Стефан Душан
preporucen.png
Стефан Урош IV Душан
српски цар
{$caption}
Душан Силни, први српски цар, фреска из манастира Лесново (Македонија).
Лични подаци
Датум рођења око 1308.
Место рођења Зета
Датум смрти 20. децембар 1355.
Династија
Немањићи
Владавина
Претходник Стефан Урош III Дечански
Датум и место крунисања за краља:
8. септембар 1331,
Сврчин
за цара:
16. април 1346,
Скопље
Период владавине (1331—1355)
Наследник Стефан Урош V
Породица
Отац Стефан Урош III Дечански
Мајка Теодора од Бугарске
Супруге Јелена, бугарска принцеза
Деца Стефан Урош V, можда ћерка непознатог имена

Стефан Душан (1308. — 20. децембар 1355; владао 1331—1355) је био српски средњовековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки.

На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар део византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеног сукоба између Цариграда и Србије.

Поред освајачке значајна је и његова законодавна делатност. Најзначајнији споменик ове делатности је Душанов законик који је решавао правну проблематику насталу у новим условима Српског царства и који се добром делом ослања на византијско право уз строго поштовање старијих законских аката. Стефан Душан је био и ктитор. Завршио је задужбину свога оца манастир Дечане а најзначајнија његова задужбина где је био и његов гроб био је манастир Светих Архангела код Призрена.

Садржај

Историјски извори

Историјски извори за живот и дело Стефана Душана бројнији су у односу на претходни период, али и у односу на време његовог наследника, Стефана Уроша V. Стефан Душан је током владавине издао читав низ повеља па је из његовог времена сачувано највише ових докумената у односу на друге владаре из династије Немањића. Ипак због ауторитета Стефана Душана фалсификоване повеље су често носиле на себи његово име што представља специфичан проблем за истраживаче. Други документарни извори за Душаново време сачувани су у Дубровачком архиву. Дубровачки извори нарочито су значајни за период пре Душановог краљевског крунусања. Српски наративни извори о Душану прилично су малобројни и подразумевају пре свага недовршену биографију Даниловог настављача и аутобиографске текстове у уводним деловима Душанових повеља, нарочито у повељи која је претходила тексту Душановог Законика. Изузетан значај имају византијски наративни извори — дела Нићифора Григоре, Јована Кантакузина и у знатно мањој мери, Јањинска хроника. Дело Јована Кантакузина представља мемоарски текст који је драгоцен извор података с обзиром да је његов животни пут био испреплетан с Душановим. Ипак он је често пристрасан јер његово дело има апологетичан карактер а и хронолошки је често непрецизан. Специфичан извор је Душанов законик. Он је значајан за разумевање Душанове идеологије, али се у врло ограниченој мери може користити за разумевање праксе Душановог владања јер није сачувано много података о његовој примени у овом раном периоду. За разумевање Душанове идеологије велики значај има нумизнамитчки материјал и ликовне представе њега и његове породице.

Рани живот

Душан је био другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград. Стефан је у Цариграду са породицом боравио седам година. Ту му је умро млађи син Душица, а старији Душан је имао прилику да се упозна са византијском средином. Породица је била смештена у манастиру светог Јована Претече. По повратку у Србију Стефан је на управу добио град и жупу Будимљу (берански крај). По речима биографа Стефана Дечанског из каснијег времена, Григорија Цамблака, Душан је једно време боравио на двору краља Милутина, где је могао провести највише годину дана.[1] Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. у Србији су отпочеле борбе за престо из којих је као победник изашао Душанов отац1.

Млади краљ

Управа над западним областима српске државе

До краја 1321. године прилике у земљи су се стабилизовале[2]. Стефан је био крунисан 6. јануара 1322. године, а његов син проглашен за младог краља. Тада је Душан добио владарско име Стефан којим се служио до краја живота. Двор младог краља налазио се на обали реке Дримац. Душан је на управу добио област Зете, али пошто је тада имао 14 година управа је вероватно била поверена краљевим службеницима о којима се мало зна.

На граничним подручјима области којом је управљао Душан дошло је до сукоба са суседима. Још се краљ Милутин сукобљавао са Младеном II Брибирским2. Кад је умро краљ Милутин, а угарски краљ, Карлo Роберт поразио Младена II, локални великаши су видели прилику да се осамостале. Тренутак је хтео да искористи властелин Бранивој. У граничном пределу дуж Неретве, Бранивојевићи су се сукобили са Стјепаном II Котроманићем, босанским баном који је настојао да завлада Хумом. Босански бан је у почетку сам ратовао против Бранивојевића а потом се споразумео са Дубровчанима који су постали његови савезници3. У овим сукобима Душаново учешће се помиње тек почетком априла 1326. године када од Дубровчана тражи да не нападају Брајка Бранивојевића јер је он његов вазал[3]. Недељу дана касније Душан је код Дубровника разговарао са дубровачким посланицима. У ово време се развила удружена офанзива Дубровчана и Стјепана II против Бранивојевића. До јула Брнивојевићи су сломљени а главна последица њиховог пораза била је територијални губитак на западу српске државе. Босанске чете су продрле до јадранске обале а Дубровчани су загосподарили Стоном и његовим полуострвом[4].

Територијалне промене су неповољно утицалe на српско-дубровачке односе. Фебруара 1327. Дубровчани су тајно забранили извоз робе у Србију a српски краљ је оштро наступио према трговцима.[5] У септембру 1327. почео је рат који је трајао годину дана. Мир је постигнут на лето 1328. године. Мањи део територије враћен је Србији, а већи део је остао у поседу босанског бана Стјепана II. Борбе између Босне и Србије су настављене. Године 1329. забележено је да Стефан Урош III шаље сина на безбожне погане бабуне[6], како су називани богумили.4 Ово је први помен учешћа Душана у ратним дејствима. Немогуће је у потпуности расветлити територијалне промене настале након српско-босанског сукоба 1327—1330. Сигурно је да је невесињски крај потпао под српску власт[6].

Битка код Велбужда

Ширење ка југу представљало је главно тежиште српске политике. После збацивања византијског цара, Андроника II Палеолога, дошло је до погоршања односа између Србије и Византије јер је српски краљ Стефан Дечански подржавао Андроника II током грађанског рата у Византији. Године 1330. бугарски цар, Михаило Шишман и нови византијски цар, Андроник III Палеолог, склопили су споразум да истовремено нападну Србију са југа и са истока. Стефан Дечански је одлучио да се прво сукоби са бугарском војском. Битка се одиграла код Велбужда5 28. јула 1330. у којој је српски војска је однела победу. Према речима настављача архиепископа Данила, млади краљ веома се прослави у томе рату[7]. Пошто је у бици код Велбужда погинуо Михајло Шишман, на бугарски престо је постављен Шишманов син из првог брака са сестром Стефана Дечанског, а византијски цар је одустао од већег војног похода у Македонији.

Први период владавине (1331—1336)

Долазак на власт и први поход

Детаљније о теми у чланку Грађански рат у Србији (1331).

После победе код Велбужда Стефан Дечански се посветио подизању своје задужбине манастира Дечани заједно са архиепископом Данилом и младим краљем. Добри односи имеђу оца и сина међутим, нису дуго потрајали, а узроци сукоба се могу само наслућивати. Нићифор Григора тврди да је наводно узрок био то што се Стефан Дечански поново оженио и почео добијати децу што је узнемирило младог краља. Сам Душан каже да су људи блиски његовом оцу извршили утицај на Стефана Дечанског да се сукоби са својим сином.[8]

Из дубровачких докумената сазнаје се да је сукоб дуго трајао и да је имао сложену структуру. Стефан Дечански је са војском упао у синовљеву земљу, а Душан се са војском повукао на леву обалу Бојане. Сукобљене стране су размењивале посланства и мир је склопљен у априлу.

Мир између сина и оца кратко је трајао. Последњи податак да је млади краљ под влашћу оца потиче с почетка августа 1331. када Дубровчани подсећају Душана на неиспуњена обећања и прете да ће се жалити његовом оцу. О овом другом сукобу пише анонимни биограф Стефана Дечанског. По његовим речима, краљ је позвао сина на састанак а Душан је наслутио опасност и позвао себи блиске људе да с њим напусте земљу. Они су то одбили и тражили су да се сукоби са оцем и уклони узрок опасности. Душан је на крају пристао те су 21. августа 1331. године Душан и његове присталице кренули из Скадра и упутили се ка Неродимљи где се налазио двор краља Стефана. Стефан је био изненађен нападом, те се склонио у тврђаву Петрич. У тврђави није било услова да се пружи дужи отпор, па је Стефан Дечански заробљен. Заточен је у Звечану где га је и задесила смрт. Нићифор Григора помиње да је Стефан Дечански задављен по наредби властеле по чијој је жељи и био заточен. Григорије Цамблак , доцнији писац, такође помиње смрт дављењем, али кривицу приписује Душану.[9]

Дана 8. септембра 1331. године Данило II је крунисао Душана у Сврчину. Пошто је уз помоћ властеле ступио на власт, Душан је морао да испуни њена очекивања и да пође у освајачке походе[10] ка југу, правац у коме се српска држава није ширила још од времена краља Милутина. У јесен 1331. године Душан је предузео први поход и освојио је територију до Струме и Амфипоља са Струмицом и околним местима.[11]

Освајања до споразума са Андроником III

Када је дошло пролеће сакупио је краљ своју војну силу, а Сиргијан је разаслао тајна писма, почевши од области према трибалима, па даље у цело приморје и копнене градове и области све до Цариграда. У писмима је обећавао даривање земљишних поседа, поклоне у новцу, додељивање достојанстава и слично. Због тога су се сви скоро полакомили, прикључивали су му се одсвег срца и пожуривали писмима и новцем да убрзају његово напредовање…

Нићифор Григора о походу Стефана Душана и Сиргијана из 1334. године.[12]

Крајем 1333. године у Србију је дошао Сиргијан, Византинац који је у претходном периоду био утицајна личност у Византијском царству и ставио се у Душанову службу. Његов долазак је омогућио Стефану Душану да предузме шире освајачке подухвате у Македонији.[13] Са одредима које му је Душан поверио, Сиргијан је заузео више мањих градова као и значајни град Костур. Сиргијан је слао писма у многе градове Ромеја у којима им је нудио разне повластице и дарове ако му се придруже. Независно од Сиргијана, Душан је такође ратовао у Македонији где је освојио важне градове, Охрид и Прилеп. Пошто су се њих двојица спремали да заједничким снагама нападну Солун, византијски цар је увидео сву озбиљност ситуације, те је лично отишао у Солун где му се Сфранцес Палеолог понудио да зароби пребега Сиргијана. Сфранцес се наводно и сам приклонио Душану како би дошао у прилику да зароби Сиргијана. Међутим, није успео да га зароби али је успео да га убије.[14]

Сиргијанова смрт умногоме је пореметила Душанове планове па су се византијски цар и српски краљ састали на реци Галик, недалеко од Солуна и склопили мир. Тај мир је одговарао обема странама јер је Душан морао да сређује прилике на северној граници свог краљевства где је нападала Угарска, а византијски цар је хтео да се посвети рестаурацији царства на територији континенталне Грчке. По споразуму Душан је вратио део освојених градова, али је задржао Охрид и Прилеп, два најважнија града освојена у овом рату.

Сукоб на северној граници

Док је Душан ратовао са Византијом, угарски краљ Карло Роберт је напао Србију. Чим је сазнао за напад, Стефан Душан је склопио мир с Византијом и са војском кренуо ка северу. Стигао је до Спасовог дома у Жичи. На вест о приближавању српског краља, угарску војску је захватила паника и она се повукла на север[15]. Приликом преласка Саве велики број угарских војника је настрадао, тако да до правих војних окршаја није ни дошло. Овај сукоб се одиграо између новембра 1334. и јануара 1335. године. Може се претпоставити да су након угарског повлачења преко Саве Срби запосели Мачву и Београд.[16]

Односи са Бугарском

Од односа са Бугарским царством умногоме је зависила српска освајачка политика према југу. Након битке код Велбужда, Стефан Дечански је на престо у Бугарској довео своју сестру Ану и њеног прворођеног сина Ивана Стефана, али се ова просрпска струја није дуго одржала јер су се већ у пролеће 1331. побунили бугарски бољари и на престо довели Ивана Александра, Шишмановог зета који је претходно био господар области око Ловеча.

Односи између Ивана Александра и српског владара Стефана Душана били су веома добри. Бугарски цар је био заинтересован за мирне односе са Србијом, како би могао да осваја територије у Тракији и да, између осталог, поврати градове које је након битке код Велбужда освојио Андроник III Палеолог. Душан је такође био заинтересован за добре односе са Бугарима. Залог добрих односа била је Јелена, сестра трновског цара која је постала Душанова супруга.[17]

Унутрашње прилике и ситуација на западним границама

**Фреска из манастира Дечани** (1340), Стефан Душан, Урош, краљица Јелена.
Фреска из манастира Дечани (1340), Стефан Душан, Урош, краљица Јелена.

Није јасно на које личности се Душан ослањао у првим годинама своје владавине. Вероватно су међу њима важну улогу задржали они који су му помогли да дође на власт. Међитим, већ у првим годинама владавине Душан је био суочен са побуном племства. Војвода Богоје се дигао против Душана на територији Зете. Побуна је убрзо угушена. Претпоставља се да је побуна избила јер су Богоје и њему блиски великаши мислили да нису довољно награђени за своју помоћ коју су пружили Душану приликом доласка на власт.

После ширења територије босанског бана, Стон је остао одсечен од српске државе, а Душанови новчани проблеми ишли су на руку Дубровчанима који су желели да имају Стон под својом контролом. Преговори су се одржали крајем 1331. и током 1332. године, а јануара 1333. године Душан је Дубровчанима издао повељу којом су Стон, полуострво и суседне територије уступљене Дубровчанима. Дубровчани су заузврат морали да плате 8.000 перпера и да сваке године за Ускрс исплаћују српском владару 500 перпера. Пошто је на ову територију претендовао и босански бан, Дубровчани су и са њим постигли договор о плаћању накнаде од 500 перпера годишње. Ови двоструки преговори били су могући јер су бан и краљ постигли примирје чији услови и рок нису познати. До промене односа између Србије и Босне дошло је пре јула 1336. године када је дошло и до промена на граници. Српски краљ је успео да поврати област Невесиња и Загорја.

Финансијске прилике у краљевству

Након решавања територијалних питања, уследила су решавања финансијских спорова између српског краља и Дубровника. Српско-дубровачки финансијски интереси су се умногоме преплитали и обе стране су зависиле од њих. Дубровачки подаци показују да је Душан имао финансијских тешкоћа у првим годинама своје владавине. Иако се Повељом коју је издао Дубровнику обавезао да неће одузимати робу дубровачким трговцима који би се затекли на територији Србије, Душан је то ипак веома често чинио када би му новац био преко потребан. Дугове није порицао, али је обично одуговлачио с њиховом исплатом. Године 1349. Душан је регулисао ова дуговања тако што је уступио Дубровнику наплату царине у Зети, Светом Срђу и Призрену на рок од три године.

Најзначајнији трговци у Душановој држави били су припадници уског круга добровачких и которских патрицијских породица, међутим, Дубровчани су све више преузимали примат над Которанима иако су они као поданици српског краља имали веће повластице и држали високе положаје у управљању државним финансијама. Тридесетих година 14. века Которани су запали у хроничну презадуженост. Дугови Которана су узели толиког маха да је Душан морао да склопи уговор о Котору са Млетачком којим су регулисана права поверилаца. Један од разлога Душанових финансијских тешкоћа било је дуготрајно држање најамника.6

Период мира са Византијом

Владавина цара Андроника III Палеолога представљала је доба привременог успона Византијског царства. Овај цар је успео да поврати поједине територије на које се царство распало након пада Цариграда 1204. године након опсаде крсташа. Повратио је Хиос (1329), Лезбос (1335/6), Тесалију (до 1336) и Епир (до јесени 1340). Ови успеси Византијског царства били су вероватно један од разлога због кога је Душан привремено обуставио своје освајачке походе. Године 1336. у Радовишту дошло је до другог сусрета српског краља и византијског цара. Не зна се о чему су двојица владара овом приликом разговарали. Убрзо после овог разговора 19. децембра 1337. умро је Данило II, дотадашњи српски архиепископ, а на његово место је већ 3. јануара 1338. постављен Јоаникије, који је пре тога био на световној дужности логотета.

До застоја Душанових освајачких акција делимично је дошло и због сталне опасности која је претила његовим северним границама. Иако је 1335. један угарски напад сузбијен, извесно је да је на северној граници често долазило до сукоба. Угарски краљ је 1338. године опет напао Србију и продро је дубоко у српску територију јужно од Саве7. Угарска војска се изгледа повукла крајем године. У писму које је Бенедикт XII упутио краљу Карлу Роберту пише како овај стално ратује са паганима и шизматицима.8 И поред свих проблема које је Душан имао у овом делу царства, северна граница је за њега увек представљала споредни фронт, а главни напори били су усмерени ка јужној граници и византијским територијама.[41]

Почетак грађанског рата у Византији

Превирања у Византији дала су Душану прилику да обнови своју освајачку политику. Цар Андроник III Палеолог преминуо је 15. јуна 1341. године. Његов легални наследник био је Јован V Палеолог. Пошто је престолонаследник био веома млад поставило се питање регентства, а највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин, један од најзначајнијих сарадника преминулог цара. Противник оваквом решењу била је царица Ана Савојска. Првих дана октобра 1341. године Алексије Апокавк, један од најзначајнијих присталица Ане Савојске, искористио је Кантакузинов одлазак из Цариграда да се обрачуна с његовом присталицама. Дана 26. октобра 1341. Кантакузин је такође отворено изразио своје непријатељство тако што се у Дидимотици прогласио за цара. Стефан Душан је на промену у Цариграду реаговао тако што је почео са припремама за нове походе. Забележено је да је куповао оружје у Млецима 1341. који су такође дозволили пролаз Душанових 300 најамника преко територија Млетачке републике. Душанов поход забележио је Јован Кантакузин. По њему је Душан, сазнавши за смрт византијског цара, напао део Македоније који је још увек био под византијском влашћу, прошао је поред Солуна и стигао до села Крићани. Јован Кантакузин је тада послао Душану посланике и ранији мир је био обновљен.[42]

Савез са Јованом Кантакузином

Јован Кантакузин председава синодом. Минијатура из рукописа који садржи Сабрана теолошка дела Јована Кантакузина из 1370. године. Данас се налази у Националној библиотеци у Паризу.
Јован Кантакузин председава синодом. Минијатура из рукописа који садржи Сабрана теолошка дела Јована Кантакузина из 1370. године. Данас се налази у Националној библиотеци у Паризу.

Проглашeњем Јована Кантакузина за цара 26. октобра 1341. у Дидимотици почео је у Византији грађански рат. Кантакузин провео зиму 1341/42. у Дидимотици, спремајући се за ратне операције. У пролеће је намеравао да нападне Солун, град од изузетног стратешког значаја. Уз помоћ својих присталица успео је да преузме град Мелник од Хреље, великаша који је држао област дуж реке Струме до њеног ушћа код Христопоља. Хреља је ипак приликом похода на Солун био на Кантакузиновој страни. Међутим, Кантакузинов план да освоји Солун је пропао јер је превагу у граду однела странка зилота која је била против Кантакузина. Пошто је увидео да губи подршку у Византији, Кантакузин је одлучио да са најоданијим присталицама оде у Србију и затражи помоћ од српског краља. На Вардару се састао са Јованом Оливером, једним од најмоћнијих великаша у Србији, са којим је био у добрим односима још од састанака Андроника III са краљем Душаном. Сусрет између српског краља и Јована Кантакузина одиграо се у месту Пауни, код Приштине. О току преговора сведочанства су оставили сам Јован Кантакузин у свом мемоарском делу и византијски писац Нићифор Григора. У Паунима је највероватније договорено да сваки од савезника задржи оне градове које у предстојећој борби буде освојио.[43]

После преговора Јован Кантакузин се са српским одредима које му је дао Душан упутио ка Дидимотици. Успут је покушао да освоји Сер, али је српску војску захватила болест од које су страдали многи заповедници и велики број војника, те су морали да се врате у Србију. Док је Кантакузин боравио око Сера, његов противник, велики дукс Алексије Апокавк, запречио му је пролаз ка Дидимотици па се Кантакузин окренуо ка Водену који је српски краљ већ био заузео тако што је поткупио житеље града. Одатле су се савезници вратили у Србију.

Цариградско регентство са Аном Савојском на челу покушавало је да дипломатским путем убеди Душана да прекине пријатељство са Кантакузином и да га преда или барем заточи. Иако је регентство понудило знатне територијалне уступке, Душан на ово није пристао. Регентство ипак није губило наду, те је дипломатску иницијативу преузео Алексије Апокавк. Договорен је састанак у Амфипољу до кога на крају ипак није дошло вероватно због због смрти Хреље који је требало да буде посредник. Душан је одмах заузео Хрељине поседе, а нарочиту пажњу посветио је Струмици и Мелнику. Цариградско регентство је такође покушало да раскине савез између Душана и Кантакузина и посредством бугарског цара Јована Александра, али ни ови покушаји нису уродили плодом.[44]

Крајем 1342. посланство из Тесалије се састало са Јованом Кантакузином и том приликом је изјавило да су великаши ове области спремни да признају Кантакузина за цара, што је Кантакузин спремно прихватио.

За Душана и Кантакузина је зима 1342/43. прошла у војним припремама. У рано пролеће 1343. кренули су ка Серу. Прво се становницима обратило посланство српског краља који је поручио да ће се повући уколико се град преда Кантакузину, али је српско посланство враћено са поруком да је град спреман на све само да не служи Кантакузину, док је византијски посланик био рашчетворен, а делови његовог тела изложени на четири градске куле.[45] Кантакузин је на захтев својих присталица кренуо ка Дидимотици, док је српски краљ остао да пустоши околину града. Мањи српски одреди наставили су пут са Кантакузином, међутим, Кантакузин је убрзо увидео да није довољно јак за било какав оружани окршај, те је одлучио да се врати у Србију. Његове присталице су се томе одлучно супроставиле. Он је прво попустио под притиском присталица, али је убрзо увидео сву тежину ситуације и схватио да је најбоље вратити се у Србију.

Ситуација почиње да се мења почев од априла 1343. године, када се Кантакузину предао град Верија. Верија је био стратешки веома значајан град и његова предаја, као и то што су му се претходне године придружили архонти Тесалије је охрабрила Кантакузина који је сад сматрао да може одлучније да настави да се бори и сам, без Душанове помоћи[47]. Такође, предаја Верије је код Душана изазвала неповерење јер је видео да Кантакузин може и самостално да делује. С друге стране, и Душан је такође увиђао да му савез са Кантакузином ограничава слободу деловања, а из Цариграда су стизале примамљиве понуде у виду уступања територија уколико убије или зароби Кантакузина.

Стефан Душан је имао сопствене освајачке планове. Неке од њих остваривао је за време пријатељства са Јованом Кантакузином, а нека освајања су била део његове самосталне освајачке политике, независно од Кантакузина. Византијски извори не извештавају о осталим Душановим освајањима других подручја. Зна се да је српска војска тада освојила Кроју и Валону у Албанији. Највероватније током 1345/46. године освојени су и градови Костур, Берат и Канинa.[46] На повељи од 28. марта 1343. године Душан се потписао као краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна, што јасно показује проширења српске државе у том периоду. Помињање грчких страна вероватно је последица његове жеље да истакне успех у освајању византијских земаља.

Савез са цариградским регентством

Тријумфални улазак Јована Кантакузина у Верију и одлазак краља Стефана Душана из табора значили су раскидање њиховог савеза, али ниједна страна није била спремна да отпочне отворена непријатељства.

После Кантакузиновог одласка у Верију, Душан се вратио у Србију где је започео изградњу своје задужбине, манастира Свети арханђели код Призрена. Међутим, и даље је будно пратио збивања у суседној Византији и заузео уздржан став како према Кантакузину тако и према понудама које су стизале из Цариграда, на које је одговарао да не може први раскине савез и да постане пример велике несреће и одмах предмет људског подсмеха.[48]

Јован Кантакузин је после одласка у Верију планирао да заузме Солун, али због снажне одбране то није могао да изведе. Душан је тад искористио прилику и ступио је у преговоре са Михајлом Мономахом, заповедником Солуна и покушао да га наговори да што пре нападне Кантакузина. Мономах и његове присталице су се надале да ће и Душан убрзо кренути у напад, па су се спремали за окршај. Увидевши опасност ситуације у којој се нашао, Кантакузин је одлучио да се што пре врати у Верију. При повратку, морао је да се задржи на Вардару где се с једне стране реке налазила српска војска, а из Солуна је кренула друга војска под заповедништвом Алексија Апокавка. Кантакузин је успео да се повуче уз један мањи сукоб са српским одредима. До ескалације сукоба тада није дошло јер су се обе стране понеле уздржано. Алексије Апокавк појачао је дипломатску активност слањем посланстава у Верију и српском краљу, али није постигао значајнији успех.

Душанове активности према Кантакузину у ово време биле су врло интензивне — покушао је да га зароби на превару у два наврата, али му то није пошло за руком.[49], те је одлучио да уђе у отворени сукоб. Послао је изасланике у Верију да раскину савез и известе Кантакузина да ће се Душан свом снагом борити на страни цариградског регентства. Можда је појачана дипломатска активност цариградског регентства убрзала Душанову одлуку. У преговорима су посредовали и Млечани. Марино Винијер, млетачки поклисар у Србији, послао је извештај у Млетачку републику августа 1343. године у ком се говори да је дошло до споразума између цариградског регенства и српског краља.[50]

Кантакузин и његове присталице нашле су се у тешком положају. Кантакузин је морао да потражи новог савезника и селџучки емир Умур, господар Смирне, био је један од кандидата. Емир се одазвао Кантакузиновом позиву и послао му у Солунски залив флоту која је бројала, према неким изворима 200, а према другим, опет, 300 бродова. Код Солуна је бродове дочекао Кантакузин те су заједничким снагама напали снажно утврђени град, али ни овога пута опсада није успела. У јесен исте године борбе су се пренеле у Тракију. Кантакузин је заузео тврђаве Света Ирена и Повизд на јужним падинама Родопа. Ту му је пришао војвода Момчило који је до тада био у служби српског краља.

У пролеће 1344. Умур је морао да се врати у Смирну, што је знатно утицало на Кантакузинов положај. Душан се са главнином војске налазио код Зихне коју је нешто раније заузео. Вероватно је у то време освојио и неке околне градове. Пролеће 1344. године Душан је провео у Зихни у ишчекивању даљих дешавања у грађанском рату у Византији. У другој половини маја 1344. године одиграла се битка код Стефанијане у којој су Селџуци потукли српске коњанике под командом војводе Прељуба.

Душан је у јесен 1344. боравио у југоисточној Македонији, а почетком зиме вратио се у Србију. Вероватно је целу зиму провео у Србији у припремама за одлазак на пролеће у југоисточну Македонију одакле је могао да прати дешавања у суседној Тракији где се одигравала завршна фаза византијског грађанског рата. Привучен понудама цариградског регентства, убрзо се и војвода Момчило окренуо против Кантакузина и почео је нападати Кантакузинове поседе у Тракији. У касно пролеће 1345, емир Умур је са 20.000 коњаника прешао у Тракију где се придружио Јавану Кантакузину и Дидимотици. Заједничким снагама, прво су 7. јуна 1345. године потукли војводу Момчила у бици код Перитеориона у којој је Момчило и погинуо. Четири дана касније, 11. јуна 1345, у Цариграду је био убијен велики Кантакузинов непријатељ, Алексије Апокавк. Јован Кантакузин каже да ми је следећи циљ био Душан који је опседао град Сер и довео га у веома тешку позицију.[51] Кантакузин је Душанu послао изасланике са захтевом да се повуче из околине Сера, међутим, Душан се повукао још пре доласка посланства. Охрабрен позивима својих присталица и смрћу свог заклетог непријатеља, Алексија Апокавка, Кантакузин је почео да верује да има реалне шансе да брзо освоји град, тако да је он с највећим делом војске кренуо ка Цариграду, али када је стигао увидео је да су се присталице регенства већ консолидовале и да није прави тренутак за напад. Потом је одлучио да се врати на запад, док је Умур отишао у Малу Азију.

Када је сазнао да су Турци отишли, Душан је напао и заузео Сер захваљујући својим присталицама у граду. Град је освојен 24. септембра 1345, а српски краљ је у град ушао наредног дана. Сер је ос тог дана заузимао важно место у држави Стефана Душана који је у њему често боравио. У овом походу Душан није освојио само Сер, већ и друге крајеве југоисточне Македоније између Струме и Месте. Дана 15. октобра 1345. Душан је послао писмо млетачком дужду у коме тврди да је он господар скоро целог царства Византије[52] (лат. fere totius imperii Romaniae dominus). Тада је под српску власт потпала и Света гора. Душан је брзо уредио односе са Светом гором и то тако што је у молитвама првенство и даље имало помињање византијског цара, а за њим српског краља. Светој гори је потврђена аутономија у истој мери у којој је и раније имала. Српски краљ је овим уговором добио потврду легитимности својих освајања, а светогорски манастири су могли да одахну од недаћа грађанског рата. Поред поменутих области, овом приликом је под српску власт потпала и Верија, град који је чувао залеђе Солуна.

Освајањима 1345. завршена је још једна етапа Душанових похода на византијске територије. У историјској науци постојала су неслагања око тога докле је допирала српска југоисточна граница. Георгије Острогорски закључио је да је српска држава обухватала све територије до кланаца источно од Христопоља. На овој страни српска граница неће се мењати све до Душанове смрти.

Цар

Проглашење и крунисање

Због тога Краљ, осећајући се јачим и испунивши се највећом охолошћу — јер мислио је да ништа што је од Византа остало под Ромејима неће одолети његовој сили и владарској власти — прогласи се царем Ромеја и варварски живот замени ромејским обичајима, па се јавно служио владарском капом и сјајним одеждама, које приличе тој великој части и служи се и до данас. А отада је са сином поделио читаву државу: њему [сину] уступио је да по трибалским обичајима влада [земљом] од Јонског Залива и реке Дунава до Скопља,…, а себи [узе] одатле [тј од Скопља] ромејске земље и градовепрема уобичајеном ромејском начину живота до пролаза код кланаца Христопоља.

Нићифор Григора о Душановом царском крунисању и територијалној организацији српског царства[18]

Освајачки походи краља Душана и успешна освајања византијске територије без сумње су допринели сазревању идеје о царству. Грчке земље се у његовој титулатури појављују одмах после 1342/43. године, када је заједно са Јованом Кантакузином (али и самостално) освајао градове по Македонији и Албанији. Он се тада помиње као честник Грчком. Одлучујући догађаји који су утицали на његову одлуку де се прогласи царем били су успеси постигнути у лето 1345. године. Тада је заузео Халкидики и југоисточну Македонију.

Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре. Пре крунисања обављало се проглашење9, што је Душан и учинио између новембра 1345. и јануара 1346. године.10 Поједини историчари верују да је церемонија проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу, граду где је са супругом провео зиму 1345/46. године.[19] Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године. Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се Душан на натписима на новцу помиње као Rex Rascie-Imperator Romaniae (краљ Србије — цар Византије). Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патриjaрха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу. Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпoставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.

Питање савладарства и поделе земље

По речима Јована Кантакузина, приликом Душановог царског крунисања његов син Урош добио је краљевску титулу и на тај начин је постао савладар.11[20] Верује се да је Урошу додељена ова титула како би се нагласио континуитет српске државности. Овај континуитет имао је нарочитог значаја у односу са појединим државама, пре свега са Дубровачком републиком. Према Нићифору Григори, српска држава је у исто време и подељена између оца и сина: према српским обичајима, Урош је требало да влада територијама од Јадранског мора до Дунава и Скопља, док би Душан владао у новоосвојеним земљама.12 На основу резултата новијих истраживања учвршћује се уверење да праве поделе заправо није ни било. Анализирајући Душанове повеље и Душанов законик, Сима Ћирковић је дошао до закључка да је Српско царство било јединствена државна целина, а да се краљева земља помиње са намером да се односи са Дубровачком републиком ослоне на традиције раније српске државе. Евентуална подела је била чисто теоријска и имала је намеру да са једне стране нагласи континуитет српске државности и да са друге стране истакне континуитет Душановог удела у царству[21].

Душанова царска идеологија

Новчић цара Душана
Новчић цара Душана

Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију. Сима Ћирковић сматра да је Душанова царска идеологија у почетку била слична оној коју су имали и бугарски цареви[22], а то је подразумевало учествовање у царевању13, па сe Душанов однос према Византији у периоду савеза са Кантакузином може посматрати као нека врста савладарства. Ипак, почев од 1347, када се односи између Кантакузина и Душана погоршавају, па до 1350, када је Душан постао савезник Јована V, српски краљ више није био учесник у царевању већ је постао противцар.

О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. Такође је први који је издавао простагме, врсту исправа карактеристичних за византијске цареве. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице. У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове. У грчким повељама он се потписује као самодржац Србије и Романије.14 Значајно је и то што у својим исправама Душан увек на првом месту наводи Србе и Србију јер су они били најјачи ослонац његове власти. Ограничење његове титуле види се по томе што се он никада не назива царем Ромеја, иако је држао велики део царства под својом влашћу. Промена титуле одразила се и у раду ковница. На новцу се јавља царска титула на српском или латинском језику и те серије новца су биле бољег квалитета.[23] Нова титула имала је извесног утицаја и на приказивање царске породице на фрескама. У ранијим приказима у средишту је Урош кога окружују родитељи, а након крунисања је у средишту Стефан ДУшан по узору на византијску иконографију.

Након крунисања, Душан је почео да додељује истакнутој властели највиша византијска достојанства кесара, севастократора и деспота.[40]

Међународне реакције

Прва реакција на Душаново крунисање која је дошла из Византије била је реакција Јована Кантакузина[24], који се крунисао за цара у Хадријанапољу 21. маја 1346. године. Крунисање је обавио јерусалимски патријарх Лазар. Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован Кантакузин.15

С друге стране, реакција Јована V је била сасвим другачијег карактера који је крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован V је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан. Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.

Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима (rex) при чему је у другом случају додаван епитет Raxie et Grecorum (Рашке и Грчке).[25]

Даље борбе са Византијом

Освајање Епира и Тесалије

После великих спољнополитичких успеха постигнутих до краја 1345. године, уследио је известан застој у Душановим освајачким подухватима. Разлог за то може бити припрема за царско крунисање, али и промене у Византији у којој је после смрти Алексија Апокавка Јован Кантакузин извојевао коначну победу уласком у Цариград у ноћи између 2. и 3. фебруара 1347. године. Кантакузин је потом закључио споразум са царицом Аном Савојском по коме ће у наредних десет година он бити регент младом цару, а потом ће постати његов савладар. Јован Кантакузин је затекао царство у изузетно тешком положају. Нићифор Григора бележи да је царска благајна била настањена ваздухом, прашином и Епикуровим атомима[26]. У новим околностима Јован Кантакузин је направио први кораке у циљу обнављања односа са Душаном. У пролеће 1347. послао је на српски двор своје изасланике са захтевом да српски цар врати градове које је запосео. Ово посланство није постигло успех па је Кантакузин поново послао изасланике са истим захтевима, али овај пут уз претњу да ће уз помоћ Турака заратити против Душана. Емир Орхан послао му је 10.000 људи под заповедништвом својих синова.[27] Они су заједничким снагама пустошили област Мигдонију која је тада била под српском влашћу. Турци су се убрзо вратили у своју земљу, а Кантакузин је упутио још једно посланство на Душанов двор, али ни овог пута ништа није постигао. Стефан Душан је планирао даља освајања.

Следећи његов поход је био усмерен према Епиру. По Доналду Николу, отпор против Срба организовао је епирски намесник Јован Анђео, али је он убрзо био принуђен да се повуче у Тесалију. Многе угледне личности ове области имале су користи од српских освајања.[28] Међу њима је и Ана Палеолог, удовица деспота Јована II Орсинија, коју је Душан удао за деспота Јована Асена, свог шурака и намесника у областима на територији данашње Албаније. Никол сматра да су Срби 1346. заузели Јањину, а да су наредне године освојили Арту и јужне делове ове области.

Након освајања Епира, Душан се окренуо према Тесалији у којој је намесник био нећак Јована Кантакузина, Јован Анђео. Међутим, 1347. године овим областима харала је епидемија куге која је усмртила много људи, између осталих и Јована Анђела. Душан је искористио ситуацију и 1348. је брзо запосео ову област. Неки градови су пружили отпор, док су други добровољно прилазили Душану. Душанов намесник у Тесалији постао је војсковођа Прељуб.[29]

Даљи планови

Освајањем Епира и Тесалије уоквирена је територија Српског царства. Међутим, Душан се спремао на даља освајања византијских територија.[29] Главни циљ тежњи српског цара био је Солун. У овом граду су још од почетка грађанског рата владали зилоти, одлучни противници Јована Кантакузина. Ни после доласка на власт, Кантакузин није успео да сломи зилоте у Солуну. Они су одлучили да запрете Јовану Кантакузину да ће, ако их не остави на миру, предати град српском владару.[30] Међутим, временом је јачао утицај присталица Јована Кантакузина у граду што је слабило зилоте. Стефан Душан је издашно даривао зилоте, али и друге значајније грађане како би му се град предао. На крају их је придобио, па је на њихово наговарање опсео Солун. Присталице Јована Кантакузина су тражиле да им се што пре пошаље помоћ, а Кантакузин се одмах обратио османском емиру Орхану који му је послао 20.000 коњаника[31], али су они ишли само до Христопоља. Крајем лета 1350. Кантакузин је сам кренуо у Солун где је успео да дискредитује зилоте и да учврсти свој положај у граду.

Поред напада на Солун, Стефан Душан је имао још једну велику амбицију — освајање Цариграда[31]. За овај далеко тежи подухват била му је неопходна флота. Он се за помоћ обраћао Млечанима истичући како већ држи десет дванаестина царства Ромеја[31]. Заузврат им је нудио Епир и цариградску колонију Перу која је тада била у рукама њихових супарника, Ђеновљана. Млечани су са поштовањем примили његово посланство, доделили су њему и његовој породици право грађанства Републике, али су одбили да му пруже помоћ у освајању Цариграда јер су страховали да ће Душан бити много тежи преговарач од слабих византијских царева од којих су лако добијали разне повластице.[32]

Кантакузинов противудар

У јесен 1350. године Кантакузин је у потпуности овладао Солуном. Намеравао је да му овај град буде главна база у борбама за враћање градова и области које је у претходном периоду од Византије освојио Стефан Душан. Прва његова акција била је усмерена према Верији. У Верији се налазила јака српска војна посада од 1.500 људи, а поред тога и одред немачких најамника. После краћег отпора Кантакузин је успео да запоседне град. Сам Кантакузин каже да у овој борби нико није погинуо, ни међу Србима ни међу Ромејима и да је српске војнике и немачке најамнике пустио.[33] По освајању Верије Јован Кантакузин се окренуо према Водену. Кантакузин се надао да ће му прићи великаши из Водена, међутим, преварио се. Али, и овај град је убрзо успео да освоји. Убрзо су му без борбе пришли мањи градови и тврђаве око Водена и Верије (Старидол, Петра, Соск, Деври, Острово, Нотија, Ликостоми, Кастри).[34] После ових значајних успеха Кантакузин се упутио према Сервији.[35] Овим градом командовао је истакнути Душанов војсковођа, кесар Прељуб. Прељуб није имао поверења у житеље града Сервије, па је сервијску децу поставио на други бедем, а становницима је наредио да се боре на трећем бедему.[36] Кантакузинова војска је прво опустошила околину, а потом извела општи напад на Сервију. После три дана жестоке борбе Кантакузин је морао да се повуче у Верију због јаке кише и хладног времена.

После ових освајања Кантакузину су се приклонили поједини српски великаши међу којима је најзначајнији био Хлепен, али он се брзо вратио под окриље српског цара.

Душанова реакција

Душанова Србија 1350. године
Душанова Србија 1350. године

Јован Кантакузин је имао великог успеха у својим освајањима пре свега зато што је Душан био заузет на другој страни свог пространог царства. Године 1346. после десетак година мира избио је рат између Србије и Босне. Као посредници у овом сукобу појавили су се Млечани. Српски цар тражио је да му босански бан врати Хум. Крајем ове године је по свој прилици закључено примирје јер 1347. и 1348. није било сукоба. По истеку примирја 1349. босански бан се поново обратио за посредовање Млечанима обавештавајући их да намерава да подигне утврђење на ушћу Неретве. Посредовање Млечана није дало резултате, а ситуацију је погоршао један упад војске босанског бана у приморске објасти Сроског царства с краја 1349. године. Млечани су настојали да дође до споразума како не би били угрожени њихови интереси али никаквих резултата није било. Октобра 1350. српски цар је кренуо у поход против Босне. Главни ударац Стефана Душана био је окренут према Хуму. Српска војска освојила је Хум и град Нови на Неретви. Потом је Душан намеравао да се упути ка северу где су му житељи Трогира и Шибеника спремали свечан дочек. Међутим, на вести о походу Јована Кантакузина Душан се сместа упутио у Македонију. У Хуму је оставио само мање чете које нису могле да пруже озбиљнији отпор босанском бану, па је он након неколико месеци овладао овом облашћу. На путу за Македонију, Душан и његова супруга Јелена су посетили Дубровник. Ту им је приређен свечан дочек и предати су им драгоцени поклони. Душан је убрзо наставио свој пут ка југу, а Јелена се задржала у Дубровнику још неколико дана.

Крајем 1350. српски цар је стигао под бедеме Солуна и одмах упутио Јовану Кантакузину предлог да се састану и да обнове уговор о миру. Јован Кантакузин је оставио детаљан приказ ових преговора. Први је говорио Стефан Душан. Навео је шта је све учинио за Кантакузина и позвао га да обнове раније пријатељство. Том приликом је рекао: Ако те стварно жалости што сам присвојио неки део државе Ромеја, онда треба да имаш на уму да и сам имаш много пута, више присвајајући од исте оно што другом припада.[37]

Кантакузин је потом преузео реч. Он се прво захвалио Душану за учињена добра, али је потом изнео низ оптужби на његов рачун. Душан је потом предложио да свако задржи оно што има. Кантакузин је то одбио, па је договорено да се сутрадан поново састану. Пошто је увидео да Душан не жели да попусти, Кантакузин је запретио ратом. Душан је настојао да се пронађе решење поделом територија, али оно по свему судећи није постигнуто. Јован Кантакузин извештава да је прво склопљен уговор по коме би Зихна, Сер, Струмица, Мелник, Касторија припали цару Стефану Душану, док би остале територије биле враћене Византији.[38] Кантакузин даље наводи да је Душан сутрадан раскинуо овај уговор под утицајем неких људи из његове пратње који су те ноћи успели да га на то наговоре.[39]

Војске српског цара и Јована Кантакузина сусреле су се код Солуна и дуго су стајале једна насупрот другој. Стефан Душан је поново послао изасланике Кантакузину са предлогом да свако задржи оно што има. Овај је поново одбацио овакав предлог. Очигледно да у овом тренутку ниједан војсковођа није био потпуно уверен у своју победу, па су се војске разишле. Јован Кантакузин је убрзо из Солуна отишао у Цариград, а у Солуну је оставио Јована V.

Душан је потом кренуо да поврати оне градове које је Кантакузин претходно освојио. Почетком јануара 1351. српска војска је прешла Вардар и опсела Воден. Овај град је освојен захваљујући издаји неких његових становника. Византијска посада од 200 људи је пуштена, а Георгије Лизик, кога је у граду поставио Јован Кантакузин, био је сурово кажњен. Може се претпоставити да је у овом походу заузета и Верија (у пролеће 1351).

Последње године

Савез са Јованом V Палеологом

Мапа Балкана 1355. године, године смрти цара Душана
Мапа Балкана 1355. године, године смрти цара Душана

По одласку из Солуна Јован Кантакузин је саветовао цару Јовану V да нипошто не верује Стефану Душану. Кантакузин је веровао да ће Душан покушати да на своју страну привуче Јована V не би ли опет изазвao сукобe у Византији. Кантакузин је у граду оставио свог таста Андроника Асена са задатком да мотри на потезе младог цара[53]. Противници Јована Кантакузина настојали су да што пре из града уклоне Андроника Асена.

До Јована Кантакузина су стизале лоше вести из Солуна, али није могао да реагује јер је ратовао са Ђеновљанима. Јован V је у Солуну био у тешком положају. Српска војска налазила се надомак града, па је цар одлучио да послуша противнике Јована Кантакузина и да склопи споразум са Стефаном Душаном. Млади цар је страховао и од завереничких планова Јована Кантакузина и његових синова, Матије и Манојла. У то време му се као савезник понудио Стефан Душан и визнтијски цар је после дужег колебања пристао на савез. Договорено је да Јован V пошаље као таоца своју супругу Јелену и да се ожени Теодором, Душановом свастиком[54]. Споразум је постигнут крајем пролећа 1351. године. Јован V је желео да уз помоћ српског цара преузме власт, а српски цар је планирао да настави са освајањима византијске територије16. Изгледа да је главна обавеза цара Душана била пружање војне помоћи Јовану V у борби против Јована Кантакузина. Кантакузин је био благовремено обавештен о овим дешавањима, али није могао да реагује јер је и даље ратовао са Ђеновом. Како би спречио остварење овог уговора, позвао је Ану Савојску да утиче на свог сина. Ана Савојска је стигла у Солун у лето 1351. године и успела је да смири ситуацију.

Ипак затишје је било само привремено. Јован V није био задовољан својим положајем у Солуну и од Јована Кантaкузина је тражио Енос и неке тврђаве на трачкој обали, области које су биле део апанаже Матије Кантакузина. Почетком фебруара 1352. Јован V је дошао у Цариград. Како Матија Кантакузин није дошао у град, Јован Кантакузин је морао да испуни захтеве свог зета и да му преда Енос и Дидимотику. Јован Канткаузин је страховао од нових сукоба између Јована V и Матије Кантакузина па је послао једно изасланство у Дидимотику, али до споразума није дошло јер Јован V није хтео да призна самосталан положај Матије Кантакузина. Било је само питање времена када ће доћи до нових сукоба. Јован V планирао је да у помоћ позове Османлије, али му Сулејман, Орханов син, није изашао у сусрет. Јован V је и без турске помоћи напао Хадријанопољ, седиште Матије Кантакузина. Освојио је већи део града, али брза акција Јована Кантакузина приморала га је да се повуче ка Дидимотици. Из Дидимотике он је нападао градове који су припадали његовом тасту. Ипак за озбиљну борбу била му је потребна помоћ са стране. Од српског цара је затражио помоћ позивајући се на уговор склопљен 1351. године. Душан је послао помоћ када му је као талац предат царев брат, деспот Михајло Палеолог. По Јовану Кантакузину, Душан је послао под командом казнаца Бориловића 7.000 коњаника, а по Нићифору Григори 4.000. Јован Кантакузин даље тврди да је помоћне одреде Јовану V послао и бугарски цар Иван Александар. Сукоб који је био на помолу покушао је да спречи патријарх Калист, али није постигао никакав резултат. Јован Кантакузин је успео да добије помоћ од Турака који су послали војску од 10 или 12 хиљада људи. Срби и Бугари су из Дидимотике кренули ка Емфитиону, тврђави недалеко од Дидимотике, где су изненада наишли на Османлије. Бугари су се спасили бекством у Дидимотику, а Срби су заједно са Ромејима напали Османлије[55], међутим, бројчано надјачани, Срби и Ромеји претрпели су пораз. Велики број српских војника је изгинуо, а један део са казнацом Бориловићем је успео да се спасе[56].

После ове битке положај Јована V се значајно погоршао па је он покушао да успостави мир са Јованом Кантакузином, али до резултата није дошло. Крајем 1352. Јован је напустио Дидимотику и отишао на Тенедос.

Сукоб са Угарском

Последњих година своје владавине Душан је био принуђен да се посвети северним границама своје државе.17 Године 1352. угарски краљ Лајош I закључио је мир са Напуљском краљевином. Лајош је припремао озбиљан поход против Душана који је лично предводио. Напад је почео 1353. године и Душан је сместа кренуо у сусрет непријатељу али је, увидевши да су Угри надмоћнији, послушао савете својих војвода и повукао се у долину Ломнице под Рудником. Угарски краљ је увидео да на тешком терену не може да порази Србе па је пристао на преговоре, али до споразума није дошло јер Душан није био спреман да прихвати тешке услове мира.18 У новом нападу Лајош је стигао до Ломнице и Рудника. Стефан Душан је одлучио да војска не излази у равницу, па је Лајош морао да се повуче. И наредне 1354. године је дошло до сукоба, али ни тада Угри нису постигли значајнији успех јер је војска страдала од неке болести, по свој прилици од маларије.

Последњи потези

По окончању сукоба са Угарском, Душан се окренуо јужним крајевима своје државе. Зиму 1354/55. провео је у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију. Његова сестра, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина. На овом подручју су се сукобљавали интереси Млетачке републике и Угарске, па је 1355. дошло до рата. Уз помоћ хрватског бана Николе Банића угарски краљ је заузео Омиш. Јелена је још увек држала Клис и Скрадин, али како је ситуација била тешка затражила је помоћ од свог брата. Душан јој је послао своје ратнике: вођа немачких најамника Палман запосео је Клис, а војвода Ђураш Илијић Скрадин. Млечани су нудили Душану велики новац на име откупа ових градова. Међутим, иако су српски одреди запосели ове градове, нису постојале реалне могућности да се они одрже. Због тога је Душан овластио Ђураша Илијића да преда Скрадин Млечанима уколико види да је одбрана немогућа, што је овај и урадио 10. јануара 1356. Такође почетком 1356. Никола Банић је заузео Клис за угарског краља.

О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена. Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Дјаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије. Икономидис претпоставља да је пред крај владавине и живота Стефана Душана дошло до новог сукоба између Србије и Византије који је по свој прилици трајао до 1363. године.19

Законодавство

Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Још за време Душановог краљевања на српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља правну енциклопедију насталу 1335. године. По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да поставља законе општег, универзалног карактера.[57] Смисао свог законодавног рада Душан је покушао да објасни у уводној повељи првог дела Законика где се види да крајњи циљеви нису овоземаљски. Смисао Законика је да помогне досезање савршеног живота и да допринесе спасењу.[68] Први део Законика проглашен је 21. маја 1349. године у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. године и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.

Оригинал Законика није сачуван и познат је само на основу рукописне традиције. Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. У Законику нису дословно понављане, а ни укидане старе законске одредбе. Ти закони представљали су највећи ауторитет и на њих се Душан позива у својим прописима. Првих 38 одредаба односи се на цркву и ту се регулишу углавном актуелни проблеми односно оно што се тицало положаја и деловања цркве и њених служитеља у конкретним условима Душанове државе.[69] Група од наредних 25 чланова се односи на властелу. Овде Душан и његови законодавци нису располагали општим законским текстовима на које би се могли угледати. Постојао је само низ појединачних правних аката настао у дугом временском периоду, а односи између владара и властеле углавном су регулисани прописима обичајног права. У осталим деловима Законика приметно је мање груписање чланова, али не и излагање по неком одређеном систему који је приметан у првом делу Законика. У систему казни властела је била повлашћена у односу на друге слојеве друштва. Недостатак одредаба које се односе на грађанско-правну проблематику објашњава се тиме што је ова област била обрађена у Закону градском (делу Номоканона), Земљорадничком закону и Закону цара Јустинијана. Душанов Законик пре свега бавио проблемима из кривичног права.

На обликовање Законика огроман утицај је имало византијско право. То се најбоље огледа у начелу законитости које је пренето из византијског права. Ово начело прописује се у више чланова.20 Питање је коликог је утицаја ово начело имало у пракси.

Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти. Сигурно се примењивао за време Душановог наследника, цара Уроша. Није познато да ли је имао примену током последњих деценија српске средњовековне државе. Са коначним падом српске средњовековне државе под турску власт сузило се подручје на коме су се могле применити одредбе Законика. Простора за његову примену било је у малим аутономним областима под млетачком влашћу као што су Грбаљ и Паштровићи. О практичном значају сведочи постојање три рукописа из овог подручја, али и језичко и терминолошко прилагођавање актуелним приликама.[70]

Црквена политика

Проглашење царства неминовно је водило променама у црквеној организацији. Пре узимања царске титуле Душан је морао да уздигне српског архиепископа на ранг патријарха и архиепископију на ранг патријаршије. У оквиру Душанове државе налазиле су се територије простране Српске архиепископије, Охридске архиепископије и бројне територије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На челу Охридске архиепископије био је архиепископ Никола који је добро сарађивао са српским владарем и који је учествовао у церемонији Душановог царског крунисања.[59] Први српски патријарх био је Јоаникије, а његова титула је била формулисана по узору на царску и гласила је патријарх Србљем и Грком. Такође су епископије уздигнуте на ранг митрополија. Цариградска патријаршија је одмах реаговала тако што је осудила ове промене. Разлог је веровтно било смењивање архијереја које је раније поставио цариградски патријарх.[60] Противљење овим променама достигло је врхунац 1350. године када је цариградски патријарх анатемисао српског цара и српског патријарха и изопштио их. На освојеним византијским територијама забележено је да је смењено више архијереја, али на њихова места нису дошли Срби, већ углавном Грци који су били спремни да признају нову власт.[61]21 У литургијама су се морали спомињати српски цар и патријарх.

Под српском влашћу се налазило и једно од најзначајнијих средишта православне духовности, Света гора, која је под српску власт дошла 1345. године. Пошто је Душан хтео да што пре уреди односе са Светогорцима, послао је на Атос свог логотета Хрса са задатком да у Кареји преговара са светогорским протом и његовим сабором. Новембра 1345. издата је општа хрисовуља краља Стефана Душана свим светогорским манастирима. Монаси су се обавезали да ће у својим молитвама спомињати српског владара што је заправо значило признавање његове власти.[62] Душан је прихватио њихов услов да се на првом месту помиње име византијског цара. Српски цар је гарантовао дотадашњу аутономију Светој гори и дао јој низ економских повластица, а многим светогорским манастирима даровао је поседе. Нарочиту пажњу је посветио српском манастиру, Хиландару — Хиландарци су чешће него у претходном периоду долазили на чело светогорске заједнице.[64]. Нова српска власт донела је мир и сигурност поседима светогорских манастира.[63].

У свом Законику, Душан наглашава своју улогу заштитника цркве и наглашава њену самосталност. У Законику се види Душанова брига да се успостави равномерно организована мрежа парохија у селима и градовима. Он се бринуо и о појединачним црквама и манастирима од Јерусалима и Синаја на истоку до Барија на западу.

Поред православног становништва, у Српском царству је живео и известан број католика, пре свега у приморским градовима од Котора до Љеша. И на Душановом двору је било католика (службеници из Котора и Дубровника, најамници, посланици, гости).У средишњим областима српске државе католика је било у рударским и трговачким насеобинама[65] које је Душан обухватио својим Закоником. Они су могли имати своје свештенике (ово се подразумевало, па се у Законику посебно не одређује), али је било изричито забрањено да преобрате православног верника у католичанство.[66] Није забележено да су се католички трговци жалили због верске угрожености.[66] Највиши степен аутономије имали су католици у приморским градовима.

Душан је одржавао интензивне контакте са папом. Нарочито интензивне везе биле су са папом Иноћентијем VI, са којим је Душан преговарао о признавању папског примата. Душан је имао двоструки циљ: да угарски краљ престане са нападима на Србију и да уз папску помоћ организује борбу против Турака. Папа је послао мисију у Србију на чијем челу је био Петар Тома. У пролеће—лето 1355. Петар Тома се састао са Душаном у Крупиштима. Сведочанство о његовом боравку на српском двору оставио је Филип Мeзијер. По њему је боравак Петра Томе у Србији пропраћен бројним непријатностима и његова мисија није постигла очекиване резултате. Разлог неуспеха је пре свега била промена ситуације на српско-угарској граници на којој је маја 1355. успостављен мир.

Ктиторска делатност

Фреска цара Душана у манастиру Дечани.
Фреска цара Душана у манастиру Дечани.

Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску делатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени његови родитељи. Манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, где је била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније поседе и дао више нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир. Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. Манастир је грађен осам година (1328—1335), па је сигурно да је Душанов удео у подизању овог манастира био велики.[67] Између 1337. и 1339. године Душан је тешко оболео, па се заветовао да ће, ако преживи, подићи цркву и манастир у Јерусалиму. У Јеруслаиму је постојао српски манастир посвећен Светом арханђелу Михаилу, али је опште уверење да је овај манастир подигао још краљ Милутин. Овај манастир је уживао приходе од Стонског дохотка који су српским владарима плаћали Дубровчани. Српских монаха је у Душаново време било и у Богородичином манастиру на Синају.

Главна Душанова задужбина био је манастир посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Манастир се налазио недалеко од Призрена и ту је првобитно и Душан сахрањен.22 Манастир је грађен од 1347. до 1350. године. Нарочито дивљење изазивао је мозаички под који се налазио у овом манастиру. У петокуполној цркви био је припремљен царев гроб са лежећом фигуром покојника по западњачком узору. Душан је овај манастир обдарио многим поседима. Призренска тврђава је требало да служи као манастирска житница и ризница. Велику пажњу овом манастиру посветио је и Душанов наследник, цар Урош23.

Стефан Душан и Турци

У делу Нићифора Григоре сачуван је податак да је Душан упутио османском султану Орхану посланство нудећи своју кћер за невесту једном од његових синова. Орхан је прихватио понуду, али је његово посланство пресретнуто чиме су везе прекинуте[71]24. Верује се да 1351. Душан није могао бити свестан турске опасности и да је ово пре свега учинио како би Османлије употребио у борби против Вузантије.

Убрзо ће турско присуство на Балкану постати све осетније. Исте године када је вођена битка код Емфитиона, Турци су заузели тврђаву Цимпе на европској страни Хелеспонта. Затим су после катастрофалног зeмљотреса који се десио 1/2. марта 1354. заузели и Галипоље. Стефана Душана је пре свега узнемирио пораз српских одреда код Емфитиона, али он није могао да предузме значајније акције у том правцу јер је последњих година владавине био заузет борбама са Угарском краљевином на северној граници Српског царства. Стефан Душан се током сукоба са Угарском приближавао папској курији, али не само због сукоба са Угарима, већ и да би заједно са папом био организатор хришћанске борбе против Османлија.[72] Душан је очекивао да ће га папа именовати капетаном хришћанске војске уколико српска црква буде прихватила ту унију.[74] До реализације ових планова на крају ипак није дошло.

Утицај и оцене личности и дела Стефана Душана

Душанов син, Стефан Урош V помиње свог оца са поштовањем. Он није покушао да се помири са Цариградском патријаршијом што би неумитно значило осуду Душанових поступака.[73] Таква иницијатива потекла је 1368. од деспота Угљеше. На територији његове области обновљена је јурисдикција Цариградске цркве. Тада је сигурно дошло до осуде појединих Душанових поступака. Коначна иницијатива за измирење цркава потекла је од кнеза Лазара 1375. године. Неколико података из тог времена показује да је Српска црква прихватила гледиште Цариграда о нелегитимности Душановог уздизања на царски положај и проглашавању патријаршије. У наредним деценијама, за време постојања српске средњовековне државе, није забележено постојање култа цара Душана. У званичној владарској идеологији цар се није величао, чак се није ни помињао, али његов ауторитет није опао у световним круговима и осликавао се на многе начине. Тако је повеља Стефана Душана из 1349. Дубровнику постала узор за све касније уговоре, а одредбе ове повеље сматране су неприкосновенима, док су Дубровчани својим угладним гостима ласкали тиме што су им стављали до знања да у град улазе на иста врата на која је ушао цар Душан.[74]

Каснија летописна традиција имала је мешовит и често супротан став према цару Душану. Један број летописа настао под утицајем црквених кругова негативно се односио према Душану, други је био неутралан и ту се поједина Душанова достигнућа само помињу (нарочито ктиторска делатност), а трећа група је наговештавала каснији позитиван став према Душановој владавини.

Поред писане, у народу се неговала и усмена традиција. Једно такво предање забележио је Константин из Островице у ком се Душан приказује у негативном светлу, али не због самопроглашења за цара и анатеме цариградског патријарха, већ због наводног оцеубиства. Епска народна поезија га је запамтила као цара Стјепана, међутим, овај епски лик је сасвим ван реалних историјских околности. Као и западни владари, у ритерској поезији и цар Стјепан има епизодну улогу, а главни ликови песама су његови пратиоци. У песмама о цару Стјепану појављују се многе неисторијске личности типичне за народну епику. Синтезу народне традиције и података из разних списа начинио је патријарх Пајсије када је писао Житије цара Уроша, међутим, он о Душану има врло мутне и нереалне представе.[75]

Изван ових традиција настао је Илирски грбовник, документ који је веома утицао на касније виђење Душановог живота. Настао је у Босни између 1555. и 1595. по угледу на грбовник Светог римског царства. Као паралеле грбовима Светог римског царства и Свете римске краљевине стављени су у Илирском грбовнику грбови цара Душана и краља Уроша. У оба сложена грба налазило се поред двоглавог орла још и 10 земаљских грбова: Македоније, Илирије, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке и Приморја. Овај грбовник представљао је Душана и Уроша као владаре некадашњег Илирског царства. Грбовник је касније служио за доказивање племенитог порекла, а цар Стјепан у народној поезији јачао је његов ауторитет. И поред богате рукописне традиције, утицај овог дела морао је бити ограничен због малог броја копија (познато их је 25).

Дубровчанин Мавро Орбин укључио је и штампао у црно-белој техници наводни Душанов грб и још девет грбова из Илирског грбовника у делу Краљевство Словена из 1601. године. Орбин је веома позитивно оцртао Душанов лик и дело. Краљевство Словена штампано је на италијанском језику и служило је као главни извор информација западноевропским научницима за старију историју Јужних Словена.

Краљевство Словена и Илирски грбовник коришћени су као извор за доцније грбовнике од којих је најпознатији Стематографија Павла Ритера-Витезовића (1702). Он није штампао Душанов грб али је у наративном делу говорио о Душановом царству. Он се Душаном бавио и у делу Serbia Illustrantia. Христифор Жeфаровић је 1741. године приредио посрбљену Стематографију где су репродуковани сви грбови. Душан је у овом делу добио значајно место. Један Душанов портрет налази се ипред насловне стране и приказује цара-коњаника у тријумфу са натписом Силни Стефан. Око Душана распоређено је 20 земаљских грбова од којих добар део са именима античких провинција. Ове хералдичке представе имале су утицаја на касније преписе Законика у којима се додају ове хералдичке представе.[76] По речима Симе Ћирковића Душан је из реалне српске средине (…) померен у неки балканско-подунавски простор омеђен више хералдичким фикцијама него присуством православног хришћанског народа.[76]

О цару Стефану Душану Јaков Игњатовић наводи следеће:

У исто време кад је Душан у својој слави блистао владао је у Угарској велики Лајош, а у Чешкој Карло Четврти. Душан, Лајош и Кaрло Четврти били су у оно доба најсилнији владатељи у Европи. Србин је имао у средини четрнајестог стољетија тако великог владатеља да се у читавој Европи тек њи двоје с њим успоредити могоше.

Рани писци српске историје, иако су наглашавали да се труде да пишу према изворима, били су под великим утицајем идеја свога времена. Они су настојали да усагласе две традиције: једну из повеља и службених аката и другу из родослова и наративних списа. Од раних историчара највише података о Душану пружио је Јован Рајић (1726-1801) који му је посветио 50 страница свог дела. Он је сакупио велики број података о Душану али их је слабо распоредио.[77] Рајићево дело остварило је велики утицај на српску културну средину јер је децинијама било главни извор информација о српској прошлости.[78]

По обнављању српске државе у 19. веку наглашаван је континуитет са српском средњовековном државом која је своје најсјајније тенутке доживела за време цара Душана. Славна прошлост изгледала је као јемство блиставе будућности.[78] Код српске интелигенције и грађанства у Угарској појавили су се амбициозни политички програми чији је циљ, по речима Јакова Игњатовића, био да се ослободи српски народ у Турској и да се узобнови српска држава, Душаново царство.[78] Снажењу националног култа цара Душана допринео је и Игњатовић својим делима Душан, српска слава (1862) и Мисли о српском народу (1854-1855)[78] Ослањајући се на Рајићево дело он је обликовао Душанов лик према идеалима свога времена.[79] По њему су Турци, а не Византија били главни Душанов противник.

Обнова Душановог царства стећи ће своје место и у политичким програмима Кнежевине Србије са Начертанијем Илије Гарашанина. У многим круговима Срба како у Кнежевини Србији тако и у турском и аустријском царству обнова Српског царства сматрана је за највиши идеал српске политике.

Претходник: Династија Немањића
Краљ Србије
Наследник:
Стефан Урош III Дечански (1331—1345)
Претходник: Династија Немањића
Цар Србије и Романије
Наследник:
(1345—1355) Стефан Урош V

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

  • Историја српског народа I, Београд 1981.
  • Божидар ФерјанчићС. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331—1355, Београд 2005.
  • Михаило Динић, Душанова царска титула у очима савременика, Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика, Београд 1951, 87—118.
  • Михаило Динић, За хронологију Душанових освајања византијских градова, ЗРВИ 4 (1956) 1—11.
  • Михаило Динић, Српска владарска титула за време царства, ЗРВИ 5 (1958), 9—19.
  • Душко Кораћ, Света гора под српском влашћу (1345—1371), ЗРВИ 31 (1992) 9—199.
  • Љубомир Максимовић, Политичка улога Јована Кантакузина после абдикације (1354—1383), ЗРВИ 9 (1966) 121—193.
  • Љубомир Максимовић, Грци и Романија у српској владарској титули, ЗРВИ 12 (1970) 61—78.
  • Љубомир Максимовић, Српска царска титула, Глас САНУ, Одељење историјских наука 10 (1998) 173—189.
  • Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1959. (више пута прештампавано)
  • Георгије Острогорски, Душан и његова властела у борби против Византије, Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика, Београд 1951, 79—86.
  • Миодраг Пурковић, Јелена, жена цара Стефана Душана, Дизелдорф 1973.
  • Миодраг Пурковић, Српски патријарски средњега века, Дизелдорф 1976.
  • Александар Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд 1928.
  • Божидар Ферјанчић, Византија према српском царству, Глас САНУ, Одељење историјских наука 10 (1998) 155—171.

Референце

1. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 28.
2. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 31.
3. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 37.
4. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 38.
5. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 39.
6. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 40.
7. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 41.
8. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 42.
9. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 44—48.
10. детаљније у: Острогорски (1951), 79—86.
11. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 51.
12. Византијски извори VI, 217—218.
13. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 52.
14. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 56.
15. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 59.
16. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 60.
17. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 64—68
18. Византијски извори VI, 265—266.
19. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 150.
20. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 155.
21. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 157.
22. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 158.
23. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 161.
24. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 166.
25. Динић (1951), 87—118.
26. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 180.
27. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 182.
28. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 185.
29. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 190.
30. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 191.
31. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 192.
32. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 193.
33. Византијски извори VI, 508.
34. Византијски извори VI, 512.
35. Византијски извори VI, 513.
36. Византијски извори VI, 515.
37. Византијски извори VI, 526.
38. Византијски извори VI, 534.
39. Византијски VI, 536—540.
40. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 170—177.
41. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 69—81.
42. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 83—86.
43. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 111.
44. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 113—114.
45. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 116.
46. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 121.
47. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 123.
48. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 124.
49. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 128.
50. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 129.
51. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 142.
52. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 145.
53. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 276.
54. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 281.
55. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 290.
56. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 287—292.
57. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 228.
58. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 298—299.
59. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 310.
60. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 312.
61. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 313.
62. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 145.
63. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 146.
64. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 314.
65. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 317—318.
66. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 319.
67. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 321.
68. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 227.
69. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 229.
70. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 242—243.
71. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 278—279.
72. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 296.
73. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 325.
74. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 298—299.
74. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 327.
75. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 330-331.
76. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 335.
77. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 336.
78. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 338.
79. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић (2005), 339.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported