Тихомир Остојић (5. јули 1865, Семиклуш (Остојићево), Банат, тада Хабзбуршка монархија – 18. октобар 1921, Беч, Аустрија) је био српски историчар, историчар књижевности и културни радник.
Биографија
Школовао се у Остојићеву и Новом Саду. Био је стипендиста Текелијиног фонда што му је омогућило да сда студира словенску филологију у Пешти и у Бечу код чувеног слависте Ватрослава Јагића. Докторирао је 1907. са дисертацијом о Доситеју Обрадовићу. Од 1899. до 1910. радио је као професор у новосадској гимназији. Године 1911. постао је секретар Матице српске, уређивао је између 1912. и 1914. Летопис МС али је онда, под оптужбом да је у часопису ширио српску пропаганду интерниран у Бају и Столни Београд. Из прогонства се вратио 1917. године. Изабран је 1920. за професора југословенске књижевности и првог декана Филозофског факултета у Скопљу. Један је од покретача и први председник Скопског научног друштва основаног 1921. године. Постао је дописни члан Српске краљевске академије 1910. године.
Научни и јавни рад
Остојић се бавио широком лепезом проблема из српске културне историје али и текућим национално-политичким питањима. Радовима из културне и историје књижевности 18. и 19. века дао је велики допринос, у српској историографији, занемарене новије српске прошлости. Његова прва књига Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) уједно је и прва синтеза културне историје Срба 18. века. Овај период проучавао је и у друге две важне студије: Доситеј Обрадовић у Хопову (1907, објављена и на немачком) и Захарија Орфелин (1923). У књизи Српска грађанска лирика XVIII века дао је исписе из старих српских рукописних песмарица. Историјом српске књижевности у 19. веку бави се неколико студија: о Бранку Радичевићу (1918), Јовану Стерији Поповићу (1906), Јовану Јовановићу Змају и Ђорђу Пајковићу (1908). Писао је и уџбенике из историје српске књижевности а објавио је и више збирки грађе (део преписке митрополита Павла Ненадовића и документе значајне за црногорску историју из доба Петра I и Петра II). Приређивао је за штампу текстове из усменог народног стваралаштва.
Остојић се успешно ослободио утицаја романтизма из младости када је у питању научни рад али је он био подлога за његово јавно и политичко деловање. Неуморно је радио у многим областима културног стваралаштва: организовао је гимнастичка удружења и ђачке хорове, популарисао народну и црквену музику, писао је приказе, критике и чланке о текућим уметничким дешавањима и сарађивао је са бројним установа културе као што су Одбор Новосадске српске читаонице, Артистички одсек у Друштву за Српско народно позориште и у Српској књижевној задрузи чији је био добротвор и повереник. У Књижевно одељење Матице српске ушао је 1898. заједно са Јованом Радонићем и Станојем Станојевићем. Они су уз помоћ групе реформиста окупљених око часописа Покрет (1899—1912) радили на реформи Матице српске. Остојић је као представник ове струје дошао на место секретара МС 1911. и у кратком периоду до избијања Првог светског рата успео је да стабилизује Матицу српску, поново покрене Летопис који је обогаћен актуелним национално-политичким и културним садржајам и око кога су се окупљали најбољи, ондашњи, српски писци из различитих области.
Литература
- Остојић, Тихомир (Ђорђе Бубало, стр. 547—548) Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.