Теодора Лазаревић (умрла пре 1405. године) била је једна од пет ћерки кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Била је прва супруга угарског великаша Николе II Гаре (мађ. Garai Miklós II; у српским изворима Горјански, Гаревић или Загаревић).[1]
Биографија
О Теодори и њеном животу се зна јако мало. Њено име се спомиње у старим српским летописима, а пошто је познато да је једна од ћерки кнеза Лазара била удата за Николу II Гару сматра се да је то била управо Теодора.[1]
Теодорина удаја била је, као и у случају осталих Лазаревих ћерки, део политичких планова њеног оца. Заједно са својим савезником, краљем Срба и Босне, Стефаном Твртком I Котроманићем (1353—1391), кнез Лазар се 1382, после смрти моћног угарског краља Лајоша I Великог (1342—1382), умешао у унутрашње борбе у Угарској. Лајош Велики, који није имао синова, желео је да угарски престо наследи његова ћерка Марија и њен супруг Жигмунд Луксембуршки, син цара Светог римског царства и чешког краља Карла IV. У међувремену, један део угарског племства је у земљу позвао рођака покојног владара, јединог мушког представника династије Анжу—Капе, напуљског краља Карла III Драчког. Уз присталице напуљске странке стао је и краљ Твртко, а затим и Лазар Хребељановић. Кнез је покушавао да заузме Београд, Голубац и Мачву, а његови одреди су упадали у крајеве северно од Саве и Дунава. После бројних преокрета, Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) је стигао у Угарску и учврстио се на престолу. Како је Лазар морао да се посвети припремама за предстојећи велики поход Османлија измирио се у првој половини 1389. са краљем Жигмундом посредовањем зета Николе II Гаре (Горјанског).[2][3]
Није у потпуности јасно када се Теодора удала за Николу II Гару. Иларион Руварац је претпостављао, а Миодраг А. Пурковић прихватио, да се венчање одиграло још 1378/9. године[4], док је Раде Михаљчић сматрао да је Гара постао кнежев зет годину или две након што се Теодорина сестра Драгана 1386. године удала за Александра, сина трновског цара Ивана Шишмана.[5] Уколико је Теодора удата према Руварчевом датовању, Лазареве родбинске везе са угарском племићком породицом Гара могле су бити мотив за уплитање у унутрашње борбе у Угарској.[6] Треба подсетити да је Никола I Гара био палатин (1375—1386) од времена краља Лајоша и да је кнеза Лазара вероватно упознао када је 1373. предводио угарске помоћне одреде који су кнезу и бану Босне Твртку помогли да поразе и свргну жупана Николу Алтомановића.[7] Међутим, треба подвући да је Гара Старији био главни саветник и савезник краљице Марије, а да су га 1386. погубили управо присталице напуљске странке.[8] С друге стране, ако се прихвати Михаљчићев предлог да је Теодора удата после 1386. године онда се њен брак са Николом II Гаром може посматрати као Лазарев покушај да се преко угледног зета приближи новом краљу Угарске Жигмунду. Жигмунд је управо Николи II Гари поверио место мачванског бана уместо бунтовног Јаноша Хорватија. Гара Млађи је пре краја 1387. потукао Хорватијеве људе и протерао их у Босну где им је Твртко пружио уточиште.[8]
О Теодорином браку са Николом Гаром не зна се ништа.[1] Као бан истурене Мачве Гара је свакако био упућен у збивања у српским земљама. Српска народна традиција је доста рано почела да приповеда о угарском учешћу у Косовској бици 1389. године. Уколико је угарске војне помоћи уопште било највероватније је стигла од мачванског бана Николе Гаре, кнежевог зета.[9] После Лазареве смрти, а свега три седмице након Косовске битке, Жигмунд је опуномоћио Гару да опутује у рашку земљу како би преговарао са својим пашеногом, Вуком Бранковићем. Иако је само акредитивно писмо сачувано, непосредан повод, као и исход преговора Николе Гаре и Вука Бранковића нису познати.[10]
После 1390. године Гара више није био мачвански бан, већ је од 1390. до 1402. године био бан Хрватске, Славоније и Далмације. Теодора се последњи пут спомиње у документу датованом у 1395/6. годину (између 1. септембра 1395. и 1. септембра 1396. године) у коме се сабор монаха светогорског манастира св. Пантелејмона обавезао монахињи Јевгенији, како се кнегиња Милица звала по замонашењу, да ће издржавати њених пет ћерки (Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру) у случају да нека од њих постане удовица.[11] Теодора је преминула у периоду између 1. септембра 1395. и 1405. године када се Никола II Гара, тада угарски палатин од 1402. до 1433. године, оженио по други пут, овога пута Аном, ћерком цељског грофа Хермана II.[1]
Теодора је по свему судећи родила свом супругу двоје деце: Николу III Гару (умро после 1435. године), који није имао значајнију историјску улогу, и Катарину (Каталину), која је 1430. удата за горичког грофа Хајнриха V. Пурковић ипак није у потпуности прихватио да је Теодора родила Николу III и Каталину иако не искључује ту могућност.[1]
Литература
- Група аутора, Историја Мађара, Београд 2002.
- Историја српског народа, Друга књига, Доба борби за очување и обнову државе (1371—1537), уредила Јованка Калић, Српска књижевна задруга, Београд 1982.
- Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Београд 2001.
- М. А. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн 1957.
- Сајт Foundation for Medieval Genealogy: Croatia (извор)
- Сајт Foundation for Medieval Genealogy: Serbia (извор)