[14].
Напомене
Литература
- P. Heather, The Fall of the Roman Empire ( London: Pan Books, 2006).
- O.J. Mänchen-Helfen (ed. Max Knight): The World of the Huns: Studies in Their History and Culture (Berkeley, University of California Press, 1973).
- The Prosopography of the Later Roman Empire II: A.D. 395-527, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1980, стр. 951.
- E. A. Thompson, The Huns; revised and with an afterword by Peter Heather (Oxford: Blackwell Publishers, 1996).