Српске удеоне кнежевине

Српске удеоне кнежевине биле су облик територијалне организације у средњовековној Србији 12. века за време владавине династија Вукановића и Немањића.

У средњовековној Србији се под удеоном кнежевином подразумевао део територије који је углавном контролисао неко од чланова владарске породице (владарев рођак) и који је овом територијом управљао непосредно. Удеоне кнежевине постојале су и у источноевропским државама током средњег века али на тим подручјима овај термин има другачије значење.

Терминологија

Термин удеона кнежевина резултат је савремене историјске науке и није био познат у средњем веку. За означавање овог појма у средњовековној Србији се користио термин чест (или чест отачаства) као и изведеница честник са значењем особе која поседује део нечега или господари над делом неке целине. Најстарији сачувани помен честника јавља се у повељи Кулина бана Дубровнику из 1189. године којом је он дао слободу трговања дубровачким трговцима на територији његове државе. Помињање честника указује да су Босном поред бана управљали и његови честници који су имали управу на одређеном делу државне територије.

Историјат

Због оскудности података, постојање ове институције могуће је пратити само у Рашкој али не и у осталим српским областима.

За време владавине династије Властимировића у 9. и 10. веку није постојала институција удеоне кнежевине. Државну власт у овом периоду углавном је наслеђивао само један владар не делећи власт ни са браћом ни са стричевима. Карактер удеоне кнежевине можда се може, и то само условно, приписати Травунији, која је на посебан начин била укључена у састав српске државе.

Постојање удеоних кнежевина посведочено је за време владавине Уроша II, Tихомира и Стефана Немање који су сви носили титулу великог жупана. За време Уроша II његов брат Деса је управљао Захумљем, Травунијом и вероватно Зетом (под чиме се подразумева само жупа Зета) као удеони кнез. Њега је једна аристократска струја довела на власт незадовољна политиком Уроша II који није могао да настави ратоборну политику према Византији. Деса је био свестан чињенице да не може да се одржи на престолу ако га не прихвати византијски цар Манојло I Комнин. Браћа су прихватила арбитражу византијског цара који је на жупански престо вратио Уроша. Деса је после губитка власти на управу добио област Дендру, која се налазила недалеко од Ниша. У своје некадашње области у приморју није се враћао. Одређивање дела државне територије којим би удеони кнежеви владали вршио је велики жупан у договору са браћом осим ако то већ није извршио њихов отац. Деса је још једном приликом био рашки велики жупан али га је Манојло I Комнин поново збацио после чега је рашки велики жупан постао Тихомир.

Tихомир је државну територију делио са браћом Мирославом, Страцимиром и Стефаном Немањом. Страцимир је управљао пределима око Западне Мораве и на северу српске државе, Мирослав је добио Захумље док је Стефан Немања владао жупама Реке, Расина, Ибар и Топлица. Стефан Немања је од византијског цара добио титулу као и жупу Дубочицу на управу. Пошто је водио самосталнију политику на својој територији (што није било у складу са устаљеном праксом), Немања је дошао у сукоб са браћом из кога је изашао као победник и нови велики жупан. У бици код Пантина 1168. његов најстарији брат Тихомир је погинуо док су остала браћа прихватила Немањину власт и добила су на управу делове државне територије.

Немањини синови су такође добили удеоне кнежевине на управу: Вукан је постао господар Дукље и Tравуније док је Растко Немањић добио Хумску земљу коју је убрзо напустио и где су се касније учврстили потомци Немањиног брата Мирослава. Јачање Србије током 13. века, а нарочито успостављање краљевске титуле неминовно је водило ка укидању установе удеоних кнежевина што се и догодило до половине 13. века за време владавине Стефана Уроша I.

Институција

Велики жупан се налазио на челу државе, био је главни војни командант и представник државе у спољној политици. Ипак он није самостално одлучивао у свим пословима већ се морао саветовати са удеоним кнезовима. Управна власт удеоних кнежева у њиховим областима такође је била ограничена. Уколико би неки од кнежева хтео да води самосталну политику у оквирима своје области кажњаван је одузимањем територије којом је управљао као и другим казнама. Из овог разлога је и дошао сукоб између Стефана Немање и његове браће када је он у оквиру своје области почео да спроводи широку ктиторску делатност без претходног договора са браћом. Када би велики жупан склапао договор са неком страном државом на уговору би се поред њега потписивао и онај удеони кнез чија је област била најближа држави са којом је уговор потписиван.Тако је 1186. године Стефан Немања заједно са братом Мирославом потписао договор са Дубровником, а са кнезом Страцимиром је 1189. заједно дочекао цара Светог римског царства Фридриха I Барбаросу. У свакој удеоној кнежевини постојао је управни апарат чија су звања у потпуности одговарала оном ко је био присутан у главном делу државе којим је управљао велики жупан (казнац, тепчија). У ратним походима били су дужни да се међусобно помажу без обзира да ли су у питању биле офанзивне или дефанзивне акције.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported