Тепчија је била титула дворског и провинцијског функционера у средњовековној Хрватској, Србији и Босни.
У Хрватској се званичници са овом титулом јављају у другој половини 11. века а у Србији и Босни тек у првој половини 13. века. У Хрватској је поред тепчије постојао и тепчица који је вероватно вршио службу у жупи, а не на владаревом двору. У Босни је било истовремено више тепчија, обично двојица или тројица, током 13. и у 14. веку. У држави Немањића псотојао је велики тепчија, тепчија и мали тепчија. Мали тепчија је своју службу вршио у жупи или нешто веће подрујчу.
Велике тепчије нису биле надређене тепчија нити су њихове функције биле међузависне. Велике тепчије и тепчије водиле су рачуна о земљопоседима својих господара, српског краља или неког истакнутијег властелина док су мале тепчије водиле рачуна о земљопоседима у појединим жупама. У Босни су постојале посебне тепчије у областима Босни, Усори, Хуму када је ушао у састав босанске државе а можда и у Доњим Крајима. Тепчије су учествовале у пословима који су подразумевали разграничење поседа као и у судским процесима око земљопоседа. Имали су помоћнике који су им помаглаи у вршењу ових функција.
Титула великог тепчије угасила се у средњовековној Србији пре царског крунисања Стефана Душана (1346) а у Босни до краја 14 века.
Литература
- Тепчија (М. Благојевић, стр. 728), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.