 |
| Стрелци на илустрацији из 19. века. Винкхуијзенова збирка војних униформи |
Стрелци (рус: стрельцы) су били посебан ред војске основан у доба владавине првог руског цара Ивана IV Грозног (1530—1584) и представљали су прву сталну војску у Руском царству. У 16. веку, успешно су ратовали против степских непријатеља Русије захваљујући ватреном наоружању које су имали. Међутим, у 17. веку стрелци су постали затворени војни ред чији је војни значај постепено опадао, али с друге стране, добијали су све већи политички значај у дворским превирањима у Москви тог доба. Најзад, стрелце је 1698. укинуо Петар I Велики како би сузбио њихов политички утицај и уједно отворио пут за нове војне реформе.
Оснивање
Велики московски кнез Иван IV живео је у сенци моћних руских бољара током свог детињства и младости (1533—1547). У својој шеснаестој години, 1547. Иван IV се прогласио за цара Русије и окружио се способним саветницима. Његов први циљ био је да потчини крупно племство које се често силом опирало власти великог кнеза. Зарад тога, Ивану IV је била неопходна стајаћа војска на коју се могао ослонити у свако доба. Друга опасност по царев ауторитет долазила је споља у виду сталних упада татарских коњаника у руске земље. У првој половини 16. века највећа претња за руске земље били су Татари из Казањског каната[1][2].
Организовање стајаће војске наоружане ватреним оружјем отпочело је 1549. и 1550. у доба два неуспешна руска похода против Татара на Волги. Мада су најамници наоружани аркебузама тј. примитивним мускетама већ били познати у Русији, новина је била у томе што је Иван Грозни створио стајаћу војску. Цар је тако 1550. организовао одред од 3.000 стрелаца које је био стациониран у Воробијевој слободи (Врапчије насеље). Захваљујући употреби артиљерије и војне инжењерије, као и новонасталих одреда стрелаца, Иван Грозни је 1552. заузео и уништио Казански канат. Освајање Казања било је вишеструко значајно, између осталог јер је Московској Русији отворило даље путеве за експанзију ка истоку. Покоравање Казања, а затим и Астраханског каната 1556. оправдало је дотадашње војне реформе првог руског цара[3]. Међутим, иако је почетни период владавине Ивана Грозног био прилично обећавајући, каснији Ливонски рат, који је Русија започела ради добијања сталних упоришта на Балтику, показао се као велики политички промашај и војни пораз у сукобу са пољским и шведским војскама[4].
Услед штурости извора није у потпуности јасно како су стрелци коришћени у борби. Изгледа да су били стационирани у центру бојног поретка и да је њихов главни задатак био да непријатеља подвргну непрестаној паљби из пушака. Међутим, у 16. веку ручно ватрено оружје било је веома непоуздано тако да је стрелцима свакако била потребна заштита. У западној и стредњој Европи одреди копљаника су обично штитили одреде наоружане аркебузама од брзих јуриша коњице. Може се само претпоставити да је стрелце штитила елитна коњица московског владара или покретна утврђења на точковима (гулиаи-город), сличним хуситским из 15. века[6].
Поверење цара Ивана IV у стрелце је временом је порасло, а самим тим и њихов број. Крајем њргове владавине било је 12. 000 стрелаца, од којих је било 2.000 коњаника, а 1584. године, у време крунисања Ивановог сина Федора I Ивановича, било их је већ 20. 000. Команда над стрелцима била је поверена посебној институцији која се називала Стрелцкаја изба (Кућа стрелаца). Ова институција се 1571. помиње као посебно министарство[7].
Стрелци су прво били организовани у јединице које су се звале прибори, затим прикази, а након 1681. године, пукови. Заповедник пука називао се стрелецки голова (глава стрелаца), а јединица се делила на сотније (стотине) и десјатке (десетине). Плаћани су готовим новцем, али и следовањима хране. За оно време стрелци су добијали прилично велике суме новца. Годишња плата обичног војника износила је 4-7 рубаља, док је сотник, заповедник одреда од сто стрелаца, добијао 12-20 рубаља. Заповедник читавог пука, стрелецки голова био је плаћан 30-60 рубаља, а уз то је могао рачунати и на земљишне поседе. Поређења ради, бољари су плаћани годишње од 6 до 50 рубаља, мада им је сума исплаћивана одједном за шест или седам година[5]. Стрелци — обични војници такође су добијали и следовања оваса, ражи, хлеба и овчетине. Стрелци су могли бити коњаници (стремјанији, од руске речи стремја тј. узенгија), али су углавном служили као пешадија. Стрелци који су боравили у Москви називали су се виборније, док су они који су живели у провинцији имали назив городскије.
Изглед и наоружање
Стрелци су се такође истицали и по одећи. Униформа стрелаца састојала се од уобичајног руског кафтана који је допирао до чланака, затим калпака или шапке обрубљене крзном и дубоких чизама. Оружје које су носили биле су сабље и српасте секире и, наравно, мускете с фитиљем. Секира је свакако представљала оружје за себе, али је такође служила и као ослонац за мускету. Сваки од војника добијао је и следовање барута и олова које је коришћено за прављење метака.
Крајем 16. века сваки пук стрелаца имао је другачију боју униформе и називан је по имену свог заповедника. Такође, сваки пук имао је и посебан број, а што је број био нижи тиме је и престиж јединице био већи. Први пук је тако служио као царева гардијска јединица при двору у Москви. Први пук је иначе био познат под именом „пук при царевој узенгији“. Првих пет пукова били су коњанички и били су стационирани у близини престонице[8].
Стрелци нису живели у касарнама, већ су становали у сопственим кућама. Поред војничке плате, могли су да стичу додатне приходе бавећи се занатима или трговином. И поред тога, као пешадија били су више него убојити. По руским изворима имали су пресудну улогу у заузимању Казана, а наводно су били толико прецизни да су птицу у лету могли да погоде у крило. Један западни путописац је забележио како су 1557. стрелци марширали улицама Москве подељени у одреде од сто или од педесет људи. Петсто стрелаца је тако отишло до полигона где су, на заповест, са педесетак метара раздаљине пуцали на зид од леда све док га нису срушили[8].
Стрелци у 17. веку
 |
| Стрелци 1674. године. Литографија из 19. века. |
У 17. веку положај стрелаца је био нешто другачији. Слично османским јаничарима, и стрелци су временом постали затворена каста која је владару дуговала доживотну војну службу. Иако су царске власти су декретом покушавале да спрече приступање грађана или сељака у редове стрелаца, током 17. века њихов број стално је растао, да би 1681. године достигао бројку од 55.000 људи.
Међутим, у 17. веку, војни значај стрелаца знатно је почео да опада. Током Тридесетогодишњег рата (1618—1648) Шведска се јасно издвојила као водећа војна сила у северној Европи зато што је шведски краљ Густав Адолф увео покретљивију артиљерију, а пешадија је заменила аркебузе мускетама које су имале већи домет и снагу. Нови начин ратовања захтевао је и јаку дисциплину, а самим тим и потпуну професионализацију војске. С друге стране, руски стрелци су углавном били наоружани превазиђеним аркебузама, а у тактичком погледу били су спори и дезорганизовани, тако да је Русија углавном губила битке са Швеђанима и Пољацима. Након доласка првог Романова, цара Михаила I Федоровича (1613—1645), на престо, руска војска је прошла кроз серију реформи у складу са европским искуствима у којима је стрелцима плата била смањена на свега 3 рубље годишње, као и њихова следовања хране[9][10]. Ипак, иако су губили на војном значају, стрелци су постајали све утицајнији на московском двору и имали су велики утицај на политичка превирања која су се тамо одвијала.
Изглед и наоружање
Након учешћа у походу против одметнутих козака Стенке Разина 1674. парадна униформа стрелаца је била понешто измењена. Шапка коју су носили на глави била је од сомота, и код редова била је обрубљена овчијом кожом, а код официра од самуровог крзна. Кафтан се закопчавао са десна на лево округлим дугметима која су била украшена позлаћеним гајтанима, а официрске крагне су биле украшене крзном. Преко кафтана носили су прслук, а на ногама кожне чизме до колена, често обојене жутом бојом. И редови и официри су носили рукавице с тим што су официрске рукавице биле украшене везом и чипком. Официри су на походима носили униформе тамнијих боја, обично црне, тамносиве или смеђе, а ознаке њиховог чина биле су шапке и кафтани са крзном као и палица. Обични редови носили су кожне појасеве, а преко рамена ремен са једанаест дрвених патрона постављених кожом. У десет патрона налазила се танад, а у једанаестом барут. Сабље у 17. веку израђиване су по пољском узору, а такође су коришћени и мачеви и шлемови западноевропског типа. У парадама у Москви стрелци су носили богато наоружање из арсенала у Кремљу које би након параде враћали. Није у потпуности јасно да ли је лично наоружање стрелаца било њихова лична имовина или својина државе. Најстарији прописи о стрелцима из 1551. налагали су да ови војници морају да негују дуге браде. Уз појединачне изузетке, ове одредбе су поштоване и у 17. веку[11].
О одећи и опреми стрелаца у провинцијским градовима мање се зна. Понегде се носила проста тамна униформа од материјала домаће радиности, а, уколико су униформе биле ведријих боја, највероватније су фарбане природним бојама које су добијане из корења и плодова. Европске тканине су у Русији биле веома цењене и понекад су дељене стрелцима у виду следовања.
Током 17. века стрелци су привлачили пажњу европских дипломата својом богатом опремом посебно у приликама када су пратили цара лично. О изгледу стрелаца сводочи Енглез Ричард Чанселор који је у 17. веку описао дипломатско посланство које је руски цар послао пољском краљу. У пратњи царских емисара било је бар 500 стрелаца на коњима. И јахачи и њихови коњи носили су одећу и опрему од сомота и позлаћеног броката прошивеног бисерима[12].
Укидање стрелаца
 |
| Јутро пред погубљење стрелаца 1698. Василиј Иванович Суриков (1848-1916). Уље на платну (1881) |
Крајем 17. века стрелци нису више били елитна војска као што је то био случај век раније, али су у Москви стекли велики престиж и друштвени утицај као царска гарда. Њихово коначно укидање било је повезано управо са умешаношћу у покушај политичког преврата. Наиме, цар Алексеј Михаилович је 1676. преминуо остављајући за собом синове Фјодора III, Ивана V и ћерку Софију из првог брака, и трогодишњег сина Петра из другог брака. Фјодор је наследио оца, али је и сам умро без наследника 1682. године. Московска светина је тада извикала за новог цара малог Петра који је требало да влада под туторством мајке Наталије, друге супруге цара Алексеја. Међутим, енергична Петрова полусестра Софија је уз помоћ породице своје мајке Милославских побунила стрелце који су били незадовљни ниским примањима. Под изговором да желе да спрече заверу и атентат на царевића Ивана Алексејевича и цара Петра, стрелци су у мају 1682. провалили у Кремљ и побили кључне саветнике царице-мајке Наталије Наришкине и прогласили болешљивог и слабоумног Ивана V за цара, Петра за њему потчињеног савладара, а Софију за њиховог регента[13].
Софијина победа извојевана уз помоћ стрелаца није била дугог века. Русија се придружила Светом римском царству, Венецији и Пољској у Светој лиги 1684. и заратила је, током Бечког рата, против Османлија, тачније султанових вазала, кримских татара. Ипак, Софијине војсковође су до 1688. доживеле два неугодна пораза, а млади Петар је 1689. већ имао седамнаест година и његова невеста је очекивала потомство. У августу 1689. Петар је у страху од стрелаца напустио Москву и склонио се у оближњи манастир Св. Тројице. Након тога, московско племство му је помогло да приграби царску круну и полусестру Софију натера на повлачење у манастир[14].
Разумљиво је што будући Петар Велики није гајио поверење у стрелце. Иако није распустио стрелце лишио их је њихових преосталих друштвених привилегија. У погледу институционалних реформи, Петар Велики је строго следио западноевропске узоре. То се посебно односило на војску. У лето 1698. године, док се враћао са свог чувеног путовања по Европи, Петар је примио вест о новој побуни стрелаца у Москви. Када је стигао кући у августу исте године побуна стрелаца је већ била угушена. Цар је ипак показао све мере предострожности тако што је лично покренуо истрагу против вођа побуне. Испитујући вође стрелаца Петар је открио наводне везе са бившом царицом Софијом. После тога, на стотине стрелаца је погубљено, московски одреди распуштени, а царица Софија је морала да прихвати монашки завет. Тела побијених стрелаца су повешана испод њеног прозора како би је подсећала на последице издаје и нелојалности цару[15].
Иако су стрелци укинути као војни ред, последњи пут се помињу 1728. године као посебна друштвена група, три године након Петрове смрти[16].
Библиографија
Литература
- V. Shpakovsky, D. Nicolle, Armies of Ivan the Terrible, Russian Troops 1505—1700, Men-at-arms 427, Oxford 2006.
- R. S. Stone, A Military History of Russia, From Ivan the Terrible to the War in Chechnya, London 2006.