Тибор Живковић

Тибор Живковић (11. март 1966, Мостар — 26. март 2013, Београд) је био српски историчар чија су се истраживачка интересовања углавном односила на српску историју у раном средњем веку.

Биографија

Тибор Живковић је рођен у Мостару 1966. године. Историју је студирао на Филозофском факултету у Београду између 1985/86. и 1990. године када је дипломирао на Катедри за стари век. Магистрирао је 1996. године са тезом Славизација на територији Србије VII-XI века коју је одбранио на Одељењу за интердисциплинарне студије Катедре за физичку антропологију на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 2000. године са дисертацијом Словени под влашћу Византије од VII до XI века (до 1025. год.). Ради на Историјском институту у Београду од 1997. године, а од 2002. године је директор ове установе као и главни и одговорни уредник Редакционог одбора издања Историјског института. Године 2010. на месту директора Историјског института заменио га је историчар Срђан Рудић.

Током докторских студија био је стипендиста грчке владе (1997—1999). Као стипендиста Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије боравио је на постдокторским студијама у Центру за византијска истраживања (Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation). Учествовао је као руководилац тима у археолошким истраживањима дуж реке Ибар између 2003. и 2009. године. Предавао је општи средњи век Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци.

Након дуге и тешке болести, Тибор Живковић је преминуо 26. марта 2013. године у Београду у 47. години живота.

Научни рад

Поље историографских истраживања Тибора Живковића обухвата комплекс тема које се односе на раносредњовековну историју Србије, Бугарске, територије Грчке. Посебан нагласак у његовим истраживањима је на историји Срба у раном средњем веку. Заједно са Владетом Петровићем и Станојем Бојанином објавио је књигу Selected Charters of Serbian Rulers : (XII-XV Century) : Relating to the Territory of Kosovo and Metohia (Атина, 2000). Појединим питањима из ране српске историје бавио се у више краћих радова (О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у 6. и 7. веку, Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од 6. до 10 века, Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године, Етнички идентитет Јужних Словена (VII - XI век) - сведочанства савременика). Такође се бавио и проблемима односа између Словена и Ромеја, односно византијске државе, у првим вековима након словенске сеобе (The Date of Creation of the Theme of Peloponnesus, Словени Пелопонеза у житију Никона Метаноита, Тактикон Успенског и тема Далмација). На основу његове докторске дисертације настала је књига Јужни Словени под византијском влашћу : 600-1025. (објављена 2002. године). Према речима Милоша Антоновића ова књига је представљала кулминацију ауторових истраживања на пољу ране словенске историје на просторима Балканског полуострва као и сложених питања византијске управе над њима. Живковић је у књизи преиспитао низ извора који се односе на овај период и дао нека врло оригинална тумачења овог периода историје Словена. Он Словене који су се доселили на Балканско полуострво дели на две групе: прва група је обухватала оне Словене који су се доселили на територију Пелопонеза и уопште континенталне Грчке и који у етничком смислу нису оставили дубљег трага па су једини остаци њиховог боравка на овим просторима топоними; друга група обухвата оне Словене, међу њима и Србе и Хрвате, који су се доселили у Илирик између 632. и 634. године. Историјом српског и хрватског племена бави се трећи и последњи део књиге. У овом поглављу аутор је претресао сложено питање српске етногенезе и то коришћењем не само византијских већ и западних, латинских извора. Наиме, сматрајући да 30. глава списа Конститина Порфирогенита О управљању царством представља заправо део списа О темама и комбинујући ову вест са наводима Псеудо-Фредегарове хронике Живковић је изнео донекле другачију слику досељавања Срба у односу на ону која је опште прихваћена у историографији. Живковић сматра да су се Срби доселили на подстицај византијског цара Ираклија јер је цар сматрао да ће њиховим досељавањем моћи успешно да парира аварским нападима. Живковић износи мишљење да је словенска побуна против Авара наступила као подстицај франачког краља Дагоберта и то у договору са византијским царем Ираклијем. У овој књизи први пут је повезана Дагобертова политика према Србима са његовом политиком према Византији.

Историографски поступак Тибора Живковића не карактерише само темељно познавање, често оскудне и фрагментарне, грађе која се односи на српски средњи век већ и настојање да се уврежена тумачења преиспитају, а традиоционалан однос према појединим изворима превазиђе. Ово је посебно случај са такозваним Летописом попа Дукљанина, извором којим се у српској историографији приступа са највећом скепсом, па су поједини истраживачи било склони да му готово у потпуности одричу историчност. Ипак у више наврата Тибор Живковић је показао да се са овим извором мора рачунати али да се његови наводи опет морају смештати у шири историјски контекст. Овим извором бавио се у више наврата (О првим поглављима Летописа Попа Дукљанина, Дукљанско-византијски рат 1072-1075, Поход бугарског цара Самуила на Далмацију, као и на већем броју места у монографијама) и релативизовао је нека у историографији устаљена гледишта у вези са овим списом. У књизи Црквена организација у српским земљама: (рани средњи век) настојао је да расветли различита питања у вези са црквеном историјом на територији српских земаља у раном средњем веку. Према речима самог аутора фрагментарност грађе онемогућила је реконструкцију црквеног устројства на територији српских земаља већ се настојало да се објасни развијање владарске идеологије на темељима хришћанске религије и са тим у вези развитак црквене организације. Према речима Јованке Калић вредност ове књиге представља то:

… што се често исказивана мисао о латинском и грчком утицају у историји цркве у српским земљама, о супарништву Цариграда и Рима, истражује у конкретном простору појединих дијецеза. Нова издања византијских извора, теренска грађа и друго, подлога су ауторових истраживања. Коначних решења често нема али је пут до њих јаснији.

Већи број радова посветио је српским владарима у раном средњем веку (Два питања из времена владавине краља Бодина, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Синови Завидини), а овај аспект својих истраживања заокружио је књигом Портрети српских владара (IX—XII век) у којој су дати портрети српских владара из династија Властимировића, Војислављевића, Вукановића као и Михаила Вишевића и бана Борића. Овај тематски круг Живковићевих истраживања карактерише тежња да се у новом светлу интерпретирају наводи латинских извора о Србима у раном средњем веку и да се њихови наводи сместе у шири контекст дешавања, посебно када је у питању сложена проблематика византијско-угарског супарништва на територији српских земаља. Известан број радова Живковић је посветио питањима која се односе на најранију дубровачку, босанску и дукљанску историју (Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, Рама у титулатури угарских краљева, О такозваном сабору на Дувањском пољу, Да ли су дубровачки ратни бродови учествовали у критској експедицији 949. године). У књизи Gesta Rerum Sclavorum II. Коментар (2009) дао је опширан коментар овог списа, у историографији познатог као Летопис попа Дукљанина. Живковић је променио своја ранија гледишта о Летопису и утрдио ново датирање и провенијенцију списа што представља изузетно значајан помак у историографским истраживањима Летописа а резултате најећег дела ранијих радова о њему чини превазиђеним.

Важнији радови

  • Forging Unity: The South Slavs Between East and West: 550-1150., 2008.
  • Gesta Regum Sclavorum. Том II, 2009. (приређивач)
  • Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од 6. до 10 века, Гласник Етнографског института САНУ 45 (1997) 89-100.
  • Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године, Историјски часопис 42-43 (1995-1996) 1997, 227-236.
  • Етнички идентитет Јужних Словена (VII - XI век) - сведочанства савременика, Меридијани 3/4 (1999) 25-29.
  • Пљеваљски крај у раном средњем веку: нека размишљања, Гласник Завичајног музеја. Пљевља 2 (2001) 11-19.
  • Легенда о Павлимиру Белу, Историјски часопис 50 (2003), 9-32.
  • Константин Порфирогенит и дубровачки писци пре 1611, Историјски часопис 53 (2006) 145-164.
  • Заборављени архиепископ Бара, Историјски часопис 56 (2008) 191-209. (заједно са Драганом Кунчер).
  • Трпимирова титула према казивању Gottschalk-a, Историјски часопис 58 (2009) 33-42. (заједно са Бојаном Радовановић).

Литература

  • Белешка о аутору у Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006, стр. 181.
  • Белешка о аутору у Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Београд 2004, на омотници.
  • Биографија и библиографија на сајту Историјског института у Београду (извор)
  • М. Антоновић, Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, Историјски институт, ЈП Службени гласник, Београд 2002, Историјски часопис 49 (2002), 279—282.
  • Друштво за проучавање босанске средњовијековне хисторије. In memoriam. Тибор Живковић. (линк)
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported